СРБИН КОЈИ ЈЕ ОСТАО ВЕРАН РУСКОМ ЦАРУ, ДО КРАЈА (И ПОСЛЕ ЊЕГА)
Пише Драгослав Бокан
Многе су књиге написани и филмови снимљени о Колчаку, Дењикину, Врангелу, Семјонову, Краснову, Јуденичу, Унгерну фон Штернбергу… и другим херојима последње одбране Руске Империје, и након абдикације (и, недуго затим, убиства) цара Николаја Другог.
Борити се за ”изгубљену ствар” је нешто најтеже и, у исто време, најплеменитије што неко може да учини у свом животу. А то је и, најкраће речено, жанр читаве белогардијске епопеје (од 1917-те, па све до 1922. године), која на себи носи управо овај романтични печат битке за част, јуначког подвига без икакве шансе за победу.
Владимир Владимирович Путин је једном приликом истакао два догађаја у модерној руској историји као кључна и судбиносна.
Октобарску револуцију је назвао кобном по Русију, њену државу, друштво и народ. А и распад Совјетског Савеза 1991. године је имао исти тај карактер (иако су револуционарни преврат извели комунисти, а ону скорашњу издају Русије, а не само ССССР-а – антикомунисти).
Идеологија често не игра ону најважнију, носећу улогу у животу једне земље, пошто се под истим симболима често догађају сасвим супротне ствари. И онда престају да буду важне намере и идејна опредељеност, пошто је ту искључиво важан контекст у коме се нешто дешава. Наизглед сличне ствари у различитим временима и измењеном контексту могу да постану дијаметрално супротне. Баш као у руском случају.
И у тој војничкој, идеолошкој, али и духовној бици највећих замисливих размера из времена последњег отпора распаљеним и пропагандно убедљивијим бољшевицима учествовао је један наш човек, Србин, и то у више него значајној улози (достојној и романа, и историјске монографије, и играног филма, али, пре и изнад свега, нашег сећања, незаборава испуњеног искреним поштовањем).
Његово име је Андрија Бакић (Руси га памте у русификованој верзији и код њих је он: Андрей Степанович Бакич).
Рођен у Андријевици последњег дана 1878. године (баш у години када су Кнежевине Црна Гора и Србија добиле међународно признање своје дуго ишчекиване независности), у угледној породици Бакића (његов рођени стриц Митар био је књажевски дипломатски представник Црне Горе у Цариграду)
Андрија је након основне школе завршене у родном месту отишао у српску престоницу и тамо завршио Трећу београдску гимназију (тада још на Теразијама, пре пресељења у Његошеву улицу), али је његов животни пут ускоро био пресечен и преусмерен опасним оптужбама да је, наводно, учествовао у неуспешном ”Ивањданском атентату” на краља Милана Обреновића (на Калемегдану, у лето 1899-те).
Обрачун краља са радикалском опозицијом (суђено је, тада, и Николи Пашићу, Стојану Протићу, Кости Таушановићу, Аци Станојевићу и другим првацима највеће и најпопуларније антимонархистичке, антиобреновићевске странке у Србији) захватио је, колатерално, и многе друге побуњенике против двојице савладара из Милошеве лозе (оца и сина, Милана и Александра). Па се међу њима, ето, нашао и млади црногорски Србин, који је, због тога, решио да побегне из земље у упути се што даље од места оваквих оптужби: према Русији и Азији.
Тако је почела Андријина животна епопеја, узбудљивија од сваког романескног, авантуристичког заплета.
Не улазећи у детаље (а руски извори их памте, говоре о њима и споре се око сваког детаља, јер је Бакић тамо деценијама био клеветан најгорим могућим идеолошким оптужбама, да би, током деведесетих и након тога, почео потпуно другачији третман руско-српског генерала Беле армије, са све похвалама и више него заслуженим поштовањем), изнећемо само главне правце Андријиног живота након (показало се трајног) одласка из Београда и Краљевине Србије.
Преко Цариграда је дошао у Одесу, где се, у фебруару 1901. прикључује царској руској војсци и уписује се, истовремено, у тамошњу војну, кадетску школу.
Слабо здравље (које ће га пратити до краја животног путешествија) омело је нормалан, поступни пут (под)официрског напредовања и Андрија напушта војно училиште, сав у многобројним дилемама око својих даљих потеза.
Међутим ускоро избија руско-јапански рат и Бакић од почетка 1904. године служи у Осмом источно-сибирском стрељачком пуку и Другој источно-сибирској стрељачкој дивизији (где се жени Олгом, кћерком свог главнокомандујућег, генерала Константина Александровича Данича, одликованог јунака руско-турских ратова, такође српског порекла).
Следеће, све оне златне предратне године, наш јунак проводи мирно, уживајући у благодатима породичног живота (добија два сина и кћерку: Михаила, Владимира и Јелену).
1913. године чак напушта, привремено, војну службу (остаје резервни официр) и почиње да ради као трговачки путник у једној Руско-монголској трговачкој организацији. Тако, на тренутак, решава тешко уклопив однос између свог здравља и војничких захтева службе.
Али, већ следеће године почиње Први светски рат и догађаји (и у колективној руској и у Бакићевој личној судбини) почињу да клизе као на тобогану, ка неумитном трагичном крају.
Почиње велики расплет вишедеценијске борбе врхова грађанске и великог дела радничке калсе против цара и традиционалног самодржавља.
Све почиње кланицом на свим странама руског фронта у Великом рату, а наставља се узастопним побунама најразличитијих жанрова: од бољшевика, мењшевика, есера, социјал-демократа, кадетске партије, козака, морнарице, готово комплетног слоја високих официра, све до завереника свих фела и типова. Иако се линија фронта чврсто држала (и то ван руских граница), искушење великог рата и исто такве погибије је била оно уље што је вештом пропагандистичком агитацијом свакодневно сипано на већ потпаљену ватру заводљивог позива на тоталну друштвену револуцију и што хитнију промену власти и комплетног устројства предреволуционарне Русије.
Прекинут је неочекивани развој Руске Империје (са незабележеним привредним растом у првих петнаестак година двадесетог века), који је изазвао оно одушевљено признање Пола Валерија када је рекао: ”Три су чуда светске историје – античка Грчка, италијанска Ренесанса и Руска Империја”.
Међутим, руски политичари нису хтели да виде овај охрабрујући (чак задивљујући) процес јачања и модернизације своје државе, већ су, насупрот, почели да опсесивно призивају рушење царства и склањање императора – по ма коју цену. И десило се оно што је било, изгледа, неизбежно у оваквим ситуацијама.
Почела је да гори ”народна револуција” и пали све око себе…
Андрија Бакић није припадао овим критичким, побуњеничким и вечно незадовољним круговима у оквиру руског официрског кора, већ је био спреман да крвљу, ако треба, докаже и покаже верност једном заувек датој заклетви (коју је положио по доласку у своју нову Отаџбину).
Он је од почетка био решен да брани и Русију, и војнике под својом командом, и част руских армија, и вековни поредак руских ”самодржаца” (успостављен по директном узору на немањићку Србију и светосавску духовно-правну, државну идеологију у време Ивана IV ”Грозног”, првог руског цара). И ту није имао никаквих дилема, сумњи или неприличних, нереално-размажених захтева (тако типичних за многу његову браћу по оружју и официрској сабљи).
Није потпао под утицај тада тако популарних идеолошких утопија, препуних демагошких коментара на тему ”једнакости свих грађана” који су довели само до ироничне ”једнакости у глади, патњи и страдању” за све будуће совјетске грађане.
