Бојанић: РУСКА ЦРКВА У АДРОВЦУ ПРЕПУШТЕНА ЗУБУ ВРЕМЕНА (видео)

Док сам обилазио и радио прилог о Руској цркви у Горњем Адровцу (Руска меморијална црква Рајевска), могу закључити да од предходног обиласка црква је у доста лошијем стању, фреске полако почињу да се роне и пропадају. На више места види се малтер, то не смемо да дозволимо (видећете у видео прилогу и фотографијама).

На више места су зидови (фреске) пропали

Жалосно је да нас нико није дочекао, црква је као и до сада када сам је обилазио била са широм отвореним вратима, тако да било ко може слободно да уђе исто као и у цркви Светог Нестора у близини.

Видим да су скоро постављене клупе и канте, што је за сваку похвалу, обележен је пут смерницама до цркве (од Житковца).

Доста мало је учињено да се популаризује овакво место од историјског, верског и културног значаја, на коме је погинуо образовани руски пуковник Николај Николајевич Рајевски (1876.год), исте године дошао је из Одесе, када је по други пут притекао у помоћ Србима за одбрану Србије од турака са руском браћом добровољцима.

А знамо да је лик Николаја Николајевића Рајевског  послужио као инспирација Лаву Толстоју за лик чувеног грофа Вронског у роману ,,Ана Карењина”. Знамо и да је роман ,,Ана Карењина“ још увек део обавезне средњошколске лектире… и читан и познат широм света. А та прича није измишљена, већ истинита. То да имају други народи, вероватно да би то туристички искористили.

Као пример,  знамо да је у Верони (Италији) главна атракција балкон Јулије, измишљеног Шекспировог лика… а ова прича није измишљена, она је истинита.

Али, то не треба да нас чуди, као ни археолошко налазиште Медијана у Нишу, које је било затворено десет година. Хвала Богу коначно је отворило своја врата за туристе и изгледа онако како је требала да изгледа и за време јубилеја 1700.год од Миланског едикта, када је Археолошки локалитет Медијана био затворен.

Дефинитивно ми овде на југу изгледа да не умемо да искористимо свој туристички потенцијал који имамо, у другим земљама чак измишљају легенде или их присвајају да би привукли туристе… и то им пролази.

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО ПРИЛОГ

Тако, да данас овде стижу само они који су добро припремљени и  љубитељи историје и православља.

Туристичким аутобусима овде се једва  стиже, пут од Житковца је узан и у лошем стању.

Скоро увек црква је отворена, постоји број телефона који је залепљен на улазним вратима парохског свештеника ,,ако неком нешто затреба да га назове“, ми га нисмо звали.

Уместо да то буде туристички посећено, екскурзије, обиласци… ово место је запуштено… сем путника намерника и љубитеља историје.

А овог пута задржали смо се скоро два сата, и никога нисмо затекли у обилазак цркве.

Мени, увек велику пажњу привуче велика фреска Крштење Руског народа (руски кнез Владимир, 9.век) и фреска изнад улазних врата Николаја Николајевича Рајевског, као и фреска Кнеза Лазара са главом у руци.

Занимљив детаљ (фотографије јунака са именима и презименима са датумима тачне погибије, све су то славна имена) је и део у цркви посвећен српским јунацима са Кошара и рата када смо зверски били нападнути 1999. године од стране Нато снага. Ту је и слика руског брата добровољца Алберта Андијева. Ето, под сводом ове цркве нашли су се и српски јунаци.

Део цркве са спољне леве стране  је место где су исписане жртве бруталног зверског бугарског злочина над србима у Великом рату (1917).

У дворишту цркве постављен је Крст и спомен плоча у част руским добровољцима из Српско-турских ратова (1876-77.дод) који су дали живот за ослобађање Србије.

Спомен-чесму, посвећену пуковнику Рајевском, краси двориште цркве,  донирало је Коло српских сестара.

Када се прилази цркви, одмах са десне стране је камени споменик, обележје где је обележено место погибије пуковника Рајевског. Погинуо је 20. августа / 1. септембра 1876. у Горњем Адровцу, у борби против Турака када га је један куршум погодио директно у главу.

Рајевски је сахрањен у манастиру Роман, али је после пар дана пребачен у Саборну цркву у Београду где га је породица Рајевски преузела и пренела мошти у Русију. Тада је у Београд допутовала мајка пуковника Рајевског, а опело је служио митрополит Михајло у присуству многобројног народа. О овоме су писали и српски и руски медији. Сахрањен је у породичној гробници у селу Разумовска (Кијевска област, сада Украјина).

У том рату страдало је преко тридесет руских официра, генерала који су дошли да помогну браћи по вери.

По легенди, срце му је остало на месту где је био сахрањен у манастиру Роман. По његовој жељи јер је рекао ако случајно погине да му у Србији срце сахране.

Занимљиво је да су његови ратни другови подигли скроман споменик који се и данас налази испред улаза у цркву. Место за градњу цркве откупила је српска краљица Наталија. У народу је позната као шарена црква или црква љубави, руска црква, подигнута је по плановима и приложеним средствима грофице Марије Рајевске која је дала, односно поверила владици Нишком 3000 златника (дуката) за градњу цркве и школе, она је била жена његовог млађег брата Михаила. Записано је да је владика вратио сваки трећи дукат грофици.

Црква је обновљена 2001 године, а данас је у доста лошем стању (унутрашњост, фреске…).

Свакако да има наде и за ову цркву, у времену када се интензивно обнављају цркве и манастири.

Фотографије, видео: Ђорђе Бојанић

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја