Срби Хрватске

Мира Радојевић: „Деконструкције јасеновачког мита“ – разлози и последице

Због чега водећи медији неретко тврде како су се „историчари сложили“ да број јасеновачких жртава одговара проценама Музеја жртава геноцида? То једноставно није тачно.

Извор: Печат

Тешко је отети се утиску да смо последњих тридесетак година, нарочито у најновије време, постали невољни сведоци, учесници и жртве једног чудовишног процеса у коме се наопако окреће све оно што смо као нација знали о својој прошлости, у шта смо веровали и на шта смо се ослањали. „Несрећни српски народ“, написао је у предвечерје Другог светског рата Милан Грол, сваких је десет година „залуђиван другом идеологијом“, све док није изгубио свест о вредностима којима се руководио док се под својим заставама борио за место под сунцем.

Ситуација је данас, чини се још тежа и неизвеснија, без обзира на то што је поједини историчари пореде с почетком 20. века. Није овде реч „само о Јасеновцу“ и о броју његових жртава. Коментаришући протесте због њиховог умањивања и истицања да је реално говорити о 100 или 120 хиљада убијених људи, Дубравка Стојановић је цинично казала да онај коме је мало „може да додаје“

Стипе Пилић (Извор: Печат)

Aнализирајући смисао појма „деконструкција јасеновачког мита“, колегиница Касаповић доказала је да је расправа о броју његових жртава, с намером да буде знатно смањен, само средство да се деконструише „мит о геноциду“ и потпуно ревидира тумачење суштине НДХ. Њена исцрпна истраживања садрже, између осталог, детаљан попис установа, удружења, организација и институција, формално различитих намена, а суштински посвећених темељитој промени знања о усташкој идеологији, режиму који је на њој почивао и последицама које је имао. У том контексту посебно је радикална делатност Хрватске дружбе повјесничара „Др Рудолф Хорват“ и Друштва за истраживање троструког логора Јасеновац.

Бројни интернет портали и сајтови последњих су месеци, на пример, засути извештајима са добро организованих промоција књиге два утицајна сарадника ових друштава, Бланке Матковић и Стипе Пилића, који широм Хрватске говоре о својим „открићима“ у заједничкој књизи Јасеновац и послијератни јасеновачки логори – Геостратешка тачка великосрпске политике и пропагандни покретач њезина ширења према западу, објављене 2021. године. Наслов је више него сугестиван, а књига је једну од првих својих промоција имала у јулу ове године у Глини, малтене на 80-годишњицу масакра над српским становништвом у глинској цркви. Наредних недеља, од 20. септембра до 2. октобра, представљана је још 13 пута, уз изјаве аутора које говоре саме за себе.

По речима Стипе Пилића, на пример, Јасеновац је „измишљени српски мит како би се кривица за злочине свалила на Хрвате“. Бланка Матковић је пак, и пре објављивања књиге, у „ексклузивном интервјуу“ за Хрватски лист, датом 2017. године, на питање „што је то Јасеновац данас Хрватској“, одговорила: „… терет који ми сами теглимо на леђима умјесто да га одбацимо, сједнемо, одморимо се и поспремимо ондје гдје припада“.

„Чајанка за логораше“ и ревизионистичке тенденције у Србији

Бланка Матковић (Извор: Печат)

Колико се у том процесу може „одморити“ од историјске одговорности казује тврдња хрватског историчара Игора Вукића, који је у колективној монографији о Јасеновцу, објављеној 2015. године, безочно писао о свега неколико стотина убијених, уз истовремено истицање да су се логораши бавили занатима и уметношћу, похађали курсеве, приређивали оперске и позоришне представе, а увече пили чај и кафу у логорским кантинама. Много тога илустровало би детаљније истраживање блиских веза десничарског, тачније проусташког дела хрватске историографије, са емигрантским хрватским удружењима и истакнутим појединцима у Аустралији и Канади. Чак и без таквог проучавања, међутим, на основу лако доступних информација, закључује се да је реч о упорном, систематском раду, материјално и организационо подржаном са различитих страна.

