Непознато из Првог светског рата: Како смо изгубили заставу Гвозденог пука
Генерал Аугуст фон Мекензен извештава немачког цара Вилхелма о победи над српском војском, а овај захтева да му се донесе једна заплењена српска пуковска ратна заставу као симбол победе и ратни трофеј. Међутим, генерал Аугуст фон Мекензен морао је да разочара немачког цара јер током две године ратовања Србима није заробљена ни једна једина пуковска застава. Иако су губили битке Срби до краја Првог светског рата нису изгубили ни једну пуковску заставу што представља преседан у модерној историји ратовања.
Поред опште познатих чињеница о Првом светском рату, овај војни сукоб имао је и своју мистериозну страну. Многи догађаји из тог рата до данас су остали обавијени велом тајне, неразјашњени или тек делом објашњени, што их је временом учинило још загонетнијим и мистериознијим.
Ово је прича која открива једну такву енигму везану за српску војску, а тиче се несталих пуковских застава из Првог светског рата. Краљевина Србија је у првој ратној години Великог рата успела да се носи са далеко надмоћнијим непријатељем. Извојеване су невероватне победе на Церу и Колубари које ће заувек остати златним словима записане не само у српској, већ и светској историји. Наредне године уследила је жестока тројна инвазија Централних сила. Српска војска, не желећи да се преда, била је присиљена да се повлачи ка југу државе и да на крају напусти границе своје државе евакуишући се на грчко острво Крф.
Територије Краљевине Србије биле су званично и коначно окупиране, те подељене између чланица Централних сила. Генерал Аугуст фон Мекензен извештава немачког цара Вилхелма о победи над српском војском, а овај захтева да му се донесе једна заплењена српска пуковска ратна заставу као симбол победе и ратни трофеј. Међутим, генерал Аугуст фон Мекензен морао је да разочара немачког цара јер током две године ратовања Србима није заробљена ни једна једина пуковска застава. Иако су губили битке Срби до краја Првог светског рата нису изгубили ни једну пуковску заставу што представља преседан у модерној историји ратовања.
Тачан број пуковских застава српске војске на дан 30. новембар 1911. када их је лично краљ Петар I уручио комадантима пукова изгледао је овако:
– број застава Краљеве гарде: 1
– број застава пукова 1. позива: 20
– број застава коњичких пукова: 4
– број застава Жандармерије: 1
– број застава пукова 2. позива: 15
– број застава дивизијских коњичких пукова: 5
– број застава коњичких дивизиона: 5
То је било укупно 51 пуковска застава.
Данас се највећи број ових застава, односно 46 налази у Војном музеју у Београду. Једна српска пуковска застава чува се у француском Војном музеју у Паризу и то застава 4. пешадијског пука другог позива која је тамо остала после свечаног дефилеа савезничких јединица где су учествовале и српске јединице, одржаног поводом националног празника Француске 14. јула 1919. године.
Нажалост, париски Војни музеј је пре неколико година уклонио део изложбе који говори о Источном фронту, како Французи зову Солунски фронт, те тако није могуће видети ни поменуту српску заставу која се данас налази у депоу музеја.
Остаје нам тако чињеница да недостају четири пуковске заставе, и то:
2. пешадијског пука првог позива „Књаз Михаило“;
9. пешадијског пука првог позива „Краља Николе I“;
10. пешадијског пука првог позива „Таковског“;
18. пешадијског пука првог позива „Краљевића Ђорђа“.
За изгубљене пуковске заставе већина историчара сматрала је да су трајно изгубљене и да су вероватно уништене током Првог светског рата како не би пале у руке непријатељу, међутим нови докази које ћу изнети у овом тексту буде наду не само да су заставе „преживеле“ рат већ и да су сачуване до дана данашњег.
Одмах се да приметити да је једна од четири заставе, које недостају, и застава најславнијег пука у српској историји, чувеног „Гвозденог пука“, односно другог пешадијског пука „Књаз Михаило“. Застава „Гвозденог пука“ је по неким информацијама била погребни покров на ковчегу краља Петра Првог Карађорђевића и дуго времена је чак трајало уверење да је застава покопана заједно са њим. Међутим, анализирајући фотографије и снимак сахране краља Петра види се да је његов сандук био прекривен краљевском стандартом. Ову информацију потврђује и лист „Политика“ у бројевима од 17. до 23. августа 1921. године.
Ипак, треба оставити простора да је можда у неком моменту ковчег заиста био прекривен и заставом „Гвозденог пука“ како би се славном пуку одала почаст. Током процесије и саме сахране ковчег није био прекривен пуковском заставом, те тако застава није ни сахрањена заједно са ковчегом. Да застава „Гвозденог пука“ није сахрањена са краљем Петром говоре и фотографије са смотре четничких одреда 1944. године у селу Ба. На тим фотографијама се види да четници дефилију са ратним пуковским заставама из Првог светског рата.
Један од најпозванијих за ову тему је историчар Бојан Димитријевић из Института за савремену историју који се бави управо овим периодом. Професор Димитријевић потврдио је да су бригаде Првог равногорског корпуса ЈВуО носиле заставе управо Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“ првог позива Моравске дивизије и Десетог пука „Таковског“ првог позива на смотри током Светосавског конгреса у селу Ба 1944. године.
Откуд заставе код четничких одреда? Пуковске заставе су узете из Храма светог Ђорђа на Опленцу где су се налазиле од септембра 1930. године, након што су замењене новим.
