Уметник непроцењиво великог талента, школован на бечкој Академији ликовних уметности, ангажован у водећим европским галеријама и награђиван на бројним светским изложбама, никада није упао у уметничка лутања када је у питању инспирација. Све његово надахнуће на платно се пресликало из балканске историје, славе српских великаша и начина живота народа са Балкана.
Рођен у Вршцу, у тадашњем Аустроугарском царству, Павел Павле Јовановић (16. јун.1859 – 30. новембар 1957.) одрастао је у складној грађанској породици фотографа Стевана Јовановића. Рано је остао без мајке Ернестине, али је много љубави и пажње добијао од своје маћехе Марије, којом се Стеван убрзо након смрти супруге оженио. Растао је са још петоро браће и једном сестром, уз талентованог оца који је поред дара за фотографију имао и запажен сликарски таленат.
Своје прве цртеже Паја је направио у вршачкој Саборној цркви, где је свакодневно проводио сате копирајући црквене слике. Прича о његовом таленту је отишла пут Беча случајно, када је црквена општина у Вршцу одлучила да наручи нова звона за Саборну цркву. Како је требало направити цртеже мотива из цркве, по којима би се у Бечу израдили идентични рељефи на звонима, локални свештеник је проценио да то најбоље може да уради четрнаестогодишњи дечак који их је сатима савршено пресликавао за своју душу.
Његови цртежи су на бечке мајсторе оставили тако снажан утисак да су пожелели да сазнају више о аутору. Изненађени што је у питању дечак, сугеришу његовој породици да га школују за сликара на бечкој Академији и истичу да је у питању вансеријски таленат. Дуго је Стеван Јовановић слутио да је сликарство судбина његовог сина, али је покушавао да га одговори од тог сувише апстрактног и несигурног занимања.
Када је стигао позив из Беча, схватио је да се дечаку пружа животна шанса и одлучио је да га подржи. Након завршене гимназије, у априлу 1877. године, Стеван одводи Пају у Беч, где он даноноћно учи и ради у припремном атељеу Општег сликарског курса бечке Академије код професора Махолца. Већ у октобру постаје редован студент Академије у класи сликара и педагога Кристијана Грипенкерла.
Након основних студија, наставља усавршавање из историјског сликарства код свог професора, али и у мајстроској класи Леополда Карла Милера. Живео је веома скромно али је, по речима његових савременика, одувек поседовао урођену мешавину господства и аскетизма. На њему се неимаштина никада није примећивала ни у изгледу, ни у ставу. Ипак, самог себе је у шали често називао “Паја молер“, како у младости тако и у време своје највће сликарске славе.
Путовао је често, углавном током летњих распуста, и по Балкану упијао слике, атмосферу и обичаје народа. Враћао се са блоковима пуним скица предела, ликова горштака, народне ношње, оружја и накита. Имао је само 21 годину када је за слику Рањени Црногорац добио прву награду бечке Академије и царску награду која је укључивала великодушну стипендију.
Његову најранију сликарску фазу обележила су дела која су данас драгуљи српског реализма: Борба петлова, Кићење невесте, Арнаутска стража, Гуслар, Херцеговачка шваља, Причање о Боју на Косову и др. Школована техника, перфекционизам и урођени дар за запажање детаља омогућили су му да на платно верно пренесе не само догађаје, већ и менталитет и осећања људи. Из сваког његовог дела испијава таленат подржан квалитетном припремом, знањем и трудом.
Након награде која му је отворила врата у свет професионалног сликарства, Паја Јовановић склапа десетогодишњи уговор са галеријом Френч у Лондону. Потражња за његовим сликама је била велика. Стекао је углед и поштовање у престижним европским галеријама. Ослобођен финансијских брига, наставио је да путује кад год му се указала прилика, и из предела Кавказа, Марока, Шпаније и Египта доносио много утисака и хрпе скица.
Ипак, инспирацију за Час мачевања, дело настало у овој стваралачкој фази, нашао је у свом родном Вршцу. Британски ликовни критичари тврде да је та слика његово најзначајније дело и сама довољан доказ да је Паја Јовановић био највећи сликар свога времена.
