Гробари су тихо, без разговора, без шума, вршили свој посао. У мраку, кроз који је пробијао слаби зрачић из малога фењера, кретале су се алатима оружане сенке, узносили се и спуштали мотике и будаци без шума, без лупе.
Секретар и пуковници су се повукли да опет седну око стола за којим су дотле очекивали да мине поноћ. Нико ни речи не збори, нико не диже главе.
Ипак, после дуже паузе, уздахну један од пуковника и рече тихо, шапћући:
– Нисам никад слутио да ћу присуствовати погребу краљевске круне – и на његовим се трепавицама појавише две сузе.
Шапћући, као што се шапће у ноћи кад ће се извршити злочин, наставили су разговор о тужноме чину. Сећали су се доба када је ту исту круну, саковану од Карађорђевих топова, проносио на глави кроз београдске улице Карађорђев унук. Они су тада као млади официри били у ескорти и учествовали у тој великој свечаности народној. Колико се нада везивало тога дана за ту краљевску круну, после косовске пропасти; и ко би тад слутио да ће иста генерација, исти људи, још у пуној мужанској снази, доживети да учествују и у сахрањивању те круне.
– Ко ће доживети да је ископа? – рећи ће опет један од њих. – Ми, или они што иду за нама?
– Тешко нама ако толико буде почивала у гробу, да сачека нова поколења. Ми, ми је морамо ископати – додаде други са оним упорним поуздањем човека навикнута на борбу, које ни у часу слома не ишчезава.
– Верујеш ли, одиста?
– То је још једино што нам је остало, гола вера.
– У Шта – упита пуковник коме је присуство погребу краљевске круне избрисало из душе и последњу искру вере.
– У оно што ће доћи, у оно што мора доћи. Не може једна овако велика борба остати без праведних резултата – храбри се пуковник који је сачувао поуздање.
– Да постоји још српска војска, и ја бих имао ту веру.
– Постоји народ!
– Само, кад би се та вера сачувала код народа.
– Кад се могла сачувати кроз пет најмучнијих векова, од Косова до данас, зашто би данас посрнула.
– Косово је мања катастрофа. Када је на Косову страдала једна војска и једна држава, било је још српских држава које су живеле и које су постојале.
– Па и данас. Ево, постоји Црна Гора.
– Да, постоји данас, а хоће ли постојати сутра?
За време тих разговора дизао би се један по један од стола, отварао лагано врата од споредне собе, где су гробари тихо и без шума копали и навиривао би да види је ли посао готов. Морао се ископати дубок, врло дубок ров и то се морало радити без удара мотике и будака, тихо и нечујно. Зато је посао и трајао дуже.
А на горњем спрату, одмах над том собом где се копао гроб српској круни, млади њен носилац и даље се борио са тешким и суморним мислима. Час по час би застао, чинило му се да је у том тренутку чуо удар мотике и тај звук би се зарио дубоко у младу му а већ искрвављену душу.
Уморан од наизменичних удара осећања и болова, он најзад приђе прозору и размаче завесе да на мразом замагљено стакло наслони усијано чело и клонулу главу. Да ли је краљевић у том тренутку путовао погледом преко оних планина, кршева и стена, с оне стране Дрима, где његов несрећни народ, измучен и гладан, последњим остацима своје крви боји снежне стазе албанских кланаца или, неодважан да се осврне на непосредну прошлост, залази мислима дубоко, у прво доба наше историје.
Поведен мислима, он зађе у давну прошлост српску и поче се заустављати на свима историјским сломовима српске државе: под Бодином, па затим под Чаславом, под Лазаром, па затим под Ђурђем Бранковићем и најзад под Карађорђем-дедом и под Карађорђем-унуком. Он пође у памети да прибира, да тражи: нема ли једног истог историјског или можда унутарњег, што лежи у психи српскога народа или у његовом карактеру, у његовој судбини или можда у неком фатуму; нема ли нечега општега, нечега заједничкога, у свима овим катастрофама српскога народа?
– Ипак има – шаптао је млади краљевић узбуђено – има, има!…
Сваки од ових српских сломова настао је из других разлога, под другим околностима, у другим приликама, али је ипак све, као оморина, као тежак ваздух пред непогоду, пратила и била им предзнак завада српске властеле и расуло и растројство које је из те заваде клијало.
– Јесмо ли били дорасли да понесемо огромну задаћу оснивања велике државе или смо је требали оставити познијим, здравијим поколењима – јаукну млади краљевић и осећајући један део одговорности на себи самоме, он се одвоји од прозора и уморно се сручи понова на миндерлук.
Оздо се више не чује никакав удар. Гробари су завршили посао. Српска круна је већ сахрањена…
Поноћ је давно минула и таму ноћи поче да осваја бледило зоре. Доба је већ да се мртви врате у гробове.
И сен маричкога краља Вукашина Мрњавчевића одвоји се од прозора, кроз који је видела где је гроб и друге круне српске, пође кроз двориште и прође тихо, нечујно, кроз одшкринуту капију крај дремљива стражара. Упути се улицом ка Марашу, а затим Бистричином обалом, тамо где је чека отворена гробница, где лежи оно свето камење, под којим је сахрањена царска круна Душанова.
(Бранислав Нушић, „Деветстопетнаеста“, Утопија, Београд, 2010.)
Извор: Приче из Великог рата
