Аутор текста Бранислав В. СТАНКОВИЋ
После победе на Церу и протеривања аустроугарских јединица из Србије, у августу 1914. и једна и друга страна су видали ране. Тзв. „Балканска војска“, имала је огромне губитке, али велики људски и индустријски потенцијал Аустроугарске, врло брзо је санирао последице изгубљене битке, што је на српској страни ишло много теже.
Савезници, нарочито Русија, тражили су од српске врховне команде офанзиву, односно прелазак српске војске преко граничних река. Тиме би се онемогућило слање аустроугарских трупа из „Балканске војске“, као појачање снагама на Источном фронту. „Ужичка војска“, коју су сачињавале Шумадијска дивизија II позива, Ужички одред и неке мање јединице, још за време Церске битке почела је са извођењем операција на аустроугарском тлу, у околини Вишеграда (рејон планине Таре, где Дрина није представљала природну границу). Међутим, тај део фронта већ је био од споредног значаја. Командант „Балканске војске“, Поћорек, после слома V армије на Церу, обуставио је тек започети напад VI армије, а њен елитни, 15. и 16. корпус пребацио из овог рејона северније, на средњи ток Дрине, ближе В армији. Био је спреман на привремени губитак дела територије у источној Босни, док не заврши са главнином српских снага…
НЕЗАДОВОЉСТВО ПРЕОРУЖАЊЕМ
Немајући другог избора, под притиском савезника (од којих је сада зависила судбина земље), Врховна команда, иако свесна да војсци, пре свега, недостаје квалитетан мостовни материјал, неопходан за форсирање Саве, на састанку у Ваљеву 31. августа, издаје наређење за отпочињање припрема за прелазак у Срем. Наређење за напад донето је 4. септембра 1914.
Главни напад у ноћи између 5. и 6. септембра, требала је да изврши I армија, са Шумадијском и Дунавском дивизијом И позива, у рејону села Ново Село, Скела и Подгоричка Ада, недалеко од Обреновца, док је за демонстративни, односно, помоћни напад, у околини Сремске Митровице одређена Тимочка дивизија И позива из састава II армије. Природно, сва пажња посвећена је главном правцу напада, тако да је I армија добила „Велики мостови трен (армијски)“. С обзиром да је и он био недовољан, од осталих јединица које нису планиране за прелаз, покупљени су најквалитетнији понтони. Уз кориштење месних средстава, као што су дереглије, било је очекивано да се форсирање Саве успешно изврши.
Сасвим супротна ситуација владала је код Тимочке дивизије И позива, одређене за демонстративни прелаз. Она је располагала својим дивизијским мостовим треном, који се налазио у врло лошем стању, сви метални понтони су додељени И армији, а дрвени већим делом били расушени и црвоточни. Придодати су јој и рестлови мостових тренова осталих дивизија из којих је најбољи материјал пробран и такође додељен И армији.
Сем тога, пешадија ове дивизије тек што се преоружала пушкама Мосин-Наган. Тако војници, не само да се нису довољно упознали са новим оружјем, него је и отежавајућу околност што су Руси испоручили Србији пушке из новије продукције, произведене после 1908. Те године, у Русији је усвојена муниција 7,62×54 Р са лакшим шиљатим зрном тежине 9,6 г, тако да су задњи нишани на пушкама баждарени по балистичким особинама овог зрна. Међутим, 150 милиона метака који су испоручени с овим пушкама, били су сви произведени пре 1908. и имали оживална зрна тежине 13,7 г. Иако је постојала формула, по којој се вршила компензација на задњем нишану, све то је компликовало употребу и смањивало поверење војника у додељено оружје.
