ПРЕДГОВОР ЗА КЊИГУ СРПСКА ИСТОРИЈА

ПРЕДГОВОР

Предговор написала, Зорица Пелеш, публициста

        Бављење историјом је тежак и озбиљан посао и ту је жонглирање недопустиво, али ми смо, нажалост, деценијама били упућени  само на врхунске жонглере. И што је најтрагичније, ти наши жонглери,на челу са врховним командантом, успели су да нас убеде да смо једна од ретких нација коју ништа не сме изненадити. И још увек многи од нас не могу да се поврате од изненађења како смо успели да будемо изненађени после толико деценија  неизненађења, да некажем „братства и јединства“. А да су мало више о историјским  збивањима читали  између редова изненађења би била много мања. Авај, мука је многима било да прочитају и оно што је писало у редовима,а камо ли да замарају мозак читањем између редова. Јер, били смо научени, да не кажем издресирани, да слепо слушамо наређења својих претпостављених. Посебно је била од „великог значаја“ чувена парола комуниста:“Није твоје да мислиш, твоје је да радиш, а шеф је ту да мисли за тебе“. И тако смо од стране наше маме- Комунистичке партије били заштићени и сведени на ниво немислених бића и нисмо се као такви  уклапали у проверену теорију да се човек управо разликује од животиња јер је мислено биће. У таковој не мислећој заветрини бацили смо „мозак на отаву“, како су говорили наши стари , хвалећи се како нам  је „све равно до Косова“.

            Ако смо ми старији били изненађени највећом преваром, не допустимо да се то догоди и нашој деци и нашим унуцима. Управо ова сјајна кратка Историја српског народа пружа велику могућност како нама, тако и нашој деци, да на један нов начин сагледамо све догађаје из наше бурне историјске прошлости и то без имало шминке.

         Када су бољшевици после Октобарске револуције преузели власт у царској Русији они су укинули националну историју ,сматрајући је непотребном, али су се врло брзо досетили да могу да пишу сопствену историју. Тај модел вешто су усвојили  и југословенски комунсти  по доласку на власт. Све што је имало одјек националног, српског посебно, полако се утишавало, мада је у неким случајевима било и  без милости и без околишења одмах најсуровије ућуткано. Срби, потомци херојских ратника из Ослободилачких ратова 1912-1913 и Првог светског рата ,колективно су инфицирани вирусом заборава, јер било је срамота сећати се својих храбрих предака, који су служили краљу и Отаџбини. Дошло је ново доба у коме је утихнула памет, доба у коме је перо морало да се до земље клања пред мотиком, која је на анлфабетским течајевима почела да сриче прва слова како не би палац морала да мрља мастилом. Нова власт знала је да од много памети у новој Југославији може само да је боли глава и на врло вешт начин се решили вишка памети путем преких судова и  потом стрељања водећих српских интелектуалаца. То је систем који су успешно свуда у свету, као и сада уосталом, користиле фашистичке вође. У нашем најближем окружењу, на пример, у Румунији, по налогу Хитлера Гвоздена гарда је , по тврђењу Лепосаве Беле Павловић, сестричине Слободана Јовановића,  убила јеног од највећих историчара на кугли земаљској – Николу Јоргу, који је толико много учинио за свој народ. Он је, попут њеног ујака Слободана Јовановића, био и изузетно плодан  писац и написао је читаву библиотеку.

        Данас када су  јавни живот и интерсовања  за историју само микроскопски видљиви,  мада већина то негира, оваква књига је право освежење. Написана питко и интелигентно представља огромну ризницу знања. Ђорђе овом својом књигом, поред огромног знања, које обилато показује на радост свих нас, показује и колико му је стало до нас, до Србије, до будућности наше деце и будућности његове преслатке ћеркице Таре, којој је и посветио ову књигу.

