За сајт Српска историја говори Јулиана Пандуревић, књижевница српског порекла из Торонта

*Интервју за сајт Српска историја води Бранко Димески

– Колико је однос према прецима битан за вас, и колико по вашем мишљењу  такав однос треба да буде смерница за будућа покољења? 

Дрво не би могло да стоји без својих корена. Исто важи и за народ. Наше постојање стоји на темељима жртве, истрајности и храбрости, које су изградили наши преци. Без прошлости нема будућности. Како можемо радити на изградњи боље будућности, ако се не сећамо и поштујемо мудрост Светог Саве, моћ цара Душана, снагу кнеза Лазара и храброст Милунке Савић? Требамо бити поносни и сећати се наше прошлости и наших корена. Не можемо знати куда да идемо ако не знамо где смо били и одакле смо. Наша је дужност, као Срба и као православног хришћанског народа, да заштитимо и уздигнемо своје претке, своју браћу и сестре, посебно оне који су заборављени, сахрањени под земљом.

– Били сте приповедач још од малих ногу. Колики је утицај ваших родитеља на вас, и која су дела на вас оставила посебан утицај? 

Благословљена сам сто су оба моја родитеља била врло активни у одбрани нашег народа, посебно током недавног рата. Њихово животно дело имало је огроман утицај на мене. Научили су ме да се никада не стидим свог наслеђа и да чиним све што могу да поштујем жртве својих предака. Велики утицај на мене имао је и мој деда Милан. Ја и он, били смо нераздвојни. Чак и када је био у најболеснијем стању и у великој боли, налазио је снаге да стоји у кухињи 30 минута да ми направи палачинке кад бих се вратила из школе. Мој деда је био механичар и “радили” смо заједно у његовој гаражи – седела бих на својој малој столици док би он радио и причао ми о свом детињству; како је одрастао у Војводини током Другог светског рата, како су му оца (ко је био Солунац) убили нацисти…Мој деда је, као и многи људи из његове генерације, дефинисао шта је бити несебичан.

Моја мајка Нада је попут њега. Током рата добровољно се пријавила на прве редове у Сарајеву, помажући нашој сирочади и војницима. Добила је чак и част да преводи за покојног српског патријарха Павла.

Сећам се кад ме је отац водио на протесте у центру Торонта ’99, када је Београд бомбардован. Обоје, моја мајка и отац, су ми усадили љубав према нашем народу и обоје су примери шта је храброст пред неправдом. Веома сам почаствована што долазим из породице у којој су обе стране жртвовале много живота у борби за наш народ.

– Познато је да сте прикупили велики број прича, документа, фотографија, Срба – ветерана  из два светска рата. Колико ја за вас важно да  истина о њиховом страдању и херојству буде забележена у вечности незаборава? 

За мене је једна од најважнијих дужности мог живота да се сетим и поштујем патњу и јунаштво својих предака. Када заборавимо и закопамо жртве и патње нашег народа, заборавимо и закопамо трауме и ране које се генерацијски настављају. Једини начин на који можемо излечити своју прошлост је ако се суочимо и сетимо је. Моја прабака Смиљана, из села Радоња близу Војнића, сахранила је у другом светском рату четворо своје деце и супруга Станка. Због свег њеног бола и храбрости – дугујем јој велико поштовање, захвалност и савесни напор да се сетим њене приче. Вековима је наш народ умирао за своју веру, језик и име. Срби су били неки од највећих и најплеменитијих ратника у историји. Заштитили смо и одбранили многе људе, а опет већина у свету не може ни да пронађе нашу земљу на мапи. Као Србима, нама је Бог је дао одговорност да развијемо културу сећања и урезујемо имена наших хероја у светски ум тако да они никада неће бити заборављени.

– Колико је по вама важно да људи који живе и раде ван своје матичне земље” Србије” негују културно-историјске везе са земљом свог порекла? 

Као што сам пре рекла, ми нисмо ништа без својих корена. Постоји изрека, “дајте онима које волите крила да лете, и корене да се врате и разлог да остану.” Наше порекло су наши корени. Показују нам ко смо и одакле смо. Поносна сам што сам Канађанка, али увек знам да је моја душа створена од жица гусле и планинског ваздуха Требевића. Када смо повезани са својим коренима, када смо свесни своје историје и онога што је било потребно да бисмо данас били овде, то нам даје већи осећај сврхе. Окренути леђа пореклу значи окренути леђа породици, и то је грех.

–  У име српске дијаспоре   покренули сте петицију и одговорили сте на порицање геноцида над Србима у НДХ од стране „ЛА Тимес“ и рецензента Роберта Абела. Да ли сте задовољни одзивом и колика је спремност младих у дијаспори да бране истину о страдању српског народа кроз историју? 