Пушкама Мосин-Наган М-1891 калибра 7,62 мм, које су крајем августа почеле да пристижу из Русије, располагала је као резервом Врховна команда. Преоружање појединих јединица с овим оружјем, обављало се по потреби и борбеној вредности истих. Тимочка дивизија ИИ позива прва се преоружала, тачније наоружала руским пушкама (њена пешадија скоро да није имала оружје), још 21. августа 1914, за време Церске операције. Затим је, почетком септембра, ради унификације и Тимочка дивизија И позива комплетно преоружана „московкама“.
Српске брзометне пушке система Маузер које су у оваквим приликама замењене, чуване су као резерва за попуну губитака у већини јединица које су овим системом и даље биле наоружане. У неколико наредних месеци, Мосин-Наган добили су и многи пукови II позива, нарочито они наоружани преправљеним пушкама Маузер–Кока М–1880/07, које су се често квариле. Међутим, треба рећи да српски војник није био нимало срећан када му је одузета Маузерка М-99 и дата руска пушка, коју је слабо познавао. Подцењивање је ишло дотле, да су поједини официри чак тврдили да им је борбена вредност била равна копљима, због њиховог архаичног, четворобридог бајонета, који се, по руским правилима, стално носио на пушци тако да за њега није ни постојала канија.
НЕДОВРШЕНИ МОСТ
Артиљеријска припрема која је отпочела тачно у поноћ 6. септембра 1914. и трајала један час, означила је почетак форсирања Саве јединица I армије. Део трупа превежен је понтонима и дереглијама, без већих проблема, на леву обалу Саве. Истовремено, почело се и са изградњом моста код Новог Села.
Мост дужине 280 м изграђен је у рекордном року од два часа и 40 минута. Захваљујући томе, аустроугарске јединице, потпуно изненађене, брзо су растеране са обале и успостављен је мостобран. До 11. септембра Срби су избили на линију Нови Бановци – Нова Пазова – Буђановци – Хртковци. За то време, трупе одбране Београда заузеле су Земун и ту се утврдиле.
Тимочка дивизија I позива није имала такву ратну срећу.
Од самог почетка, захваљујући лошој организацији, срљала је у један од највећих пораза које је доживела српска војска. Заповест за прелаз држана је у претерано великој тајности, па је команданту дивизије саопштена тек ујутро, 5. септембра. Стока која је служила за транспорт мостовог трена оболела је од болести шап и кретала се врло споро, а дивизија се налазила у рејону села Липолист, удаљена око 40 км од места прелаза, које је усиљеним маршем у врло кратком року морала да пређе. Сем тога, у заповести се наводило да се уз пут, код села Глушци и Узвеће, расушени понтони потопе у реку Битву да забрекну!
Место прелаза налазило се око 10 км низводно од Сремске Митровице (односно Мачванске Митровице), код бивше карауле Чеврнтија.
Тек пред зору 6. септембра, прикупиле су се јединице код Чеврнтије. После краће артиљеријске припреме, која је неутралисала малобројне непријатељске јединице, почело се са превожењем понтонима. До подне, на леву обалу пребачен је 13. пук, седам чета 15 пука, две чете пионира, 12 митраљеза и три пољска брзометна топа. Тада је превожење прекинуто и почела је изградња моста. У почетку, српске јединице нису наилазиле на отпор, да би код села Шашинци налетели на 72. аустроугарски пук који се упустио у борбу. Неколико часова касније, железницом је пристигао и 94. пук, тако да је борба постајала све озбиљнија и жешћа.
За то време, изградња моста текла је веома споро, Сава је на том месту била широка 410 м, па је недостајало око 30 м моста и морало се импровизовати. Дубина леве стране савске обале је дозвољавала да се уместо понтона користе стајне потпоре, па је одлучено да се тај део моста изради на тај начин.
Као фатално, испоставило се и то што је обустављено даље превожење људства и материјала. За време изградње моста, обустављен је сваки саобраћај на реци. Убрзо је јединицама на левој обали почело да понестаје муниције и резерви у људству и кренуло је постепено одступање. Бројни рањеници, скупљали су се на обали близу моста, очекујући евакуацију по његовом завршетку.