          Српска историја писана је до сада углавном по налогу  одерђених интересних група, тј.људи који су „у име народа“ српског све радили само да тог народа српског што мање буде, товарећи му истовремено, као највећу баласт, његову блиставу историјску прошлост, које је, да би преживео, морао да се одрекне на овај или онај начин.Ђорђе, срећом по све нас, жељне праве истине, не пише по поруџбини, која је до сада појединим историчарима  доносила сјајну добит у материјалном смислу као и неизбежну титулу доктора историјских наука, па чак и у ово новије време током распада некада збратимљених народа.  За разлику од њих, Ђорђе је свој позив историчара схватио као узвишену мисију, коју врши с великим тактом и он је попут проте Стеве Димитријевића, како је  писао његов ученик свети владика Николај Велимировић  „ добро разумео свога Господа, да онај ко хоће Њему да угоди мора попут Њега бити слуга свима…Сав његов дух био је позитиван и стваралачки… Његово жарко српско родољубље састојало се у том  домаћинском труду да чиме год може обогати свој српски народ…“ И Ђорђе је слуга свима нама, јер за нас даноноћно истражује и сваки дан нам доноси нова сазнања, желећи да нас обогати што више. Један је од малог броја људи који се силовито бори за своје уверење, корачајући чврстим, одлучним кораком по његовој стази. Интелигентан, веома начитан и свестрано обавештен успео је да  крцатој  српској историјској лествици, на којој су нанизани различити тонови, дода нове тонове, понекад веома високе, који неће пријати многим размаженим ушима. Показао је да сем великог дара за историју, невреоватне интуиције и објективности, има и великог дара за писање чиме је успео да  наметне великом броју љубитеља историје потребу да на један нов, посебан начин,развијају жељу за новим сазнањима. Читаоци његових текстова су сведоци његовог упорног разгоњења остатака магле тешких обмана из наше како раније, тако и новије прошлости. Као да смо тек сада постали свесни како нас је та магла, вешто коришћена раније у разним комбинацијама при писању наше историје, тек сада почела невероватно гушити. Ђорђе ту маглу  често разгони дискретно, али понекад и директно и то га зато чини посебним, као и његово дело.  Без икаквог околишења , на пример, он тврди да је „Југословенска идеја велика грешка за Српски народ“, при том потпуно свестан да таквим својим ставом неким Србима, који никако да прежале свог „највећег сина свих народа и народности“ ставља директно прст у око.

       Срби су  врло осететљив народ, али он не пише да би се допао народу, већ да би сачувао од заборава многе догађаје управо за свој народ, који много воли. Он популарише историју на начин који разбија многе заблуде које су нас Србе довеле до великог незнања. У овом свом делу јасно ставља до знања да није равнодушни пратилац многих догађаја, већ изврстан зналац прожет  невероватним осећајем за правду и  научничком лојалношћу. Његова високо морална мерила, којима  непоколебљиво  тежи за истином, ма како она болана и сурова била, употпуњена су и тужном констатацијом да „оно што је добијено у рату, српски народ је губио у миру“, потврђујући тако мисао Ла Бријера да „после правилног ума, оно што је најређе на свету су дијаманти и бисери.“

       Као човек који има свест, савест и знање,Ђорђе овом својом књигом јасно ставља до знања да њега, попут Алексе Шантића, све ране његовог рода истински боле, а посебно је видљиво колико његово срце крвари за родним Косовом. Док неке његове колеге, домогавши се престоничких преимућстава, свој радни век одживљују по разним институима, лишени свих националних емоција, баш као и неки политичари, који су своје национално биће продали за шаку долара, он попут пчеле радилице непрестано слеће на заборављено поље наше историје скупљајући мирисни нектар. Није му страна ни  понека већа горчина, јер навикао је на горчину живећи на свом мучном Косову, које нешто више од две деценије „бране“ неке патриоте, којима је патриотизам постао  једино занимање. Дисови „Наши дани“ од пре сто година преселише се, захваљујући тим  вештим патриотским занатлијама,  незвано и у наше дане пред крај двадесетог века и нико ево већ две деценије нема петљу да им  откаже гостопримство.

Сем сјајног приповедачког стила, Ђорђе поседује и предиван осећај за дивне детаље, какве је у стању само да изатка прекрасна душа косметска. Ти детаљи који су на мене оставили посебан утисак, као најлепше шаре на ћилиму Србинове, и тешке али и сјајне, прошлости, који на посебан начин   красе ову  књигу, дајући нов начин приказивања историје наше, су предивне песме  међу којима је и песма црногорског краља Николе „Онамо намо“, „Тамо далеко“ , „Креће се лађа француска“ Бојићева „Плава гробница“…

         Дивно је и  подсећање на енглеску лекарку  Изабел Хатон и њено запажање : „Чим се Србин опорави, он пева и игра“, коме је Ђорђе придодао и своје запажање „о песми која нас је одржала“ и која је по његовим речима била „духовна намирница“ Србнинова.  Али има и једна песма , врло интересантна, коју до сада нисам знала –  „Песма која се дуго певала“ а коју је спевала Надежда Марић о „највећем сину свих наших народа и народности“.

