СРПСКА ГЛАГОЉИЦА У МОСКВИ ПРЕДСТАВЉЕНА ЗА ХРВАТСКУ
Влада Републике Српске Крајине у прогонству је запрепашћена чињеницом, да се повјест (историја) европских народа кривотвори и то уз пуно ангажовање највиших државника и највиших стручњака светске културне баштине – у свакој држави.
Пример за то је и отварање Изложбе „Хрватска глагољица“ у Загребу, Хрватска – од 6. до 15. новембра 7527 (2018) године. Градоначелник Загреба, Милан Бандић, боравио је ових дана у Москви, где га је одликовао руски председник Владимир В. Путин.
Том приликом је Бандић обавестио руске државнике о Изложби „Хрватска глагољица“ у Загребу и нико није, ни у Русији, ни у другим земљама, објавио истину – да је реч о српском језику и српском писму (глагољици). Нажалост, савремена светска наука о српском језику не садржи истину и не бележи да је данашњи службени и књижевни језик у Хрватско само српски језик, као што је то и у Босни и Херцеговини и у Црној Гори (не постоје језици: хрватски, црногорски и босански). У Хрватској је објављено и то да и у руским архивама у Петровграду, у Русији, пише да је српска глагољице од 13. до 16. столећа Нове ере – „глагољица хрватског народа“. Део тог хрватског текста наводимо:
„Hrvatska glagoljica u Rusiji
Jedna od 24 meni poznate države koje čuvaju rasutu hrvatsku glagoljičku bašćinu je i Rusija. Najbogatija i najvažnija zbirka hrvatskih glagoljičkih dokumenata iknjiga izvan domovine nalazi se u Petrovgradu. Radi se o znamenitoj Berčićevoj zbirci, koja sadrži pet glagoljičkih kodeksa, 154 fragmenata (ukupno 386 sačuvanihlistova), pisana između 13. i 16. st., kao i 53 kurzivna glagoljička teksta nastala od 1460. do 18. st. Zbirka je rezultat dugogodišnjega strpljivog i mukotrpnogskupljanja zadarskog glagoljaša i akademika Ivana Berčića (1824.-1870.). Čuva se u svjetski poznatoj knjižnici Saltykov Ščedrina (bivša Imperatorska javnaknjižnica, sada Ruska nacionalna knjižnica, jedna od najvećih na svijetu). Zanimljivo je da ova glagoljička zbirka, koju je Ruska akademija otkupila odmah nakonBerčićeve smrti, sadrži ostatke ukupno 55 misala,77 brevijara i 7 zbornika od 13. do 16. stoljeća. O toj zbirci je Svetlana Olegovna Vjalova iz Ruske Nacionalneknjižnice u Petrogradu priredila godine 2000. monografiju na ruskome jeziku (u dvije knjige: knjiga faksimila i opis fragmenata). Prof. Vjalova vodeći je stručnjak za Berčićevu zbirku, a bila je i gost na tribini Društva prijatelja glagoljice godine 1995. i 2001“.
[1] Благојевић, Лазар, Илишковић, Рајко и Павловић, Илија: „О србофобији кроз вијекове“, СПКД „Просвјета“, Шамац, 2004, стр. 78 (подвлачење наше).
A да је то немогуће, наука би морала то да схвати, јер у Средњем веку није постојала хрватска нација. Њу су створиле Аустрија и Ватикан у 19. столећу, тако што су Словенце у Загорују и Загребу приморали да се представљају за Хрвате, а то су учинили и Србима католицима у Дубровнику, Далмацији, Лици, Кордуну, Банији, Славонији, Сребу и Барањи. Проглашавање српског језика хрватским је било једна од кључних аустријских и ватиканских полуга за стварање вештачке хрватске нације (народа) – углавном од Словенаца и Срба. У том смислу је, 1843. године, аустријски цар наредио, да се словеначко становништво у Загребу и Загорју дарује именом хрватским. Одлучено је и да се то народно (национално) име мора проширити ван Загреба и Загорја и њиме се имају звати сви Срби католичке вере. Тиме би се знатно повећао број припадника те хрватске народности, који би помогли спровођење аустријских колонијалних планова на Балкану и у Панонији – на српским земљама. Под тим се подразумевало комадање и усмрћивање припадника српског православног народа.Одмах по оглашавању ове наредбе, словеначка омладина је у Загребу и Загорју почела да ватрено оглашава своје ново национално име – ”хрватско!” Овој појави се зачудио Рус, професор историје, др Аполон Александрович Мајков, писац запажене књиге: „Историја српског народа“, коју је превео на српски језик Ђура Даничић, у 19. столећу. Мајков је у руском листу: „Новоје времја“, 1876, упозоравао школску и универзитетску словеначку младеж у Загребу и Загорју:
„Хрватска академичка омладина изјављује, како она зна, да у Босни и Херцегоивни живи један народ, хрватски. Не, господо, ви то не знате! Штавише, ви не знате, ни у име којег народа ви сами дајете изјаву своју. Вашу данашњу провинцију Хрватску, с главним градом Загребом, поводом страшних пустошења – што их спроведоше Турци у минула времена, населили су дошљаци из Штајерске, Крањске и Карантаније, тј. Словенци, а не Хрвати; ваш помесни говор, то је наречје словеначко! Знате ли ви, да кад себе називате хрватском омладином, да се ви служите тим називом – не по народном говору и не по народности, већ по налозима аустријске владе“.[1]
Последња реченица Аполона Александровича Мајкова, да омладина у Загребу мора да се одриче своје словеначке народности и да је замењује хрватском, сведочанство је о јасним колонијалним учинцима Аустрије и Ватикана против словенских народа. То је схватио овај руски повјесничар (историчар) у 19. столећу. Попут њега, и српски књижевник из 19. столећа, Лаза Костић, уочава ватиканско-аустријску намеру о стварању хрватске нације (народа) од Словенаца и Срба, која ће бити задужена да одбаци словеначки језик из службене употребе („кајкавски дијалекат“) и да користи само српски језик, који ће се звати и хрватским језиком. Ову злочесту колонијалну намеру о стварању вештачке нације (вештачког народа) од Словенаца и Срба прихватали су и неки од припадника српског народа.
Аустријски пописи становништва у 19. сатолећу, показују да се католици у Дубровнику, Далмацији, Херцеговини и Босни и другим крајевима окупиране Републике Српске Крајине нису изјашњавали за Хрвате, него су уписивани као СРБИ КАТОЛИЧКЕ ВЕРЕ.
Ове истине, како сам рекао, не уважавају државници и служжбени научници европских земаља, него целу културну баштину и повјест (историј) српског народа приписују вештачкој хрватској нацији. Посебно је занимљиво да они данас не поштују ни наредбу председника Руске Федерације, Медведева, који је захтевао да се кривотворена повјест (историја) уклони из научних, школских и универзитетских књига, а да се напише истинита историја о народима и њиховој културној баштини.
Молимо све добаронамерне у Европи и ваневропским земљама да садржај овог саопштења преведу на друге језике и о томе обавесте државнике, научнике, књижевнике и новинаре.
С поштовањем.
Милорад Буха, председник Владе
