Бранко ДимескиИнтервју

Милојевић: Српском роду је отето знање, имање, резоновање, разумевање и милиони људи у најбољим годинама

ЗА САЈТ „СРПСКА ИСТОРИЈА” ГОВОРИ ЗОРАН МИЛОЈЕВИЋ, МУЛТИМЕДИЈАЛНИ СТВАРАЛАЦ, ПИСАЦ, ГЛУМАЦ И ДОБИТНИК АНДРИЋЕВЕ НАГРАДЕ ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО

Интервју за сајт Српска историја води Бранко Димески

-Познато је да се Ваши романи из српске историје проглашавају тешким штивом. Колико је времена било потребно да Ваша дела допру до читалаца?

Од прве књиге се формирао круг оних који стално прате и из књиге у књигу се круг шири, али ја немам подршку државе за штиво о коме пишем, јер нисам политички ничији и нико неће да се заложи да историјска истина из мојих књига обгрли Србе!

-Ви сте добитник Андрићеве награде за животно дело. Шта за Вас представља ова престижна награда?

Свака награда која носи Андрићево име је и част и обавеза бити достојан литерарног и умног израза, а води небеском сарказму: да неспособни могу све, а способни – само оно што умеју.

-Осим књига, Ви сте писали и компоновали песме за многе познате извођаче. Кога бисте посебно издвојили?

Међу онима којих више нема је Вера Ивковић и њен хит из 1983. године „Хајдемо негде вечерас”, а драг ми је хит из 1985.године „Соко бања”, којим сам пробио Екстра Нену.

-Остварили сте улоге у филму. Од кога сте учили глуму?

Моја глума је из ранга натуршчика, а највише сам научио од Јована Јанићијевића Јанаћка, популарног Бурдуша. Играо сам уз Бурдуша у филму „Свемирци су криви за све”, играо Шиптара, као и у „Секули 4”.

-Уживали смо гледајући Вас у ББ Шоу. И данас Вас људи срећу на улици и препознају као Јаблана, Шевка… Како је дошло до сарадње са Борисом Бизетићем?

Упознали смо се 1976. године у Савезу аутора народне музике, дружили се на фудбалу, радили у Студију Б, а онда је основан НТВ Студио Б, чији је директор био мој школски друг из Тринаесте београдске гимназије, Драган Којадиновић. Стигли су Оскари популарности, а онда је наш басиста из Рокера, Жељко Митровић, направио радио Пинк…

-Рођени сте у Косовској Митровици. Ваш отац био је равногорац, професор историје, географије и латинског језика. Прошао је кроз праву животну голготу. Био је тучен, шиканиран у митровачкој општини и ондашњем комитету и на крају избачен са посла. Добијао је батине, јер је јасно и гласно говорио шта ће се десити са Косовом и Метохијом. Ви сте страдање Вашег оца описали у роману „Жртвовани”.

Мојих четрнаест романа су инспирисани мукама мога оца, свршеног матуранта Шесте мушке београдске гимназије, који је дан по матуре, са четрдесеторицом другова из гимназије, 18. јуна 1944. године отишао на Равну гору! Једини међу њима је преживео, ја сам њихово једино дете, које је остало заметак Божије воље, да неко, са именом зоре, опише муке генерације која је жртвована за интересе зверске организације, државе Ватикан и за сатанске лажи продужених руку Ватикана: комуниста и фашиста!

-Колико је српском народу одузето у духовном, традиционалном и историјском смислу, укидањем Краљевине Србије и Краљевине Југославије?

Српском роду је отето знање, имање, резоновање, разумевање и милиони људи у најбољим годинама! Једино што нису успели да нам отму су хришћанске душе, обложене идеологијом српства, која израња из небеских снова, које нам враћају генерације мученика!

-Ваша књига „Муке по Чичи”, за коју је рецензију написао академик Матија Бећковић, наишла је на одличан пријем читалаца. Одакле мотив да напишете ово дело?

Отац је био војник ЈКВуО, на јесен 1944. године и пратилац и преводилац америчком пуковнику Роберту Мекдауелу и део администратора Чичиног штаба. Причао ми је, а знао је да је мој таленат писање. Уосталом, ја сам, понављам, једино дете четрдесеторице свршених матураната Шесте мушке београдске гимназије, предодређен да укинем заборав о неопходним гробовима и њиховом команданту, коме је име свуда, а гроба му нема, као ни гроба њих тридесет деветорице.

Интервју за сајт Српска историја водио Бранко Димески

Српска историја

Back to top button