Пише – Проф. др Радош Љушић
Живот краља Милана био је буран, као и кнеза Милоша. Многи политички догађаји и учестале љубавне авантуре смењивали су се невероватно брзо.
Савременици су запазили да је краљ Милан био у љубави сентименталан. Владан Ђорђевић, краљев лични лекар, приметио је: „Милан беше скоро до бојажљивости уздржљив према женама, али где је видео само мало топлије осећање према себи, тамо је онда целом душом остајао ухваћен“.
Жива и бујна темперамента, краљ Милан упуштао се у љубавне везе с пуно страсти. Карактеристично је за овог Обреновића да се свака иоле озбиљнија веза брзо претварала у велику љубав која се могла завршити браком. Тиме је често и себе и друге доводио у не мала искушења.
Милан Обреновић брзо се загревао за жене и тада је био спреман да за њих чини све. У љубави је био кратка даха и брзо би се истутњао и нагло захладнео. Током краткотрајног живота није имао ниједну трајнију љубав. Леп, развијен, сентименталан, насртљив и слаткоречив, уз то још и владар, Милан је имао успеха код жена.
Још онда се говорило да је мало људи који су волели женски род као он. Да је којим случајем живео у средњем веку, пише Владимир Ћоровић с благом дозом подсмеха, био би један од бољих примера за Декамерон.
О љубавном животу краља Милана остале су многе истините и неистините приче. Оне су га пратиле од младости па до гроба. Лукави и препредени Блазнавац, скривени претендент на српски престо, посредством лекара Машина, пустио је лажни глас да је кнез хермафродит. Уз таквог намесника и будућег председника владе, Обреновићу није било лако.
Било је уобичајено у угледнијим београдским породицама, па и код Обреновића, да њихове синове упознају с љубавном вештином искусније госпође које би за труд добиле пристојну накнаду.
Породица и намесници потрудили су се да осамнаестогодишњем кнезу приведу госпођу прикладну том чину. Не зна се име те госпође, али се зна да је до овог чина дошло децембра 1872. године и да је проба била неуспешна. Калај је записао у Дневнику да кнез до тада „није додирнуо још ниједну жену, нема ни воље за то“.
Намесницима није било свеједно с којим ће особама млади кнез ступати у љубавне односе. Оне су морале да буду потпуно безопасне жене које не би користиле свој утицај на кнеза и усмериле га против намесника и министара.
Дакле, кнез Милан није сам пронашао своју прву љубав; намесници и породица су му привели прву жену која га је уводила у царство љубави. Била је то особа која је имала да му послужи само за први тренутак, за прва љубавна искуства. Потом је приведена пуковница Б. да и она „посвети младог кнеза Милана у љубавне функције“. То је већ било довољно за почетак.
Поуздано се зна само за неколико кнежевих љубавних веза пре ступања у брак. Пера Тодоровић наводи да је кнез имао две милоснице, али је оставио податке само о једној. И Слободан Јовановић пише о другој кнежевој љубави пре женидбе, али и он не наводи њено име, већ каже да је то било у време Ристићевог пада (1873). Ни он не наводи њено име, само записује да је реч о жени једног београдског адвоката.
Као и сваки почетник, уместо да скрива, он је ову везу толико разгласио да је данима хранио скандалозну хронику престонице. Кад је у двору организовао једну гарден парти, његова метреса појавила се на балкону с ружом у руци, изигравајући кнегињу.
„Кнез је у њу пиљио блажено; његови гости посматрали су тај призор испод ока и тумачили га на свој начин“. Иако кнежево „шегртовање“ није дуго потрајало и то је било довољно да владар и његова љубавница буду предмет учесталих саблажњивих разговора београдских знатижељника.
Прва изабраница Милова срца била је Лепосава Новаковић, удова Димитрија Новаковића, а кћи Николе Стефановића. Млађани кнез упознао је Лепосаву на једном дворском балу. „Она сама била је лепа, не врло бистра, бескрајно лења“, пише Слободан Јовановић. Млада и кокетна, са заносно црним очима, Лепосава је остала удовица у доба у којем су жене најлепше. Још из времена Вука Караџића остала је прича о младим удовицама као најбољим љубавницама.
Љубавна веза између кнеза и Лепосаве трајала је нешто више од пола године, од јесени 1874. до пролећа 1875. Савременици су записали да су се узајамно и искрено волели. Виђали су се и сусретали у Београду и у Пешти.
Искуснија од кнеза, заносна и чулна, брзо је освојила и сломила једно срце још неотпорно на женске чари. Милан се толико заљубио да је Лепи нудио брак, без договора с министрима који су већ почели да брину о његово женидби. Лепосава је била отресита жена која је знала од почетка да не може да буде српска кнегиња. Она је волела Милана, а не кнеза Милана. Кад је Милан начуо да министри гласно размишљају о његовој женидби, постао је нервозан.
