Српски језик и азбука у Западној Бугарској
Ово је азбука – гласови којима се користе екавци у Западној Бугарској.
Видимо да Срби Западне Бугарске користе гласове попут Ћ и Ђ као и сливено ДЖ (Џ) који су карактеристички искључиво за српски језик и нема их у бугарском. Осим српских гласова, користе се и локалним гласом „Ѕ“ које је такође српски, иако се, због Вукове реформе, данас не налази у правопису.
Овај глас изговара 1/3 становника Србије, као и источни део Црне Горе и Рашке области (зетско-јужносанџачки, смедеревско-вршачки, косовско-ресавски, призренско-јужноморавски, сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички). Такође, овај глас користе и Срби у Маћедонији. У маћедонској књижевној норми постоји као део књижевног језика, сачували су га, за разлику од српског. Занимљиво је напоменути да ово слово, и поред Вукове реформе, постоји на рачунарској тастатури, као део српске ћирилице.
Проверите, налази се на месту латиничног Y. Глас „Ъ“ постоји само у бугарском књижевном језику. Међутим, иако је, као и глас Ѕ, избачен из српског језика Вуковом реформом, оно и данас постоји у нашем говору. Најпознатији је пример наше слоготворно „Р“, односно „РЪ“ (у речима „дръво“, „пръви“, „пръст“, „Сръбија“ и слично). Такође, често се јавља уместо гласа „Х“ који се губи („ърђа“, „ървати се“), или вокала после Р („умръо“). У последња два примера га је чак и Вук користио, избачен је после његове смръти. Дакле, као што видимо, неоспорно је да се шопски говори могу без икаквих проблема записивати српском ћирилицом. А како и не би, када је у питању староштокавски дијалекат.
СРПСКИ ЈЕЗИК У ЗАПАДНОЈ БУГАРСКОЈ
ПРИМЕР СРПСКОГ ГОВОРА ИЗ ОБЛАСТИ ЗНЕПОЉЕ (ГРАД ТРН)
Посвета у књизи „Трнски крај“ коју је написао Радослав Тодоров 1940. године. Дајемо је буквално преписану у оригиналу, само на српском правопису:
„Таја књига је наречена за памет на сви наши знајни и незнајни браници Трнчање покојници, што су се борили, оратили и писали да брану нашетога б’лгарскатога рода од чужду напас и от другу веру през нашуту тешку и дл’гу робију. Наречена је и на сви офицерје, подофицерје и војници од Трнско, који с’с своји кости и крв су прославили Трнчанина – Знепољца и доказали на цел свет како се гине за цара и баштинију и су написали паметне думе у нашуту војну историју. СЛАВА ЊИМ!“ * (следи фуснота, преведена са бугарског књижевног језика) *
Посвета је написана на трнском дијалекту који је сачуван и до данас у целом трнском крају.
ЗАКЉУЧАК:
Дакле, видимо чисто српске језичке особине:
– граматичке (ДАТИВ кога нема у бугарском)
– српске речи (КЊИГА, СВИ, ШТО, РОБИЈА, итд. уместо буг. КНИГА, ВСИЧКИ, КАКВО, РОБСТВО).
Говор је дефинитивно српски, и јасно је да ће га становник Бањалуке без икаквих проблема разумети, док становник Варне неће скоро уопште. Наравно, постоје и локалне језичке особине (Трнчање уместо Трнчани, оратили уместо говорили итд.) којих нема ни у српском ни у бугарском књижевном језику. То заправо потврђује да је језик српски, јер, осим стандардних српских и локалних српских језичких особина, не постоје ниједне друге.
Извор: srbi.u.bugarskoj