НЕПОЗНАТИ ЦРЊАНСКИ – Древни Срби на Британском тлу
За Српску историју пише, Живковић Дражен
Пре него што се вратио из Енглеске Црњански је 1964. године објавио у НИН-у неколико прилога под овим насловима: ’’Ноулс о Косовској бици’’, ’’Археолошке везе Балкана’’, ’’Вендски траг у Британији’’ и ’’Откуд потичу имена наших река и брда’’. Наш познати историчар Реља Новаковић објединио је ове чланке, на темељу којих је написао књигу ’’Непознати Црњански’’. У наставку ћу вам пренети неке интересантне појединости из тог дела.
Када је Црњански споменуо да су археолошке везе између Балкана и Британских острва могле постојати још у преисторијско доба он је одмах скренуо пажњу на Гордона Чајлда, за кога је рекао да је он први указао на постојање тих веза, али је одмах и додао да је те везе још више истицао чувени биолог професор Холдејн. За њега каже да је у једном популарном чланку написао да су британска острва у преисторији била колонија територије на којој се простире Југославија. Његово мишљење није са озбиљношћу прихваћено у научним круговима.
Затим Црњански наводи ирског археолога, професора Мак Алистера, за кога каже да је веровао у дубоку старост тих веза, сматрајући да је метропола те културе била Винча. При спомену Винче, Црњански није могао да не скрене пажњу на чувеног професора Милоја Васића, као и то да је био његов ученик. Такође, подсећа да је на ”илирске везе” указивала и госпођа Хокс, која је експерт за археолошке везе са Балканом. Те везе је подвлачио и чувени шкотски археолог професор Стјуарт Пигот.
”Сви они признају ране илирске трагове у преисторијском добу британских острва. Те везе имају и своју литерарну прошлост.”
И антички историчари су писали о везама између британских острва и земаља које су данас словенске, нарочито везе са данашњом Русијом и Украјином. Страбон налази да су институције становника на Британским острвима сличне самотрачким. Као историчар, Црњански је био упућен у средњевековну историјску литературу и зато с правом истиче да су средњевековни хроничари и историчари запажали сличност у топонимији британских острва и илирских и вендских, а нарочито скитских земаља.
”Ево каква сам имена налазио у археологији Шкотске, Енглеске, Ирске и Велса у келтска и античка времена, и на античким географским картама британских острва: Liig (Љиг), Varar (Вардар), Cethen (Цетина), Drem (Дрим), Murav (Морава), Limina (Лим), Boyan (Бојана), Derwent (Дерванта), Thamesis (Тамиш), Don (Дон), Ultava (Влтава)… И за основца у археологија ова имена морају бити запрепашћујуће славофона…На пример: Liig, у старовелшком језику је протумачено као утока реке која је блатна. ”
Солзбери (Salisbury) је град у Енглеској. Античко име овог утврђења гласи Sarum. У првом попису места Енглеске у средњем веку (Doomsday Book) записано је као: Sarisbery. На Антонинском итинерару, међутим, налазимо име места као: Sorbiodun, што звучи и више него славофоно. Очигледно је да Sorbiodun можемо третирати као Сорби+Дун (ДУН-ав, Синги-ДУН-ум). Познато је да ДУН значи утврђење на води, тако да би на келтском језику Sorbiodun значило српско утврђење на води. Погледајмо грб локалног фудбалског клуба, запажамо двоглаве орлове.
Опште мишљење које влада међу археолозима је да имена великих река и планина представљају много поузданије доказе о боравку неког народа на одређеном простору, у односу на споменике или било какве материјалне остатке одређене културе, јер се та имена по свему судећи ретко (или готово никад) не мењају.
Генерално, западни историчари признају те ”илирске везе”, а многи од њих у последње време негирају истиветност Срба и Илира, приписујући је Албанцима. Не знам зашто онда гласно не повикну: ”Албанци су староседеоци Британских острва”. Тако да видимо у какав је ”ћор сокак” зашла историјска наука јер се истина ”гура под тепих”.
За Српску историју пише, Живковић Дражен