ОДА ПРУТУ, за родитеље и просветаре… и цео систем
Доле наопаки закони, горе, на орману, прутић или прут (зависно од узраста), непревазиђено образовно помагало у раном развоју људске личности!
У Србији је ступио на снагу закон, који забрањује кажњавање деце. Један знак чуђења је мало за такву одлуку, која се граничи са будалаштином?
Уместо да се, што би наш народ рекао, ,,попритегну узде” и заузда бахатост и самовоља деце, која до танчина познају сва беспотребно дата права, а безобзирно одбијају све нормалне и природне обавезе, законодавац до краја поткопава родитељски ауторитет и нарушава породичну хијерархију.
До краја свога живота бранићу став да је његово величанство прут рајски биљни изданак и најбољи савезник у спречавању будућих насилника, криминалаца и лажова. Златио се дабогда, барем када је у питању кућа у којој сам ја одрастао и кућа у којој су одрасла двоје моје деце, јер се испоставило да је итекако утицао да и ја и они постанемо људи. Хвала му и где чуо и где не чуо и рукама које су га држале, као и сваком заслуженом родитељском шамару, оних истих тежачких руку које су ме браниле, храниле и школовале. Моје право је било да тражим шта ми треба за школу, све остало су биле обавезе – што боље оцене, пристојно понашање и помоћ родитељима у сеоским пословима, највише у чувању стоке. За школског педагога нисам чуо до одласка у беранску Гимназију, а појам школског психолога сам посматрао као пиле са три ноге, зачуђен да је тако нешто уопште потребно ђацима? Учитељица ми је била друга мајка (то је и остала до дана данашњег), са свим правима да може употребити прут кад год то оцени као неопходан додатак мом васпитно образовном развоју и напретку. Иста права наслеђивали су моји наставници,са такође обавезом, датом од стране родитеља, да прутом сузбију сваки облик самовоље, сукоба и недоличног понашања. Професоре у средњој школи смо гледали са страхопоштовањем, небитно да ли предају у Гимназији или Техничкој школи, професор је био и остао појам, то је била поштована институција, неретко узор којем смо стремили, посебно на факултетима. Неописив је осећај и доживљај када ти преноси знање неко кога си слушао као чобанче на радију, у три поподне, као спикера у информативној емисији ,,Новости дана”. То се мени десило, упијао сам знање од чувене, покојне, професорке Драге Јонаш, доајена радио новинарства старе Југославије. Гледаш, слушаш и не верујеш да је преко пута тебе једна од новинарских икона, а било их је много тих 90- их година прошлог века. Од учитељице до професора, до Бога сам и доживотно захвалан свима који су помогли и мени и мојим родитељима да постанем оно што су они и хтели – човек. Ако је судити по изводима из казнених полицијских и судских евиденција- поштен човек. Заправо, у те две нераскидиво повезане речи се крије суштина наших живота ВАСПИТАЊЕ И ОБРАЗОВАЊЕ. Џаба образовање ако је неко неваспитан, а образованом особом се може сматрати само неко ко има ,,чист образ” ?
Е тако је то било, тако су се стварали људи или што би велики Николај Островски написао ТАКО СЕ КАЛИО ЧЕЛИК.
Овај и сви последњи наопаки закони у области васпитања и образовања,усвојени од 2000.год до данас, кале и челиче бахате, безобзирне, неодговорне, похлепне, себичне, грамзиве, једном речју неваспитане, који се тако понашају према свима,од родитеља до професора,од куће до улице и радног места. Такви су јер им се од малих ногу допушта да газе све пред собом, јер су сви претворени у ,,мале буде”, којима се треба клањату и угађати им у свему. Родитељи су спонзори и ништа више, а педагози само степенице преко којих бахато газе ка коначном хедонистичком циљу. Убеђен сам да ће ово барутно буре убрзо експлодирати и болније и јаче него ономад, када смо резултате таквог наопаког васпитно образовног рада осетили у Београду и Младеновцу. Догорело је и до ноката и до језика и власт, коју здушно подржавам, мора ово да пресече оштрим сечивом. Све те дечије слободе, та права, те западне демократске вредности, све учесталије атаке и уједе тзв. дубоке америчке државе, која се неће задовољити ничим мањим од потпуног понижења родитеља, породице, наставника и уопштено свих друштава балканских народа. Јер та сатанистичка гамад неће стати док се у свим светским медијима не појави наслов да је неки ,,јунак” пројахао на оцу преко Теразија, Блажовог моста, Баш чаршијом, Тргом Бана Јелачића или центром неког од балканских градова ?!