У прве две године рата (највише са Немцима), Бакић показује изванредне командне способности, као и личну храброст и невероватно пожртвовање у борбама. До рањавања (добија гелере у главу и по ногама), које га, у децембру 1916-те, баца у болничку постељу, он добија сва највећа руска одликовања редом: Свету Ану, Светог Станислава, Светог Владимира и Светог Георгија…
Наком опоравка, постаје командант 55. сибирског пука, све до избијања Фебруарске револуције (1917. године), када бива смењен са свих положаја и напушта војску (која се, дословно, распада пред његовим очима).
Прва његова реакција је да се врати у српску војску и прикључи тамошњим армијама баш уочи пробоја Солунског фронта. О томе разговара са представницима Српске војне мисије, али, ипак, одлучује да остане у Русији у њеним најтежим тренуцима…
Следећих годину и по дана, Бакић делује илегално, у склопу белогардејских, монархистичких, контра-револуционарних организација, решених да не допусте потпуну пропаст земље и већ договорену (од стране бољшевичког режима) капитулацију на свим фронтовима.
Као начелник војног гарнизона у Самари (истом оном граду који ће, након напада Вермахта на СССР, 1941. године, постати ”резервна престоница”, ”ако падне под немачку власт”), он ту дочекује белогардејске трупе адмирала Колчака и прикључује им се са великим ентузијазмом.
Одмах постаје командант и начелник управе неколико најважнијих Колчакових армија, да би ускоро, унапређен у чин генерала (имао је тада нешто мало преко 40 година) заузео положај првог човека Оренбуршког војног корпуса и, успут, постао – козак (командујући, све од тада, и њиховим трупама).
Борећи се са неупоредиво бројнијим и боље наоружаним бољшевицима, свестан издаје на свим нивоима, Бакић се повлачи, у дугом и мучном маршу, са својих преосталих 10.000 бораца према кинеској граници.
Уласком у Кину, Андријини ратници морају да предају тамошњим властима највећи део свог наоружања (посебно тада раритетне митраљезе) и на тај начин постају идеалан плен, како кинеским бољшевичким групама, тако и совјетским дивизијама послатим на далеки Исток да ”реше питање белогардејског отпора” и побију преостале антикомунистичке команданте.
Непрестано под ватром и у сталној борби, настаје тренутак предаха.
У Кини ”бели Руси” од војног логора формирају прави мали град, али овај зачудни мирнодопски моменат не траје дуго.
Пошто Кинези пуштају комунистичке прогонитеље да крену у истребљење још преосталих Бакићевих бораца, они крећу на ризични, показало се смртоносни пут према Монголији.
На путу владају глад (многи секу ножем своје листове на ногама и једу их да не би умрли од глади, остајући тако инвалиди) и смрт.
Родитељи су принуђени да дуж пута остављају своју децу, која масовно умиру, претварајући овај поход у серију страшних, неиздрживих призора…
Ми из данашње перспективе не можемо ни да замислимо страву и ужас који је испуњавао сваки дан свих ових људи из уморне, пострадале колоне која безглаво лута пустињом, ободом некадашње моћне и уређене Империје, чекајући своју смрт као, често, најлакше и најбезболније решење.
Пролазећи кроз непрегледни песак пустиње Гоби, Бакић ипак успева да, одмах након изласка из ове смртоносне природне замке, победи читав батаљон бољшевичке потере, поразивши их до ногу и поставши тако једина нада читавог ”белог покрета”.
Било је то на реци Кобук, трећег јуна 1921. године…
Бакић осваја Алтајску област и нуди монголским властима да је припоје својој земљи, за шта добија титулу ”кнеза” и статус ”дворског саветника”.
Андрија затим амбициозно окупља све киргиске и монголске управнике ове области и са њима договара учвршћење отпора пред потенцијалним совјетским нападачима. И ступа, као део Азијске дивизије, под команду најмистичнијег руског царског официра у читавој њеној историји: ”белог кана”, барона Романа Фјодоровича фон Унгерн-Штернберга (кога је у једној епизоди серијала о Корто Малтезеу опевао Хуго Прат), познатог и као ”бог рата” и ”бели витез Тибета”.