Без обзира на то да ли је ЛА Тимес повукао свој чланак или не, најважнији део овог петиција био је покретање глобалног разговора о истини наше трагичне историје. Хиљаде људи су ми путем петиције послале своје личне породичне приче о преживљавању страхота усташког режима, укључујући и многе младе људе који су желели да одају почаст својим бакама и декама. Ова петиција је запалила искру храбрости код хиљада Срба широм света да коначно поделе своје приче. Петиција не би постигла успех да није било хиљада младих људи који су помогли да промовише и поделе петицију кроз вести, друштвене мрежне и разговор. Искрено верујем да је наша генерација одлучна да исправи грешке прошле генерације, посебно грешке које је запалио комунизам и политичко “прање мозга.” У року од тридесет година, имена беба у нашој земљи су се променила из неутралних имена попут “Слободан, Драгана и Весна“ у “Душан, Василије и Милица”. Увек верујем да можемо да се побољшамо, надам се да ћу једног дана видети глобалну алијансу младих српских професионалаца који ће се подржавати и бити спремни за сваки будући напад какав је починио ЛА Тимес. Верујем да је то могуће и да ћемо то видети.

– Да ли по вама треба радити на константном јачању везе између наше дијаспоре и матице? 

Апсолутно морамо радити на јачању веза између наше дијаспоре и матице. Одрастајући у Канади, увек сам се осетила као странац кад год бих посетила Србију или Босну. Одувек сам веровала да бисмо требали развити систем сличан израелском програму, назван “право на рођење”. Свако са израелским наслеђем може се пријавити да посети Израел (који плаћа влада и финансира се донацијама) како би открио своју домовину и њену историју и културу. Верујем да бисмо пружили сличну прилику нашој омладини у дијаспори да би то помогло јачању њихових веза са пореклом и промовисало повратак многих људи у Србију. Мислим да су друштвени медији, платформе попут Фацебоок-а и Инстаграм-а заиста помогли у зближавању наше матице и дијаспоре. Ако смем да кажем, веома сам поносна што сам Српкиња из дијаспоре. Мој деда је увек говорио, лако је бити Србин у Србији, али је много теже бити Србин ван Србије, у дијаспори. Срби из дијаспоре су неке од највећих патриота које сам икада упознала, са јаком радном етиком и оданошћу својој породици и земљи. Верујем да Срби у матици све више и више дају Србима из дијаспоре признање које заслужују.

– Поводом славе  УДРУЖЕЊЕ МАТИЦЕ, ДИЈАСПОРЕ, СРБА У РЕГИОНУ И ПРИЈАТЕЉА СРБИЈЕ – “КОРЕНИ”  “ВИДОВДАН” одликовани сте повељом   за изузетан допринос и заслуге. 

Прво морам још једном да се захвалим господину Милану Гутићу, господину Стојану Стевановићу, господину Љубиши Митићу, господину Саши Степанову, госпођи Мирјани Стојановић и господину Марку Ранисављеву (и свим осталим члановима Удружења Корена). Велика ми је част примити ову повељу од група људи које дубоко волим и поштујем. Удружење Корени су ме подржавали од почетка моје каријере, као што су подржавали и многе друге Србе у матици и дијаспори. Била ми је част прославити њихову Славу са њима. Веома сам почаствована због ове части.

– Молим вас реците нам нешто о вашим плановима на пољу књижевности у будућности? 

На јесен започињем нови журналистички програм у Торонту, где ћу се фокусирати на писање, интервјуисање и приповедање прича. Мој сан је да будем водитељ вести, да представљам Србе у западним медијима и дам нашем народу глас и шансу да се одбрани од све антисрпске пропаганде. У погледу литературе, искрено не знам. Надам се да ћу своју књигу завршити до краја следеће године, али једно знам да то неће бити моја последња књига. Ако Бог дозволи, ово ће бити само почетак моје књижевне каријере.

– Ваша порука свим родољубима како у Србији тако и у расејању.

Гени наших предака – истих људи који су у Другом светском рату прешли 600 километара за 45 дана да би спасили свет – живе у нама, у нашој крви и у нашим костима. Морамо се сетити да будемо поносни на своју историју и на своје претке. Кроз историју смо се показали као једна од најхрабријих нација на свету. Ми смо народ која је дала свету: радио, Миланковићеве циклусе, НАСА-ине осниваче, највеће тенисере, ратнике и песнике. Предуго нам је краден наш наратив. Одувек смо давали свету – никада нисмо узимали од њега. Верујем да наши људи заслужују да буду признати и поштовани онакви какви заиста јесмо. Моја порука је: Будите поносни што сте деца Светог Саве. Подржите нашу браћу и сестре. Бити Србин значи носити тежак крст, али може се управљати ако га сви носимо заједно.

“Ко каже, ко то лаже, Србија је мала …”

Интервју за сајт Српска историја водио Бранко Димески