Истовремено, иако поједини „професионални србомрзитељи“ говоре како у Србији постоји некакав државни пројекат, осмишљен да преко политичке историографије и уџбеничке литературе „васпитава генерације за будуће ратове“, може се тврдити да нема никаквог консензуса о заштити националне историје и националних интереса од многобројних напада и тешких удара. Штавише, многе појаве збуњују и узнемирују. Ово се превасходно односи на медијску пажњу коју добијају установе и појединци у чијим се изјавама и саопштењима декларативно брани сећање на националну прошлост, а суштински подржавају радикалне ревизионистичке тенденције.

То се пре свега може рећи за Музеј жртава геноцида, на чијем се челу, по владиној одлуци донетој у мају ове године, налази историчар Дејан Ристић као вршилац дужности директора, а представљен као „један од водећих стручњака у области интегралне заштите и управљања културним наслеђем“. Најпре осудивши усташке злочине, господин Ристић, у појединим медијима нетачно проглашаван доктором историјских наука, истакао је и пре свог наименовања како је „наша успомена на Јасеновац доминантно политичка и математичка“, те да тај логор, чији је број жртава проценио на 122–130 хиљада, „користимо за препуцавања“ и „сви заједно манипулишемо жртвама“. Таква изјава подударна је са већ познатим његовим ставовима, укључујући историографски неутемељену одбрану Јосипа Броза од неразјашњеног односа који је имао према Јасеновцу, као и тврдње да „младима (али очито и онима мање младим) данас треба једно озбиљно ресетовање колективног сећања“, будући да су га последњих „тридесет мучних шовенских година замаглили и мистификовали управо националистички историчари обеју страна. Уз благослов политичке врхушке, наравно“.

Упркос повременој противречности његових изјава, влада је отишла корак даље и Музеју жртава геноцида поверила старање о култури сећања и широком опсегу делатности које произлазе из такве врсте надлежности. Свих протеклих месеци господин Ристић је, чини се, свеприсутан, с обзиром на то да јавност „бомбардује“ отварањем тематских изложбених поставки и, још више, изјашњавањем не само о питањима из области за коју је задужен него и многим другим, као што су проблеми с којима се СПЦ суочава у Црној Гори, драматични догађаји на Косову и Метохији, постојећа пандемија и питање осигурања редовности школске наставе. Ово можда не би требало да чуди, будући да му је Министарство културе и информисања дало пуно поверење, независно од тешких стручних промашаја, попут пуштања љотићевских корачница на прослави Дана победе или „тврдње“ да је Видовдански устав донет 1919. године, чиме је демонстрирао забрињавајуће непознавање историје југословенске државе. Истовремено, он самоувереношћу какву по правилу имају „историчари опште праксе“, развејава и „демитологизира“ све српске митове и обмане, од средњег века до данашњих дана, представљајући се као компетентни познавалац „свега“.

Трагови злочина плански уништавани

Управо на такав начин бави се и бројем жртава Јасеновца, заступајући став да тај историјски податак може садржавати само оне страдалнике који су утврђени именом и презименом. Исти методолошки принцип брани и господин Јован Ћулибрк, епископ пакрачко-славонски, иначе вишегодишњи председник Управног одбора Музеја жртава геноцида, председник Комисије за Старо сајмиште и председник комисије коју је за проучавање Јасеновца именовала СПЦ. На таквом становишту налазе се и бројни други, српски и хрватски заступници тврдње по којој број јасеновачких жртава није већи од 120 хиљада.

Међутим, далеко је више оних историчара који скрећу пажњу на неколико важних момената, позивајући се на већ наведена мишљења савременика о разлозима немогућности прецизног утврђивања броја убијених. У том контексту, истиче се да је више људи убијено приликом довођења у логор, те да су трагови злочина плански уништавани. Осим тога, тешко је не приметити да се нико од историчара не усуђује да јеврејској заједници постави питање да ли је свих шест милиона жртава холокауста утврђено именом и презименом, јер би таква запитаност неминовно била протумачена као антисемитизам и порицање геноцида над Јеврејима. Напокон, изгледа да ни господину.

Ристићу није увек јасно какав став треба да заузме, те је приликом опширног објашњавања „лекције“ коју је крајем августа ове године очитао редакцији Џерузалем поста због објављивања спорног текста наводног „Давида Голдмана“, дао прилично контрадикторну изјаву. Говорећи како је поводом 80-годишњице успостављања концентрационог логора Јасеновац омогућено да се чују сећања Гордане Радојчић, Славка Милановића и Милинка Јекића, полетно је закључио: „Овај пут смо омогућили јавности да сви могу да чују сведочења људи који су тада били деца, која су преживела. Док њих имамо, имамо аутентично сведочанство. Док њих имамо, нису потребни историчари [истакла М. Р.] само је потребно омогућити да се чује њихова прича.“

Историјска наука мора да се запита могу ли се њени методи истовремено бранити, а они који их примењују одбацивати као непотребни и за шта се у ствари залаже в. д. директора Музеја жртава геноцида. У међувремену, он малтене свакодневно проширује своје активности и умножава број потписаних споразума о сарадњи. Један од њих успостављен је са порталом autograf.hr, који уређује Драго Пилсел, бивши фрањевац и докторанд богословије, човек занимљиве биографије и разнородних интересовања. Представљајући се као „политички теолог који се уз то бави и моралним питањима“, господин Пилсел промовише „дијалог који ће бити темељен на чињеницама“. Док без зазора истиче да је „син усташе“, који је у емиграцији био телохранитељ Анте Павелића, упућује јавни позив Србима и Хрватима да се „покају и помире“, изазивајући недоумицу због чега би Срби, ако је реч о НДХ и Јасеновцу, требало да се покају. Надајмо се да тај разлог не налази у томе што нису били спремни да усташку државу прихвате као своју, како је написао Хуснија Камберовић, један од оних бошњачких историчара које српски аутошовинисти одушевљено дочекују у Београду.

Неморални бројеви

Драго Пилсел (Извор: Печат)

Такође радо слушан у српској престоници, господин Пилсел као стручњак за историју Римокатоличке цркве знатну пажњу посвећује изјавама и активностима православног свештенства. Често се при томе позива на ставове епископа Јована, наглашавајући блискост погледа. „Прошло је вријеме митоманије“, изјавио је недавно. „Прошло је, рецимо, вријеме напухавања жртава. Како ми је у два медијска наступа рекао епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк и српска бројка (sic!) од 700 хиљада убијених у Јасеновцу и бројка од једва хиљаду и нешто убијених, хрватска бројка (католичког тједника загребачке надбискупије Гласа концила и других) су неморалне бројке. А наступило је вријеме озбиљног повијесног рада и темељитог екуменског напредовања.“ Одан таквим тезама, господин Пилсел је и септембра ове године истакао да изјаве челника СПЦ потврђују њену „жељу и намеру“ да „оконча митоманске наративе везане уз Јасеновац“. Следствено томе, продужио је: „Је ли укупан број убијених у Јасеновцу 83.145 […] или је бројка ближа оној Музеја холокауста у Вашингтону (реалнија 120.000) мање је сада битно. Врло је важно што Српска Православна Црква даје тако вриједан допринос повијесној истини.“

Из више него јасних разлога, присутност господина Пилсела у српским медијима, а још више његово усхићење због учествовања једног дела православног свештенства у процесу радикалног умањивања броја жртава Јасеновца, изазивају узнемирење и забринутост православних верника, поготово отуд што епископ Јован у ово питање улаже огромну енергију и презриво одбацује другачије тврдње српских историчара. Исто се може рећи за његов став према Алојзију Степинцу, с обзиром на то да Србима шаље упозорења о пажљивом вагању сваке речи на ту тему и истицање да судски процес који су против надбискупа организовале револуционарне комунистичке власти не сме бити основа за изрицање мишљења.

Није спорно да историчари са критичном резервом узимају у разматрање бројне послератне судске пресуде, али не могу као научно релевантан аргумент прихватити изјаву епископа Јована да су надбискупу Степинцу „судили комунисти“, а још мање да између патријарха Павла и њега може бити било какве сличности, проистекле из чињенице да су обојици браћу убиле усташе. Јер о надбискуповој подршци усташама постоји мноштво поузданих историјских извора, који поништавају све сумње у идеолошку необјективност „комунистичког суда“. Штавише, о томе се говори и у ово време снажних ревизионистичких заокрета, не искључујући део хрватске историографије.

