Реч владике Николаја Велимировића у катедрали Светог Павла у Лондону о Видовдану 1916.

Свети Николај Велимировћ, један је од српских светитеља који нас је задужио, и који је патио као и сваки свети Србин. Послушајте његове речи у катедрали Светог Павла у Лондону о Видовдану 1916. године.

Но, господо и пријатељи, ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којиј има један храм, и већи и лепши, и вреднији и светији од овога храма, тај храм се налази у граду Нишу и зове се Ћеле кула.

Тај храм је сазидан од лобања, и костију мога народа, народа који 5 векова стоји као стамена брана азијатском мору на јужној капији Европе.

А када би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи хтам 300 метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас могао дићи руку, и показати: ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.

Пет векова, моја Србија својим костима брани Европу, да би она живела срећно! Ми смо тупили нашим костима турске сабље, и обарали дивље хорде које су срљале као планински вихор на Европу.

Док је Европа, постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан, 1389. године, Српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу, на браник Хришћанске Европе, и дао живот, за одбрану Хришћанске културе. У то време, Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је, десет пута мање.

Где су? Изгинули, бранећи Европу.

Сада је време, да Европа Србији врати тај дуг.

Говор Владике Николаја Велимировића на Видовдан 1916. год. у Лондону.