Проф.др Олга Луковић-Пјановић (Гуча, 1920 — Београд, 1. април 1998) је била српски и француски лингвиста. Завршила је гимназију у Чачку, а затим је била примљена у Дом краљице Марије уБеограду.
Током Другог светског рата била је у логору у Немачкој. Након рата је радила као спикер на Радио Загребу. Убрзо је дипломирала на Филолошком факултету Универзитета у Београду на одсеку за класичне језике.
У Паризу је докторирала на Сорбони 1969. године, са дисертацијом „Правда код Есхила и Софокла“. Поред матерњег српског језика, познавала је још девет језика: старогрчки, латински,француски, немачки, руски, енглески, пољски, италијански и шпански језик.
Постала је позната након објављивања књиге „Срби…народ најстарији“ у којој је довела у везу српски са страним и античким језицима.
За присталице српске аутохтонистичке историјске школе ради се о капиталном делу, док га званичнa историографијa потпуно одбацује као ненаучно и псеудоисториографско дело.
Доживела је мождани удар током турнеје по српској дијаспори у Сједињеним Америчким Државама, након чега се вратила у Париз где је наставила са истраживањима, али није више могла да говори.