По опрезном мишљењу Драга Пилсела, на пример, не може се порећи да је надбискуп Степинац био „фасциниран чињеницом да је хрватска држава основана“, те да је сматрао „да је треба апсолутно подржавати без обзира на расистички карактер њених темеља“. Неупоредиво конкретнији, Хрвоје Класић је цитирао делове писама које је надбискуп Степинац упућивао папи Пију XII, молећи га да призна и помогне НДХ. „На крају, потпуно искрен“, написао је у једном од њих, „могу примијетити да у круговима власти постоји најбоља жеља да се Хрватска претвори у католичку земљу. Ратни министар [Славко Кватерник] ми је апсолутно гарантирао: или ће Хрватска бити католичка земља, или нека нестане.“

Завршавајући то писмо, надбискуп је закључио: „Жеља оних који тренутно владају Хрватском да спроведу у дјело учење Католичке цркве ставља нам обавезу да им помогнемо и да их подржимо са свом лојалношћу и снагом којом располажемо.“ Подједнако одређен, надбискуп Степинац, који је Србе уобичајено називао православним шизматицима, био је и у једном доцнијем писму, истичући: „Не сумњам Свети Оче да се овдје води очајна борба на живот или смрт између шизме која је представљена у српству и католичанства представљеног у Хрватима.“

„Историчари“ који поричу геноцидне намере НДХ

На темељу таквих, као и других сличних историјских извора, тешко је разумети упорност владике Јована да се супротставља свима који надбискупа Степинца не одвајају од усташког режима. У истом смислу изненађује састав учесника научног скупа „Новомученици: Полиперспектива“, који је у организацији Пакрачко-славонске епархије СПЦ и Музеја жртава геноцида отворен 14. септембра ове године у Српској православној гимназији „Кантакузина Катарина Бранковић“. Мада је господин Ристић у изјави за медије казао да су том приликом били окупљени „водећи стручњаци за холокауст и геноцид у НДХ из Србије, региона и читавог света“, листа учесника показује да је од историчара из Београда био присутан само Милан Радановић, који се истина бави овим проблемима, али без научног звања.

Са стране хрватских историчара учествовао је Владимир Гајгер, а уз њега Александар Корб, немачки историчар и прослављени негатор геноцида. Његова докторска дисертација, одбрањена пре десетак година на Хумболт универзитету у Берлину под насловом У сјенци Другог свјетског рата. Усташко масовно насиље над Србима, Јеврејима и Ромима у Хрватској 1941−1945, објављена је потом на немачком и енглеском језику, привлачећи интересовање многих истраживача Другог светског рата, НДХ и геноцида. Стручно занимање изазвали су првенствено ставови Александра Корба, који је, признајући масовност усташких злочина, порицао геноцидне намере режима НДХ, тврдећи да није постојао претходно скован план о тоталном уништењу „непоћудног становништва“.

Такво тумачење, међутим, оповргавају најранији усташки извори, у којима се већ по оснивању покрета почетком 1930-их година истицало да неће бити одбачено „нити једно средство, па и најгрозније и најстрашније“, јер их посвећује „велики и свети циљ“. Уз то, њихова употреба није требало да искључи „млазове и ријеке душманске крви“. Независно од бројности сличних сведочења, Александар Корб је износио застрашујућа образложења карактера злочина, наводећи да коришћење ножева и другог „хладног оружја“ није морало бити узроковано суровошћу усташа него чињеницом да су „криминалци“ имали мањак ватреног оружја и били боље обучени у руковању ножевима. Упркос монструозности таквих закључака, Александар Корб је 2012. године постао добитник награде „Андреј Митровић“, установљене од стране немачке фондације Жикић, при чему су у жирију који је донео одлуку о њеном додељивању била два професора Београдског универзитета Љубинка Трговчевић и Милан Ристовић.

У оштрој дебати која се потом развила, као и у доцнијим стручним дискусијама, негативно мишљење о књизи Александра Корба изрекли су Бошко Бојовић, Мило Ломпар, Владимир Умељић, Мирјана Касаповић, Предраг Лозо и друге колеге. Али ово није засметало организаторима међународне научне конференције о геноциду и холокаусту, одржане априла 2016. године у Београду, да га уврсте међу учеснике. Мада у протеклом раздобљу није одступио од својих кључних ставова, те и даље негира постојање геноцида у НДХ, особито „српске“ процене броја јасеновачких жртава, због чега је радо цитиран у хрватској екстремистичкој историографији, организатори скупа у Загребу пружили су му могућност да их још једном саопшти. Ако се уз то има у виду да се у Србији историјом Другог светског рата истраживачки бави или је предаје неколико десетина историчара, још чудније звуче речи Дејана Ристића о стручној компетентности позваних учесника.

