Пише Предраг Пеђа Ковачевић
Никад ми нису биле јасне политичке манипулације пред изборе – градња, изградња, прогрес и дијељења.
Моје идеолошке ставове може да промијени само неко ново сазнање и моје сазријевање, а то не може учинити ни пресвучен асфалт, а ни кућу на поклон да добијем, јер ни асфалт, ни кућа ме не могу учинити зрелијим човјеком.
Ових дана се лично увјерих, како једна асфалтирана улица промијени политичко мишљење већине становника у истој. Већина су Херцеговци. У нашој историји важе, поред древних Црногораца, за Србе над Србима, али то од почетка потоњег рата више не важи. У Црној Гори су се лијепо прилагодили владару и постали Милогорци (свака част појединцима који се одупиру милогорштији, а има их).
Род рођени ми је примјер за то.
Неко их зове бескичмењаци, а то су у ставри људи који се не информишу, не читају, а и кад читају не упоређују два различита штива на исту тему, и чуде се онима који причају о политици, и такве зову преоптерећенима.
И онда тако наивнима дође једно прољеће 1992. године, кад букну рат и неупућенима промијени све животне токове. У тренутку останеш без благостања које си стварао годинама. Остнеш без крова над главом и некоме оставиш све што си под тим кровом створио. По принципу – кључ у руке.
Оставиш му и породичне фотографије, које је бар у знак захвалности што живи под твојим кровом, могао људски да сачува, чејакући мир, да ти их преда умјесто ормара, комода, трпезарије, дневне и спаваћих соба. Из једне урбане средине дођеш на периферију главног града мање периферије из које долазиш, годинама спаваш на војничким креветима у подстанарском стану и преживиш што свако досељеничко дијете муком истрпи.
Преживиш на начин да се након 20 година питаш како си успио преживјети тај губитак, али преживиш. Створиш нешто своје, дође ти нови асфалт у насеље и отвори ти сасвим нове видике, а ти си прозором загледан у исток, тамо преко аеродромске писте. Спаваш на обали Мораче која припада „Природној Албанији” и сутра ћеш, опет наиван и неупућен, да се зачудиш кад ти с оне стране аеродромске писте запуца онај који је дошао да брани и уједно да ствара ту „Природну Албанију”.
А да тог неупућеног, који те критикује јер си упућен и преоптерећен, питаш шта је то „Природна Албанија”, не би ти знао одговорити.
Пише Предраг Пеђа Ковачевић