Овај балтички Немац (потомак тамошњег племства још са самог почетка тринаестог века) представља у историји давно изумрлу ратничку врсту неустрашивих оклопника без мане и страха, за које реч „предаја“ не постоји, а важност части вишеструко надвисује значај живота и голог опстанка по сваку цену…
Заједно са њим сања велики монархистички, евроазијски сан о поновном успостављању (од Руса инициране) империје Џингис Кана, од обала Тихог Океана до Каспијског језера и што скоријем (победничком) повратку у „Средишну земљу“ (Русију). И без оклевања почиње са војном реорганизацијом и ојачањем снаге и морала својих трупа.
Припремао се за финални чин свог ратног и животног пута, без страха за свој живот, са мислима посвећеним искључиво својој војничкој заклетви, својој породици и својим борцима…
То колико је бољшевицима било важно да униште ово последње гнездо оружаног отпора својих идеолошких противника, сведочи то да је један од најзапаженијих ”црвеноармејских” официра био нико други до будући маршал Совјетског Савеза, Константин Константинович Рокосовски (иначе, по оцу, племићког пољског порекла). Најспремнији и најнеустрашивији међу бољшевичким борцима су упућивани на границу са Кином и Монголијом, у прогон заклетих чувара (упражњеног) руског трона.
На крају ове романтичне српско-руске ратничке баладе о безусловној верности заклетви и „цару-баћушки“ имамо епизоду са ”црвеном монголском војском” којој се Бакић и његове трупе на крају предају (већ у немогућем положају, изранављени и исцрпљени, без довољно муниције и хране), а они ће их одмах (у фебруару 1922) предати совјетским властима.
То је и прилика за спектакуларну бољшевичку пропагандну представу, када се у Новониколајавску (бившем Сибирску) организује јавно суђење Бакићу (продато је 2500 улазница том приликом).
Колико им је то било важно види се најбоље из писма јавног тужиоца Јарославског лично Стаљину. Тако да је пресуда (наравно, ”смрт стрељањем”) донета у необично-бучном амбијенту, са аплаузима према Бакићу непријатељски настројене сасвим супротним идејама задојене публике.
Андрија Бакић је стрељан у ноћи 22 јуна 1922. године, у далеком Сибиру који му је у међувремену постао друга домовина.
Залеђена сибирска земља је примила у своју свету утробу куршумима пробијено тело свог чувара и заштитника у царској генералској униформи, српског Руса и руског Србина једне двоглаве судбине (са истим, једним срцем што удвојено и хармонично куца за народ Светог Саве и за род порекла тајанственог монаха који је принца Растка Немањића призвао у монаштво и светогорски манастир).
То је био и крај оног судбинског лука од Забрђа код Андријевице (и родне зиме 1878) до Новониколајевска/Сибирска (и самртног лета 1922) у леденим пејзажима крајњег руског истока. Саборног лука српско-руског братства исписаног заносом и крвљу најбољих међу нама.
И нека овај текст о Србину из Андријевице – који је од оптуженог саучесника у (поприлично исконструисаном и политички пренадуваном) атентату на краља Милана Обреновића дошао (за тих двадесетак од његове 43 укупне године живота) до кобног и величанственог статуса ”последњег белогардејског руског команданта у крвавом грађанском рату” – буде, ако Бог да, почетак акције подизања споменика Андрији Бакићу у Андријевици, Београду и негде на сибирској земљи (где почивају његови посмртни остаци).
То би био и начин да, уназад и ретроактивно, прославило, осмислимо и реактуализујемо крвну жртву, храброст и подвиг овог мирног породичног човека и увек смиреног официра који је, без своје воље, држећи се увек истих принципа и завета ушао у спољашњи авантуристички код једног филмски и романескно узбудљивог живота.
Има ту нешто од онога што се, одувек, назива витешким држањем аутентичних светих ратника.
Пише Драгослав Бокан
