У оквиру припрема за пробој Солунског фронта, Врховна команда је планирала одговарајуће борбене акције у оперативној дубини непријатеља. Идеја је почивала на тактици разрађеној почетком Првог светског рата по којој се приликом предузимања офанзивних дејстава српских јединица, на плићој или дубљој територију непријатељских снага, упућују поједини одреди. Њихов је задатак подразумевао подизање устанака, односно везивања за себе непријатељских оперативних снага и онемогућавање дотура и евакуације.
Са сличном идејом Врховна команда је, почетком септембра 1916. године, на подручје Јабланице и Пусте Реке послала резервног поручника Косту Миловановића, у јавности, историјској литератури и архивским списима, познатијег као војвода Коста Пећанац. Његов је задатак био да, када фронт буде пробијен и српска војска избије у рејону Скопља, организује добровољачке чете, подигне народни устанак и прекине железничке комуникације које непријатељ може да користи за дотур наоружања, муниције и превожење трупа.
Устанак на поменутом подручју, познат као Топлички устанак, плануо је фебруара 1917. године, знатно раније него што је по замисли Врховне команде требало да почне. Устанак је угушен у крви. Бугари нису штедели никога. Суровом одмаздом лишили су живота велики број старих особа, жена и деце.
У време наступања јединица Прве армије ка Нишу октобра 1918, са командантом војводом Петром Бојовићем на челу, није било четничких одреда, тако да су дивизије са фронта биле принуђене да извршавају борбене задатке које је, према замисли Врховне команде, требало да обаве устанички састави. У то време Коста Пећанац се самоиницијативно пребацио у Метохију где је, према изјави српских команданата који су наступали на том правцу, у великој мери олакшао дејства оперативних састава јер је, што је потврдио и француски генерал Траније, заробио око 14.000 непријатељских војника и 320 официра.
И док су га једни јавно хвалили, други су се на њега бацали дрвљем и камењем. Похвале су му упућиване и за дејства на подручју Црне Горе, где је у саставу Јадранских трупа учествовао у ослобађању више насељених места. С друге стране, приписивана му је чак и сарадња са Бугарима током Топличког устанка. Један од људи који су му приписивали издајство био је и командант Прве армије Петар Бојовић. У Војноисторијском институту и данас се чува допис, заведен под О. бр. 19307, од 1.11.2018. године, који је Бојовић упутио Врховној команди. Ево дословног преписа наведеног документа.
„По прикупљеним податцима Коста Пећанац спустио се аеропланом 8. септембра 1916. године код села Механе. Он је ишао из села у село позивајући јавно све људе, а нарочито избегле војнике да му се придруже те је образовао убрзо чете. Бугарске војне власти знале су да је дошао и где се налази, а јавно се говорило да ће он дићи устанак, па ипак Бугари нису ништа предузимали против тога. Шта више, начелник срески у Житном Потоку, неки Гаврило Прванов, састао се са Пећанцем и један другом су обећали: Бугари неће дирати у Пећанца а ни он неће на њих нападати већ ће само судити Србима који су неваљали.
Пећанцу се придружио Коста Војиновић „Косовац“ и многи други. Ко није хтео пристати био је убијен као издајник, па био човек или жена.
14. фебруара 1917 г. преотета је Куршумлија од Бугара а за тим Прокупље. Бугари су брзо угушили тај покрет и страшним зверствима које је чинио XXВ бугарски пук, а доцније комите њихове показали су, да им је Пећанац и његов устанак био као наручен и дао им изговор за сва насиља.
23. априла 1917 г. Пећанац са 60 другова оде у Бугарску да се свети! Убрзо су се вратили одатле, али за њима и Бугари, који су се опет светили Српском народу за Босиљ Град. Пећанац се опет сакрије, а народ плаћа. Целог пролећа и лета 1917. горе села убијају жене и људе тражећи српске комите, али не Пећанца. Целог тог лета борио се Војиновић са Бугарима, а од Пећанца ни трага ни гласа.
Док су стотине јадних српских жена страдале, дотле Пећанчева жена и синћич му живе мирно у Алексинцу, а доцније у Нишу куд их је он испратио пре но што је почео дизати буну. Одатле је отишла у Куршумлију и Бугари јој нису чинили никакве незгоде, а о Пећанцу не само да се нису распитивали него га ни Срби нису смели поменути пред њима.
Част ми је доставити предње с молбом да се ови податци после рата провере а према Пећанцу по закону поступи“. У потпису: Командант Армије Војвода Петар Бојовић.
После рата Народна скупштина је основала Анкетни одбор чији је задатак био да испита „случај Пећанац“. Одбор није осудио Пећанца за наведене оптужбе, али су посебно интересантне следеће квалификације личности овог контроверзног војводе. У извештају одбора наводи се поред осталог следеће: „… Најмаркантније фигуре и главни јунаци у топличкој драми јесу Пећанац и Војиновић, два контрасна типа који су један другог искључивали, а не допуњавали. Пећанац је практичан, хладан, повучен, никад не улази у отворену борбу са противником, а кад наиђе на непријатеља поступа обазриво. Пећанац је радио свим силама да устанак одложи… Коста Пећанац је нешколован, сујетан и уображен…“
Почетком априла 1941. године Коста Пећанац је постављен за команданта Команде четничког одреда, а после окупације, на Копаонику оснива Горски штаб четничких одреда. Према неким непоузданим и непотврђеним подацима потписао је у Нишу 27. августа месеца са шефом Гестапоа за Србију споразум о заједничкој борби против Народноослободилачке војске.
Јануара 1944. године убијен је у Соко Бањи о чему, опет, постоје непроверени подаци по којима су га, по наређењу Драже Михајловића, ликвидирали четници Делиградског четничког корпуса.
Извор – Српски културни клуб
