Из Италије у Беч отпремљено је писмо адресирано Драгомиру Иванковићу, село Бошњани, Рача (Крагујевачка), Србија:
„Бастија (Корзика), 15. фебруара 1916.
Драга мајко,
Здраво сам, што и Вама желим. Мајко, ја сам пуштен из Војске, привремено неспособан до октобра. Ишао сам са оцем до Скадра и на Божић код Буде у Сан Ђовани ди Медуа, па сам био у Марсељу и вратио се у Бастију варош.
Мајко, ја ћу да учим школу овди.
Мајко, отац и Буде су отишли за Крф острво.
Мајко, кад добијеш ово писмо, јави ми за Вецу, њега сам се много ужелио, и за Мику, ако знаш што, он је заробљен 18. окт. 1915. год. на Планиници, 2 сата од Зајечара. За њега највише бринем, јер не знам тачно да је заробљен, нестало га је једне ноћи при одступању.
Мајко, тражио сам Милорада, а њега нема, и он је заробљен код Приштине, Бугари или Аустријанци.
Мајко, сваког дана плачем, оплакујем судбину моје браће, и оца, и фамилије.
Ја сам понео веш и новац Мики, а њега нема, ја тако спремим и Милораду, и новац да му дам, а њега нема. Тада сам плакао, па одем код Буде у Сан Ђовани, па дам ствари, а ја одем на обалу Јадранског мора, па се на стени, баш на Св. Стевана исплачем. После тога видим Вециног командира и он прича да га нема у чети, а ја знам, али ми се чини неверица. Где год чујем за комбиновану дивизију, ја бежим од ње да је не видим, и кад неко почне причати о њој, срце ме боли. Додуше, за Вецу се надам, а за Мику надам се још, али сумњам.
Мајко, ово слушај: немој очајавати, свему има краја, и ово ће се свршити. Чувај здравље да ми који будемо живи кад се састанемо да заједно жалост тугујемо“.
Миливој Иванковић војнику Стевану Даничићу, 9. пук, пуковско митраљеско оделење, Македонија:
„Лион, Француска 22. октобра 1917.
Драги сине Даничићу, овамо је све по старом, само се југословенство већма размахало па плави око себе све аустрофиле као река кад набуја, овде сада нико другачије не мисли изузев неколико фигура које већ познајеш.
Драги Даничићу, и ми слабо добивамо писма, од куће скоро никако, и када који добије, то се не зна који од кога жалоснију слику добива“.
Никола Вељин, ратни заробљеник у Италији, пише 16. августа из Ливорна Николи Дејановићу у Ниш:
„Прими ујаче искрен поздрав од твог нећака Николе Вељина из Мокрина, Сешиног сина најстаријег. Поздрављам те ујаче, тебе и твога сина Игњата и од Бога желим здравље, али не таку срећу као што смо ми у Угарској живили, особито Срби, овијех 3 до 4 године од Балканског рата. Овде се сваки дан мисли кад и како ће се кући ићи, а ја само кажем мојим друговима, ја више не идем у Угарску. Од како сам чуо први пут за Србију одма ме је жеља минула па ево и данас, а сад ваљда ће дати Господ Бог па ћемо се видити и састати. Али ја не мислим ујаче даље ићи, него само до српски слова да дођем и ту остајем, ваљда ћу и ја имати у Србији места да живим“.
Раде Бјелица, ратни заробљеник у Италији, пише Милану Пејовићу, у Буенос Аирес:
„Драги рођаче Мићо, Живио и здраво био дај Боже са свом браћом Србима. Мои Мићо, мораш Богу захвалити кад се си трефио тамо да нијеси у проклетој Аустрији, да не гледаш јаде што курва Аустрија ради од нас Срба. У нас у Босни и Херцеговини је објесила хиљаде наше браће Срба, све најбоље људе, српске попове, учитеље, докторе и све научењаке. У једном котару, Требињском је објесила 90 људи, онда можеш већ знати колико је објесила у цијелој Босни и Херцеговини, Сријему и Банату. Тешко смо ми Срби пострадали, у затвору их има преко 20 хиљада људи, жена и дјеце и девојака.
Па брате, нас Србе војнике доћера у фронту да је бранимо, да бијемо нашу браћу Русе, Србе, Талијане, Французе, који се боре за праву; али брате, каква ја курва Аустрија, нас, њезине поданике Србе повјешала, људе, жене и децу, куће нам попалила, и још оће да је бранимо. Видиш брате како је безобразна, али Срби бјеже, чим дођу до фронта, и ја сам побјего са још двојицом. Ево, овђе нас има доста Срба бјегунаца, а сви смо драговољци да идемо у Србију, у рат против Аустрије.
Живио Четворни споразум, Русија, Италија, Франција и њихови сви савезници. Доље Аустрија и Германи и Булгари и Турко“.
Никола Медан пише 18. марта 1917. из Ђенове, Италија, Новици Булату у Солун:
„Драги мој пријатељу, пишете ми да ћемо се видети у Солуну и то с њих више. Ми смо правили молбу неколико пута, па ништа нема. Него, ја вас молим, да ми будете са десне стране, ако сте могућни, јербо нас имаде доста браће који желе с браћом трпети зло и добро, јербо је боље с браћом умрети, неголи с непријатељем живети. Има нас хиљадама, који једва чекамо тим путем да пођемо, за којим нас наша жеља вуче као што и вас јест. Ви сте срећу имали, па сте тамо доспјели“.
На адресу: Крста Љубинковић, Хотел „Жељезница“, Солун, пише Негован Ковачевић из Италије:
„Драги брате и пријатељу, случајно добих Вашу адресу из које сам разумео, да знате за мог брата Стеву, и друга два брата, Љубу Бошковића и Кузмана Радака, па нас је јако обрадовало кад смо после три године чули за њих. Зато Вас молимо, ако је могуће, а Ви им подајте ово писмо.
Драги брате Стево, и браћо Љубо и Кузмане. Утеко сам пуно две године овамо и правио пуно молби, да дођемо тамо, али никад одговора. Зато вас молимо, да ви јавите на Српско министарство како сам ја настрадо, да су ми убили два рођена брата, Ђоку и Раду, па ми је јако жао ако не могу своју браћу осветити. Остало је девет деце од њих, па нам се данас смеју Швабе и Маџари како су нам пострељали браћу, и сестре силовали, куће палили, и све нам добро поотимали. И, Љубо брате, твоју су кућу запалили. Ја вам не могу све јавити како је у нашем месту. Многи су још у нашем селу стрељани, осим моје браће, њих чертнаест.
Сад остајте здрави, и дај Боже, да се убрзо састанемо.Поздрав од Саве Јовичића и брата Неге“.
Сакупио – Владислав Пандуровић
Извор – Весник