Судбина ових двеју застава данас није позната, а професор Димитријевић истиче да су оне нестале заједно са нестанком четничких одреда и постоји шанса да су и данас сачуване, можда негде у иностранству.
О преостале две нестале заставе 9. пешадијског пука првог позива „Краља Николе I“ и 18. пешадијског пука првог позива „Краљевића Ђорђа“ не зна се апсолутно ништа. Постоји сумња да се једна од те две заставе налази у Берлину. Из Војног музеја у Београду на то питање одговорили су следеће:
„Познато нам је да се у попису несталих предмета, сачињеном после Другог светског рата, ради потраживања предмета који су се нашли у неким европским музејима помиње и српска пуковска застава у берлинском Војном музеју. До данас ту заставу нисмо добили а не знамо о којој је реч“.
Како је српска ратна застава завршила у бечком музеју?
У другом делу приче о српским пуковским заставама откривамо заплет који је настао на стогодишњицу од почетка Првог светоког рата.
Када је генерал Аугуст фон Мекензенизвестио немачког цара Вилхелма о победи над српском војском, овај је захтевао да му се донесе једна заплењена српска пуковска ратна заставу као симбол победе и ратни трофеј. Међутим, генерал Аугуст фон Мекензен морао је да разочара немачког цара јер током две године ратовања Србима није заробљена ни једна једина пуковска застава.
Међутим, приликом откривања изложбe посвећене стогодишњици Првог светског рата у бечком Војном музеју један експонат изазвао је пажњу готово свих колекционара на свету а посебно српских. Погађате, појавила се једна од српских пуковских застава.
Оно што је одмах све заинтригирало јесте откуд застава у бечком Војном музеју, да ли је у питању једна од изгубљених застава и да ли то значи да је ипак једна застава заробљена у Првом светском рату.
За одговоре на ово питање обратио сам се директно Војном музеју у Бечу и добио одговоре из прве руке од заменика директора др Христофа Хачека (Christoph Hatshek).
„Застава је оригинална. Припадала је 2. коњичком пуку „Цар Душан“ првог позива. Музеј је ову заставу купио на аукцији 2014. године од немачке аукцијске куће „Andreas Thies“, а цена коју су платили је 17.000 евра.“
Ова информација није се сложила са обавештењем које сам добио из београдског Војног музеја, они су одговорили да та застава не недостаје. На питање о застави из Беча, одговорили су:
„Никада нисмо добили ни једну понуду за откуп заставе те нисмо упознати са заставом у бечком Војном музеју. Застава 2. Коњичког пука налази у поставци нашег музеја.“
Ситуација је сада таква да оба музеја имају заставу 2. Коњичког пука „Цар Душан“ првог позива за коју тврде да је оригинална?!
Највероватнији сценарио је следећи: Застава која се налази у Бечу је нестала још за време Првог светског рата а пошто је пук био активан израђена је нова идентична застава која је такође оригинална. Та застава је била у употреби све до 1930. године када је краљ Александар Први Карађорђевић на Бањици уручио војсци нове заставе Краљевине Југославије, док су старе предате Војном музеју. Музеј тада није имао своју зграду, па су заставе чуване у храму Светог Ђорђа на Опленцу.
Решен да решим ову енигму обратио сам се за помоћ колекционару Далибору Стојиљковићу који важи за једног од најбољих познавалаца милитарије из периода Првог светског рата.
Усресредили смо се на заставу која се налази у Бечу јер смо ту имали опипљивији траг и после вишемесечног истраживања успели да сазнамо доста невероватаних информација везаних за ову пуковску заставу.
Застава се до 1966. године налазила у власништву познатог француског трговца антиквитетима Рене Џонсона (Renee Johnson). Како је он дошао у њен посед нажалост није познато. Оно што знамо јесте да застава 1966. године прелази у власништво нашег познатог песника и академика проф. др Душана Матића који је био велики поштовалац српске војске са којом је као дечак прешао албанске гудуре. Матић се школовао у Француској где је оставио велики траг у књижевности и културном животу.
Kустос из „Легата Душана Матића“ у Ћуприји није упозната са чињеницом да је Душан Матић поседовао ову вредну заставу, али је потврдила да је Матић који је био и официр „Легије части“ након рата често путовао на релацији Београд – Париз те да је био нека врста културне споне између Југославије и Француске. Посебно је био активан 60-тих година 20. века.
Не зна се тачно када и зашто Матић продаје заставу антикварници „Patrice & Patricia Reboul“ у Паризу али на последњој аукцији 2014. уз заставу је приложен рачун откупа од Матића, уверење од Матића о легалности, неколико фотографија заставе, књига о историји српске војске са фотогарафијама ратних застава и његова књига песама „Багдала“ преведена на француски.
Српска пуковска застава дуго времена је скупљала прашину у париској антикварници, разлог за то вероватно лежи у високој цени од 15. 000 евра колико је тражио власник Патрик Ребул (Patrice Reboul) који је свакако знао шта поседује и само чекао прави тренутак за продају.
На стогодишњицу од почетка Првог светског рата, потражња за предметима из рата је порасла, па је антикварница заставу понудила познатој немачкој аукцијској кући „Andreas Thies“ који су је 2014. године препродали бечком Војном музеју.
По свему горе наведеном изгледа да су Аустријанци коначно „освојили“ српску пуковску заставу. Оно што нису успели у рату, остварили су у миру. Симболично на стогодишњицу од почетка Првог светског рата.
Милан Богојевић
Извор: Недељник
Преузето РАСЕН