Збуњујуће изјаве српског патријарха

Збуњујућем и забрињавајућем низу догађаја припада и више изјава патријарха Порфирија, који је у разним приликама изрекао своје хришћанско уверење да злочинци нису припадници ниједног народа, будући да су се чињењем недела изузели из нације чији су били део. Иако је патријарх СПЦ у свакој од тих пригода дао објашњење суштински верујућег човека, који управо на основу свог веровања сматра да треба праштати и молити се како за душе жртава, тако за оне који су починили злочине, православно становништво остало је у недоумици, примећујући да је хрватска нација овим добила колективни опроштај, у исто време док се сваком српском патриоти приписује одговорност за злочин у Сребрници.

Милан Грол (Извор: Печат)

У контексту свега реченог, тешко је отети се утиску да смо последњих тридесетак година, нарочито у најновије време, постали невољни сведоци, учесници и жртве једног чудовишног процеса у коме се наопако окреће све оно што смо као нација знали о својој прошлости, у шта смо веровали и на шта смо се ослањали. „Несрећни српски народ“, написао је у предвечерје Другог светског рата Милан Грол, сваких је десет година „залуђиван другом идеологијом“, све док није изгубио свест о вредностима којима се руководио док се под својим заставама борио за место под сунцем. Ситуација је данас, чини се још тежа и неизвеснија, без обзира на то што је поједини историчари пореде с почетком 20. века. Није овде реч „само о Јасеновцу“ и о броју његових жртава. Коментаришући протесте због њиховог умањивања и истицања да је реално говорити о 100 или 120 хиљада убијених људи, Дубравка Стојановић је цинично казала да онај коме је мало „може да додаје“.

Не ради се свакако ни о томе да је неком тај број „мали“ него о нашој цивилизацијској, националној и стручнонаучној обавези да их не „избришемо“ и не заборавимо, као да никад нису постојали и да нису недужно страдали. Осим тога, ако се „мит“ о Јасеновцу „деконструише“ онако како то желе поборници савременог ревизионизма, неизбежно ће уследити радикална ревизија других појава и збивања током Другог светског рата, све док злочин не буде најпре релативизован, а затим и порекнут. Јер Јасеновац је симбол усташких злодела, иако је више жртава пало изван њега, у десетинама других логора и на многобројним стратиштима, и у НДХ и широм југословенског простора насељеног српским становништвом. Управо зато, смисао огромне пажње усмерене на Јасеновац има основну намену да „докаже“ како кључни симбол није био ништа друго до плански конструисана и пропагирана лаж.

Истовремено, Србима се истицањем да су логори постојали у Београду и у другим српским градовима све учесталије намеће осећање кривице, уз императив да жртвама других народа, нарочито јеврејског, морају одавати веће поштовање него сопственом. Ова тенденција такође представља делимично већ виђено историјско искуство, проистекло из програмског опредељења југословенских комуниста који су, полазећи од синтагме о „великосрпској угњетачкој буржоазији“, постепено усвојили синтагму о „владајућој нацији“, којој су по завршетку рата наменили трајну одговорност за „грехе“ српског грађанства, као и за „дух дражиновштине“. Зато је од Срба, често на штету њихових националних права, очекивано да разумеју и подрже „праведну борбу“ свих других народа и националних мањина.

