ЗанимљивостиПрви светски рат

Приче из Великог рата: Шта смо ми Богу скривили

Кратко време Светислав је био у превијалишту, а после је пренесен у Врњачку Бању, где је остао на лечењу петнаест дана. Онда опет у пук, у своју чету. Нашао га у Кремни. Тамо био свега неколико сати, па стигло наређење да се пук крене. Прошао је тада Светислав Николић кроз своје село, прошао поред своје куће, а није могао да сврати. У војсци је тада била велика строгост.
Најтеже му што није смео да прескочи преко плота и набере мало шљива. А под зрелим плодом гране се савиле и шљива се само плавела.

– Да наберем прегршт-две, господине капетане? Ово ми је кућа. Да свратим и видим жену?

– Не може, Николићу, – строго је одговорио командир.

– Такво је наређење, И ја би’ волео да свратим до куће, али не сме се. Ово је рат.

Док је чета одмицала кроз Севојно, Светислав се једнако освртао и погледао на кров своје куће, који се све више губио и тонуо у модрини шљивака. Сузе му наврле на очи, али вешто их је отро рукавом од шињела и прикрио свој бол, јер га било стид од другова. Тако је он прошао кроз Севојно, а није узбрао ниједну своју шљиву са гране.

Пук је одступио ка Ваљеву, ту преноћили, пребацили се у Пецку, па онда на Рожањ. Чим је забелео дан, ступили су у борбу. Окрвавили се одмах, после дванаест сати беспрекидног марша. Са непријатељем се срели ујутру око шест часова. Трупе, које су раније биле ту, испропадале.

На Милетиној Коси водила се борба коју је тешко описати. Падали друг до друга, рањени војници пуцали из пушака, хватали се у коштац са плавим униформама, којима су пристизале све нове и нове снаге. Са Милетине Косе пребачени су на Мачков Камен, где су изморени људи издржали једанаест јуриша. Крваво је плаћен тај Мачков Камен. Освојен је, али није могао бити одржан.

Снага непријатеља била је несравњено већа према нашој. Отуда, од Зворника, аустриска тешка артиљерија преорала цело брдо. Ту је погинуо и командант пука Пурић. Настала пометња међу људима, војници били као обезглављени. Официри гинули исто као и редови. Нико није тражио заклона, нико није бежао. Као да су се такмичили ко ће пре погинути, ко пре нестати.

– После смо добили новог команданта пука, – присећа се Светислав Николић. – Био Београђанин, постарији човек. Повукли смо се код Крупша, једно време ту се одмарали. А када оно Аустријанци навалише са свих страна, ми опет у Ваљево. Из Ваљева на Мишар, па држи претстражу на Сави. Где се све нисмо претурали. Чували смо отступницу неком пуку, па трчали у помоћ Шумадиској дивизији. У по ноћи стигосмо на Уб, али нам нису дали ни да предахнемо. Хајде сада у Лазаревац. Широм бежанија: жене, деца, рањеници, старци, кола закрчила друм на километре. Само пешак може да се провуче. Бежанија притисла цело поље. Е, ту сам плакао као дете. Стегло ми се нешто у срцу, па не могу да зауставим сузе. Гледам онај народ како страда ни крив ни дужан.

– Шта смо ми Богу скривили, па нас овако гоне! – мислио сам у себи и све гласно јецао.

Било ме срамота. Али, шта ћеш, брате, није ни човек од камена. Највише ме убило када сам у тој бежанији наишао на једну жену са дететом. Била несрећница млада. Ухватила је болест па малаксала поред пута. Нико се не осврће на њу. А дете још на сиси. Вришти малишан и хоће да сиса мртву дојку своје мајке. А она умрла, лежи непомична. Свак тражи места својој глави, нико се не осврће. Тада сам заплакао.

Одосмо онда на Шушњар, тамо на Врапчијем Брду. Ту смо пострадали као нико наш. Изгинули, испропадали људи. Ровови још раније ископани. На сам Аранђеловдан ми упућени, чини ми се, Тимочкој дивизији. Поскакали у ровове, а они пуни блата и воде да се човек удави. До гуше смо пливали у блату. Борба трајала неколико дана, па смо се измрзли. Ту је, мислим, рањен и Димитрије Туцовић. Убрзо је умро и сахранили смо га. Војницима отекле ноге од оне мемле и несреће. Никако се нисмо пресвлачили, о томе није било ни говора.

Бог да сачува свакога од онога јада. Отступали смо до Рудника, а онда прешли у офанзиву и претерали Швабе преко Дрине. Где све нисмо били… Изишли смо на Саву код села Звезде, тамо близу Шапца. Ту смо опет ушли у састав дивизије.

Казивање Светислава Николића
(Милан Шантић, „Витези слободе“, Седма сила, Београд, 1938.)
Извор: Приче из Великог рата

Преузето Магацин
Back to top button