У књизи је значајно  и сведочење  др Владимира Станојевића, лекара са острва смрти Вида 1916.године, чије је драгоцене ратне дневничке забелешке објавио проф.др Брана Димитријевић. председник Секције за историју медицине Српског лекарског друштва у књизи „У равницама привида“.

          Посебно је болно сазнање и о , до скора, заборављеним српским војницима, који су се лечили у Бизерти у којој су, нажалост , многи заувек остали и чији гробови су до пре неку годину били прекривени нашом густом небригом и огромним заборавом.

         Ђорђе подсећа и на “Језиве бројке које би смо требали знати“, јер се стално , годинама, манипулисало са бројем српских жртава и срамно је да нико није показао озбиљан интерес за њихов број.Зар се тако, срамним заборавом одужујемо херојима, нашим неустрашивим прецима? С поносом Ђорђе у књизи пише и о успеху Крагујевчана, који су за невероватно кратко време средили проблем са неупотребљивим гранатама, добијених од пријатеља, савезника Француза, који су нам и пертле наплатили.  Драго ми је што Ђорђе није заборавио ни чувени говор Милана Недића, српске мајке, који је спасио животе многе српске деце, пристигле с оне стране Дрине. Моја венчана кума, Босиљка Стреларац, родом из Славоније, из добровољачког села Доњи Михољац, којој су усташе заклале родитеље, донета је у Београд у Звечанску улицу као двогодишња девојчица. Милан Недић није само бринуо о избегличкој, већ и о многобројној београдској деци, коју је такође сместио у овај дом како не би помрла од глади. Међу том децом београдском била су и моја два ујака и моје две тетке, мамине сестре, а моја мама је била смештен у дом код Бајлонијеве пијаце, у коме је била и школа . У једном делу тог дома била су и сасвим мала деца, која су сва изгинула  током бомбардовања наших „драгих савезника“ Американаца, крвавог Ускршњег јутра 1944.године, по наређењу Врховног штаба и „вољеног“ нашег „сина свих наших народа и народности“ Тита.

       Нажалост, и данас има код нас политичара лилипутанске памети, која није у стању да приме и схвате величину Недићеве свесне жртве за српски народ. То могу само велики људи да се свесно жртвују за свој народ, баш као што су и млади поручници Милан Спасић и Сергеј Машера, жртвовали своје животе 17.априла 1941.године потапајући разарач „Загреб“, са чијим су  разнетим деловима нестали у узбурканим таласима Јадрана  у Боки которској. Срамно је што је један од водећих наших политичара наредио да се, пре неку годину, у  доба „највеће демократије“ из државне институције у Београду уклони слика Милана Недића. Не смета политичарима слика као слика, већ дело тог великог човека са слике, као што је многима годинама сметало да се из заборава отргне прота Стева Димитријевић, тај славни грађанин вечности, који је цео свој живот био верни слуга Господу и свом вољеном српском народу.

       На крају, морам да признам да не могу довољно да се нахвалим ове стварно значајне књиге вредног Ђорђа Бојанића. Моја је жеља да се она што пре нађе у дому сваког Србина, као посебна литература, која подсећа, надахњује и опомиње.

„Нисам мислио ко је крив, а ко прав, чак ме се није ни тицало, људи рашчишћавају и своје рачуне и кривица се лако нађе, а правда је право да учинимо оно што мислимо да треба и онда правда може да буде све“… „…Можда није лако живјети насвијету, али ако мислимо да нам  овдје није мјесто, биће још горе…“…„кривице нема а кривица непрестано траје , казне нема а казна се непрестано извршава, ужасније него да је изречена…“…„ништа се изгледа не заборавља , све се враћа из закључаних претинаца, из мрака тобожњег заборава, и све је наше што смо мислили да је већ ничије, не треба нам а стоји пред нама, свјетлуца својим бившим постојањем, подсећајући нас и рањавајући…“

Иво Андрић

        Сведоци смо да нове истине скоро свакодневно избијају на видело и због тих истина, које су деценијама биле многима од нас потпуно недоступне, Ђорђе Бојанић  латио се поново свог пера желећи да нам их у потпуности приближи. Хвала му за све изузетне допуне , зналачки одабране, које је унео у садржај ове књиге, а  које ћете наћи на њеном крају.

        Међу њима је од посебног значаја и  АНДРИЋЕВ  ПРОЈЕКАТ из 1939.године,  везан за решење Косметског проблема, који мучи све нас и данас, а посебно писца ових  блиставо изатканих историјских чињеница, коме је Космет завичај, и које нестрпљиво ишчекују да их откријемо.

Зорица Пелеш, публициста