У савременом добу јача и сазнање да се интерес десничарских кругова у Хрватској, чији је омиљени поздрав „За дом спремни“ прихваћен на нивоу хрватске државе, упоредо с тежњом да се „очисти“ непожељна прошлост, подударио с истим тенденцијама у Немачкој, чије су моћне фондације присутне у свим земљама наследницама југословенске државе. У том смислу, немогуће је порећи чињеницу да је ревизија историографских погледа на узроке и поводе за избијање Првог светског рата, у којој је Немачка имала велику улогу, представљала увод у неупоредиво озбиљније ревидирање тумачења Другог светског рата. Не може се негирати немачко учешће ни у систематским спровођеној политици изједначавања тоталитарних система, све док резолуцијама Европског парламента и других тела Европске уније, донетим 2005, 2008. и 2009. године, нису и формално изједначени нацизам и стаљинизам. Парадокс је тако постао потпун, с обзиром на то да су у исту раван доведени они који су свет увели у најстрашнији ратни сукоб и они који су им у том одмеравању добра и зла нанели одлучујући пораз. На тај начин, све је постало релативно и оствариво, укључујући могућност да ратни победници неколико деценија доцније изгубе рат који су добили. Није отуд изненађујуће што је Константин Фотић, краљевски посланик у Вашингтону за време Другог светског рата, својим мемоарима дао наслов Рат који смо изгубили. Мада су Срби на његовом почетку имали два аутентична антифашистичка покрета, од којих је један брзо ушао у колаборацију, у наставку ратовања апсолутну већину борачког састава партизанских јединица, све до капитулације Италије, чинило је српско становништво из устаничких крајева, како оних традиционалних, са искуством борбе за ослобођење од турске владавине, тако из западног српства, које је устанком спасавало голи живот. Насупрот тим историјским чињеницама, у јесен 1944. године на месту председника краљевске владе, председника Националног комитета ослобођења Југославије и АВНОЈ-а налазила су се тројица Хрвата (Иван Шубашић, Јосип Броз и Иван Рибар), што је навело Јосипа Смодлаку, старог поборника југословенског јединства из Далмације, да напише како је Србији таквим решењима нането понижење, а противнике комунистичког режима, потекле из српског грађанства, да је рат за Србе изгубљен. Како се веома јасно види из садашње перспективе, цео потоњи развој социјалистичке Југославије протицао је у знаку тог оптерећења.

Српска нација да промени свет

У овом тренутку пак инострани саветодавци и њима верни домаћи послушници отворено траже да српска нација промени свест, што је чак постао један од услова за придруживање Европској унији, уз отворено уплитање у наставне планове и програме, издавачку делатност, културну политику, форсирање тзв. невладиног сектора и сличне појаве. У ситуацији када су границе српске државе угрожене на скоро свим странама, када се без зазора промовишу карте мађарских земаља, влашка национална мањина проглашава румунском, када се отвара питање Рашке области, а суседи који су чланови Европске заједнице деле своје путне исправе грађанима Србије, све је неизвесно и у претећим маглама. Стресна садашњост не даје основ за наду да би скорија будућност могла бити боља, тим пре што је, уз драматично исељавање млађих генерација, очита тенденција да српска држава буде сведена на границе из доба Берлинског конгреса.

Преостало је „само“ поништавање прошлости, њена радикална ревизија и обесмишљавање, чија последица треба да буде одрицање од властитих корена, јачање сумњи у оно што је чувано као највредније наслеђе историје и коначно губљење националног идентитета. У том контексту треба посматрати нескривено одушевљење хрватских ревизиониста што су у делу СПЦ пронашли погодне саговорнике.

Јер с постојећом кризом старих културних, научних и других установа и институција, уношење подела у СПЦ, подстицање неповерења у чврстину њених националних уверења и сумњи у историјску мисију неговања националног идентитета, идеална је прилика да сви који мисле да са Србима имају некакав „рачун“ , као и у другим преломним историјским ситуацијама, а уз обилату помоћ иностраних покровитеља, покушају да што потпуније остваре своја потраживања. Толика помама за „деконструкцијом јасеновачког мита“, не треба се заваравати, узнемирујућа је сама по себи, али је и део далекосежнијих стратешких планова и циљева.

Мира Радојевић, професор на Филозофском факултету у Београду и дописни члан САНУ

У ишчекивању онога што бисмо мудријим и достојанственијим поступањем можда могли да избегнемо, остаје неколико конкретних савремених питања. Због чега, на пример, водећи медији с националном фреквенцијом приметно веће поверење поклањају хрватским историчарима, незаобилазним у свим емисијама с темама из југословенске прошлости, као и због чега неретко тврде како су се „историчари сложили“ да број јасеновачких жртава одговара проценама Музеја жртава геноцида? То једноставно није тачно. Далеко је више оних који аргументовано мисле другачије, али су им у атмосфери „духа самопорицања“ и аутошовинизма често ускраћене могућности да то јавно изнесу и образложе.

Опрема: Стање ствари

Извор (Печат, 5. 11. 2021)

Преузето Јадовно

Back to top button