„Млади кнез телесно се покорно подавао искреном миловању младе и нежне жене“ и, на њено не мало изненађење, понудио јој је брак. Био је спреман и престо да напусти због ње.
„Шта се оставиш? Шта да напустиш? Престо и круну? То се никад не оставља, књаже мој!“, искрено га је уверавала љубавница.
Узалудно је било његово правдање: „Ја нисам тражио ни круну, ни престо. Узели су ме из Париза и довели амо!“
Напослетку морали су се растати. Лепосава му је обећала да ће се повући у присенак, у заборав и да ће живети од успомена и радовати се његовим успесима. Међутим, обећање није успела да одржи, а ни кнез није био равнодушан према њој и после женидбе Наталијом.
Кад је сазнао да његов брат од тетке, Александар Константиновић, син Анкин, а брат Катаринин, учестало посећује његову бившу љубавницу, толико се наљутио да га је умало ухапсио. Александар је морао да прекине своје посете Лепосави и тиме одобровољи кнеза.
Женски део београдске чаршије пратио је с посебном пажњом љубавне авантуре последње двојице Обреновића. Распричане, нека више, а нека мање, београдске госпође стварале су јавно мњење и понекад су знатно утицале на неке догађаје.
„Неке госпе торокуше“, како се изразио један савременик тек удатој кнегињи Наталији, испричале су кнежеву љубавну аферу с Лепосавом, казали су јој где станује и уверили је да се кнез и даље с њом састаје. Кнегињи је сметало што су, приликом излазака с мужем из двора и одлазака у Топчидер, пролазили поред Лепосавине куће, док је она увек висила накинђурена на прозору „и гледала их дрским погледима“.
Кнегиња је затражила од кнеза да уклони из Топчидерске улице Лепосаву „јер не може трпети да јој једна неваљалица пркоси“. Бивша кнежева љубавница је морала да потражи нови квартир тамо где дворска кола нису пролазила. Тиме је свака веза с Лепосавом престала.
Лепосаву су због везе с кнезом звали мадам Помпадур. Она је била довољно мудра да сачува читав свежањ кнежевих љубавних писама и да њега и српску владу уцењује продајом тих писама једној заинтересованој држави. Машући кнежевим љубавним писмима, дуго је уживала сталну ренту која јој је редовно исплаћивана.
И док је богати деда Милош сам подмиривао своје одслужене љубавнице, сиромашнијем унуку држава је прискочила у помоћ.
Аустроугарски конзул Бењамин Калај пажљиво је пратио кнеза Милана и све што је било у непосредној или посредној вези с њим. Отуда плени пажњу његово сазнање да је кнез Милан био у великом пријатељству с Александром Константиновићем и Симком Германи, ванбрачном кћери Анке Константиновић, његове тетке.
О Милану и Симки оставио је само два податка из којих се несумњиво види да су били у љубавним односима, али веома кратко. Под 27. октобром 1874. он пише за Симку: „Можда је сад већ и кнежева љубавница“. Непуних месец дана касније записао је: „Кажу још да је кнезу досадила Симка која му је била драгана, и сад хоће да се упусти са Каљевићком, а Симку хоће да уда за Пироћанца“.
О овој кнежевој родоскрвној авантури или се није знало, или се брижљиво прикривала. Симка и Милан били су у четвртом степену сродства, дакле, веома блиски рођаци. Блиски као кнез Михаило и Јекатерина, а ближи но кнез Михаило и Катарина Константиновић. Ево и њиховог родословног стабла.
Јеврем Обреновић – Томанија Обреновић
кћи Анка Константиновић син Милош Обреновић
ванбрачна кћи Симка син Милан Обреновић
Није се тачно знало зашто је Симка напустила Београд и преселила се у Румунију на своје породично добро. Стојимировић је претпостављао да је она утекла из Србије због флерта с Миланом Богићевићем. Био би то један сасвим безазлен разлог у односу на родоскрвну везу са српским кнезом. За сада може се само претпоставити да је под притиском породице, пре свега баба Томаније, дошло до прекида те неразумне кнежеве љубавне авантуре и да је Симка једноставно удаљена из Србије у коју се више никада није враћала.
По свему судећи, баба Томанија, најстарији члан владалачког дома, којој је била позната радоскрвна веза кнеза Михаила с Јекатерином, својом кћери и Катарином, својом унуком, поучена претходним злим искуствима, спречила је ту авантуру. Бог једини зна како се осећала старомодна бака гледајући љубавне одношаје својих најближих, окончаване са трагичним последицама.
Кнегиња Јулија имала је поуздана обавештења о родоскрвним везама свог мужа, па је 1870. године у Букурешту, док је водила оставинску расправу с Бојићима и Николићима, говорила Крстићу да би Симку требало држати што даље од кнеза Милана како се у њу не би заљубио јер би из тога произашле неприлике, будући да не може да је жени.
Злослутно предосећање искусне жене која је на време запазила ту слабост Обреновића.
Аутор – Проф. др Радош Љушић