Млади сликар за кога су се отимале галерије Беча, Лондона, Минхена, Рима и Париза постао је понос и дика српског народа. Ретке су биле куће у којој зид није красила бар једна репродукација његових слика. Познате сцене из живота, приказане реално и са пуно духа, лако су нашле пут и до публике која није залазила у музеје и галерије. Паја Јовановић је за живота постао национални херој у народу који је његов светски успех доживљавао као потврду своје вредности и посебности српске културне традиције.
Са само 29 година (1888) постао је најмлађи члан Српске краљевске академије (данашња САНУ) у њеној историји.
У том периоду настаје дело Вршачки триптих, сликарски омаж родном граду на којој представља три главне делатности Вршчана – виноградарство, ратарство и трговину.
Ова слика је непланирано изложена на Миленијумској изложби у Будимпешти. За ту манифестацију је била предвиђена друга слика, Сеоба Срба, коју је наручио Црквени сабор са жељом да прикаже долазак српског народа у Војводину под вођством Арсенија Чарнојевића, а на позив аустроугарског цара да бране границе његовог царства. Међутим, Карловачком сабору се није допала слика. Највише замерки је имао сам патријарх Георгије Бранковић, спочитавајући Паји да Срби нису представљени као војна сила која долази да брани империју, већ као обичан народ који бежи пред Турцима. “Бриши оне овце и жене!“ – рекао му је.
Паја Јовановић је започео радна другој верзији, где се јасно види позивна плакета цара у којој се српском народу обећавају бројне повластице. Међутим, и сам је имао професионалне невоље са овом сликом. Први пут суочен са тако великим форматом, мучио се да правилно постави однос првог плана и позадине, и пропорционално уклопи детаље. Нову верзију слике Сеоба Срба није успео да заврши до почетка изложбе, али је са њом почела друга фаза његовог стваралаштва, академски реализам.
Већ на следећој великој изложби, Светској изложби у Паризу 1900. године, Паја Јовановић по наруџби Владе Србије слика Проглашење Душановог законика (позната и као Крунисање цара Душана). Рад на слици су обележила бројна студијска путовања у старе српске престонице, где је правио скице и у аутентичном окружењу Призрена, Скопља, Грачанице и Жиче налазио инспирацију за ово уметничко дело. Радио је темељно и са пуном преданошћу на неколико верзија ове слике. До данас их је сачувано чак седам!. Слика је награђена златном медаљом, а Паја Јовановић овенчан титулом Officer d’academie, највећим француским уметничким признањем у то време.
Поред слике Проглашење Душановог законика, у овом периоду су настале још неке од изузетно цењених слика Паје Јовановића: Свети Сава измирује браћу, Таковски устанак и Женидба цара Душана.
Иако најпознатији по сликама са историјском тематиком, велика љубав Паје Јовановића су били портрети којима је посветио већи део свог живота и више од пола века стваралаштва. Поред бројних иконостаса са ликовима светаца у црквама широм света, на својим платнима је оживео ликове светских, али и наших великана попут Милутина Миланковића, породице Карађорђевић, Михајла Пупина и др. Један од својих најдражих ликова oвековечио је као Портрет принцезе Милице, кћерке црногорског краља Николе.
Бројни портрети дама, попут госпође Штраус, баронесе Ерлангер, госпође Кауфман, Софије Дунђерски, играчице Бергел и сл. сведоче о његовој фасцинацији женском лепотом, и благом оку које је у сваком лику успевало да ју нађе. На примедбе ликовних критичара да на портретима ласка дамама, приказујући их лепшим него што заиста јесу, одговорио је “вештина је наћи лепоту“.
Од свих дама које су се нашле на његовом платну, љубав сликара у већ зрелим годинама задобила је млада Аустријанка Хермина (Муни) Даубер, кћер настојника у згради где се налазио његов бечки атеље. Венчали су се 1917. године, након дугог познанства, када је она имала 25, а он 58 година. Елегантна, лепа и префињена, постала је његова доживотна љубав и инспирација. Паја Јовановић је био фасциниран начином на који је позирала и савршеним пропроцијама тела, као преписаним из сликарских уџбеника.
Остали су у браку пуних 40 година, до његове смрти. Поштујући жељу славног сликара, које су за живота биле њена лична својина, Хермина Даубер-Јовановић (13. март 1892 – 29. август 1972.) је оставила тестаментом Музеју града Београда. По својој жељи, сахрањена је поред њега у Алеји великана у Београду.
Извор: www.medias.rs
Преузето РАСЕН
