РОД, НЕ МОЖЕ БИТИ РОЂЕНИЈИ – ТО ЈЕ МОЈ СИН

Пише, публициста Зорица Пелеш

У писму он спомиње да му је долазио проф.Троицки из Суботице и да му је показивао писмо своје супруге Лидије из Одесе. А у Одеси се тада налазио прота Стева у великој хуманитарној мисији. Он је,као изасланик Црвеног крста Краљевине СХС, широм братске Русије носио и делио помоћ болесном и гладном руском народу 9 . месеци.

Тамо је,по његовом извештају нашег Црвеном крсту, у време те незапамћене глади умрло 5 милиона људи. Разделио је укупно 50 вагона српске помоћи,што у храни, што у одећи и обући, што у лековима. Лидија Троицкаја је тим поводом писала свом супругу проф. Сергију

Троицком у Суботицу, како народ у Одеси проту Стеву „ИЗЈЕДНАЧУЈЕ СА СВЕТИТЕЉЕМ…“

Она није могла да побегне одмах после Октобарске револуције у Србију и остала је у Одеси, али јој је касније прота Стева помогао да и она дође у Суботицу и придружи се супругу Сергију и ћерки Ани,који су успели да побегну 1920.године у Србију.

Када сам прочитала писмо ректора Митровића, позовем број 988. за обавештење о телефонским претплатницима у Суботици,али ми рекоше да немају ни једног Троицког у евиденцији.

Онда у телефонском београдском имену пронађем име АЛЕКСАНДАР ТРОИЦКИ и позовем га. Када ми се јавио господин Александар, представим се и питам га да ли му је можда неки род проф.Сергије Викторович Троицки.

Силно се обрадовах,када ми рече да је то његов деда. Био је изузетно љубазан и дао ми податке и о деди Сергију и о баби Лидији.

На крају, извињавајући му се, стидљиво га упитах : „Извините, имам једно можда мало превише лично питање за Вас. Да Вам није можда неки род овај млади тенисер Виктор, који је почео да прави некако стидљиво, ненаметљиве, прве кораке на тениској сцени?“ Господин Александар се од срца тако слатко насмејао и рекао ми усхићено:“ Драга госпођо Пелеш,

ОН МИ ЈЕ РОД – НЕ МОЖЕ БИТИ РОЂЕНИЈИ – ТО ЈЕ МОЈ СИН“! Била сам одушевљена када сам ово сазнала и касније сам то негде у новинама и објавила.

Сећам се , да сам се доста касније чула са Виктором, баш када је стигао из Москве где је био освојио тада „КУП КРЕМЉА“, 2010.године. Честитала сам му од срца и рекла му да би његов прадеда Сергије био посебно поносан на њега, као и прабаба Лидија.А он ми је тада с поносом рекао:“ ЈА САМ СРПСКИ РУС“!

Виктор , је попут Нолета, сјајан човек, дивно васпитан и великог српско-руског срца. Његова дивна мама Мила ми је једном приликом рекла. „Васпитавали смо Виктора супруг и ја тако наглашавајући му да пре свега треба да буде ДОБАР ЧОВЕК“. И Виктор јесте заиста ДОБАР ЧОВЕК, а то је оно најважније што сви треба да будемо.

Проф.Сергије Викторович Троицки и прота Стева били су пријатељи још из Царске Русије, где је прота Стева завршио чувену Кијевску Духовну академију (1894-1899) одакле потиче и ова његова прекрасна фотографија (1895) из Кијева на корицама моје књиге. Проф.Троицки је предавао једно време у Суботици на Правном факултету, где је био и декан, а касније је предавао на Правном факултету у Београду и Православно – богословском факултету, чији је оснивач и први декан био прота Стева. Њих двојица су били највећи дародавци Библиотеке Православно – богословског факултета у Београду.

Српски народ треба да буде бескрајно захвалан проф.Сергију Викторовичу Троицком , јер је он једини код нас (још између два светска рата) изучавао „НОМОКАНОН – ЗАКОНОПРАВИЛО – “ СВЕТОГ САВЕ.

НЕКА МУ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА!

У допуњеном издање ове моје књиге пишем о породици Троицки и наравно о нашем Нолету, јер прота Стева је увек желео да „СРБИН ИМА ШТО ДРУГИ НЕМА“ , А СРБИН ИМА НОЛЕТА – СВЕТСКОГ А НАШЕГ“

Прилог

Пише, публициста Зорица Пелеш, биограф проте Стеве Димитријевића

Приредила Српска историја