Доле наопаки закони, горе, на орману, прутић или прут (зависно од узраста), непревазиђено образовно помагало у раном развоју људске личности!
Пише: Раде Живковић
Витомир Вито Николић
ПИСМО МОЈОЈ УЧИТЕЉИЦИ
Драга госпођо учитељице,
не зачудите се овом писму касном,
подсјетише ме на Вас двије мале птице,
двије обичне птице на жици телеграфској.
Сјетих се, знате, оних Ваших прича
пуних љубави за птице невине и слабе,
послије којих смо, због сваке праћке и камичка,
клечали дуго иза табле.
Не замјерам Вам – далеко било,
па чак ни то што ме вукосте за уши,
све је то данас на свој начин мило
и пријатно је од тога у души.
Ја се често сјетим тог времена давног
рата, зиме, глади, бодљикаве жице,
није, богме, тада било једноставно
научити неког да заволи птице.
Госпођо, то је, у најмању руку,
јунаштво достојно поштовања –
учити неког љубави уз хуку
једног страшног рата, једног пропадања.
Хвала Вам, госпођо учитељице,
и не зачудите се овом писму касном,
подсјетише ме на Вас двије мале птице,
двије обичне птице на жици телеграфској.
Витомир Вито Николић
Пореклом Никшићанин, рођен је 27. априла 1934. године у Мостару, где му је отац био у војној служби. У априлу 1941. са породицом је избегао у Никшић. Био је сведок дотад најстрашнијег рата, страдалник у годинама када се уче слова. Он и његов друг Никола нашли су бомбу. Витов дванаестогодишњи брат је дотрчао, узео бомбу и бацио је. Али, она је ударила у неко дрво и експлодирала. Вито је задобио лакше повреде, а брат и друг су погинули. Италијани су 1943. године убили му оца. Неко време Вито је живео код тетке у Мостару, па је отуда опет морао бежати у Никшић. А кад се рат завршио, он и његови вршњаци сличне судбине окупили су се у домовима за ратну сирочад. Касније ће Вито у стиховима проговорити о тој генерацији која је морала да схвати – “у једном добу кад се тешко шта схвата, како нам нико не може вратити ни мртву мајку, ни оца, ни брата”.
Сиромаштво је достојанствено подносио. Пошто није имао стан, једно време је ноћивао под степеништем, затим у жељезничком вагону. У тако тешким животним условима, разболио се и постао чести гост санаторијума. Четири године био је везан за болесничку постељу. Већ од рођења задојен чемером, није се предавао. Сав у болу, надањима и ишчекивањима, живео је ипак свој живот.
Прве збирке песама “Друмовања” и “Сунце, хладно ми је” Вито је штампао о свом трошку. Иако у скромној опреми, биле су тражене и радо читане. Најчешће су их куповали пријатељи са којима је проводио кафански живот. Стално је био у сукобу с влашћу, одлежао је неко време и у затвору, али су га појединци из те власти и штитили. Из Никшића се преселио у Титоград (данашњу Подгорицу) и запослио се у редакцији “Побједа”. Његове репортаже “Црном Гором путем и беспућем” су, у ствари, приче.
Понекад је Вито приређивао књижевне вечери у кафанама, пред бројном публиком коју је он знао да разгали и узбуди својим стиховима. Писао је и песме за децу, од којих су се неке нашле у читанкама за основце.
Умро је 10. септембра 1994. године у Подгорици.
Прилог приредио: историчар Горан Киковић
Дипломирани сам професор историје. Радио сам као професор, наставник и учитељ. Био сам ученик. Сада сам директор једне васпитно-образовне установе све је ово тачно. И како је било и како је сада! Браво Раде удри рука ти се позлатила!