Пред сумрак, када је мост већ био при крају, једна артиљеријска кара са шесторном запрегом у галопу се кретала ка мосту, дижући облаке прашине. Неко од официра је помислио да је то непријатељска коњица и наредио трубни знак: „коњица“.
Отворила се паклена ватра на ове несрећнике, али је убрзо престала, јер се увидела грешка. Међутим, лаке рањенике који су се скупљали око моста ухватила је паника, појурили су на један слободан понтон, али су га толико напунили да се преврнуо! Настало је дављење и опсти метеж. Запомагање дављеника негативно се одразило и на остале војнике у близини моста, па су и они, у паници, појурили ка још недовршеном мосту и оштетили га. Напором официра, ред је убрзо успостављен, а од прикупљених војника и лакших рањеника формиран је батаљон од 600 људи, у циљу непосредне заштите моста. На фронту је, доласком ноћи, завладало краткотрајно затишје…
КОБНО ОДСТУПАЊЕ
Аустроугарским трупама стигла је у Јарак, као појачање 57. бригада са 42. и 92. пуком. Око 22,30 часова предузет је општи напад. Нападајући Србе бочно, дуж обале Саве, 92. пук је заробио остатке 4. батаљона и тиме, отворивши десни бок српског фронта продро у непосредну близину моста, који само што није био завршен. Чувши пуцњаву у позадини, иза својих леђа и остале јединице су биле поколебане. Одступајући, практично без муниције, сви су јурили према мосту, који је требало још само да се учврсти. Под притиском људства, дошло је до кидања моста. Успаничена маса, у мрклој ноћи и под непријатељском ватром, покушавала је да се дочепа српске обале. Моснице су попустиле у муљевитом дну и људи су попадали у Саву. Река је вукла на дно војнике, оптерећене опремом…
Мало људи успело је да пређе преко моста или се спаси пливањем: неки су се подавили, а већина је заробљена. За то време, српске јединице на десној обали Саве нису смеле да дејствују, да не би побили своје.
Крајњи резултат ове авантуре код Чеврнтије: од близу 6.000 војника, 4.900 заробљено, остали су изгинули или се подавили.
Заробљена су и сва три пољска топа. Аустроугарски губици износили су око 2.000 људи.
И поред овог страховитог губитка (практично, целог пука), овај демонстративни прелаз Тимочке дивизије код Чеврнтије, делимично је испунио задатак. Привлачењем на себе чак четири непријатељска пука, 13. пук је дао колико је могао и прилично олакшао успешан прелаз I армији код Обедске баре, као и њен продор дубоко у Срем. Колико је ратна срећа променљива, видело се и неколико дана касније, када су у боју код Попинаца, 57. бригада (нарочито њен 92. пук), претрпели страховите губитке од Шумадијске дивизије и њеног 11. пука.
Посебно велике губитке имао је 4. батаљон 92. пука, чији су војници код Чеврнтије први продрли до моста и изазвали пропаст 13. пука Тимочке дивизије. Ово је била својеврсна освета Шумадинаца, у име својих ратних другова.
Када је обавештен о почетку српске офанзиве у Срем, Поћорек је одлучио да одмах отпочне напад преко Дрине и тиме паралише даљи продор I српске армије. То се неколико дана касније и десило. Последње јединице I армије повукле су се из Срема и то без губитака, до 14. септембра…
ПУКОВСКА ЗАСТАВА
Када је увидео да је пораз неизбежан, командант 13. пука, организовао је спашавање пуковске заставе. За овај задатак добровољно су се пријавили санитетски мајор Миливој Петровић и редов Јаков Нелих. Њих двојица су били добри пливачи и одважили су се да пуковску светињу спасу по сваку цену. Мајор Петровић је заставу обмотао око струка и на тај начин, заједно са помоћником, препливао реку…
Аутор текста Бранислав В. СТАНКОВИЋ
КАЛИБАР
