Када се са Динаре рашири поглед на Ливањско поље, слика лепоте се заувек уцрта и похрани негде у шкрињу успомена. Једно је од највећих крашких поља на свету, површине 405 км². Поред Динаре окружују га планине Камешница, Мидена, Грабовица, Тушница, Голија, Круг, Цинцар, а богато је и рекама понорницама Струба, Жабљак, Бистрица, Ришина, Јаруга, Пловуча.
Благи поветарац, из правца Јадрана, увек би се утишао изнад Ливањског поља. Деценијама би нежно миловао влати траве, ендемског биља, остављајући на њима капи росе, које су личиле на сузе. Небеске сузе су се сливале у јаме Бикуша, Равни Долац, Тушница, Самоград, Пропунта, Провалија, Сухњача, Борова глава,…Натапале су кости невино убијених Срба, које су вапиле да неко проговори оњима и њиховом страдању. Није се смело причати о томе, да се нарушава “братсво и јединство”. Криле су се чињенице и истина о српским жртвама, а кости су чекале да исппричају своју причу…
На самом почетку Другог светског рата била је јасна идеологија НДХ. Анте Павелић је јасно рекао, преко свог министра Миле Будака у Госпићу 2.маја 1941.године:” Једну трећину Срба ћемо побити, другу трећину покрстити, а трећу трећину ћемо протерати!”.
Са благословом католичке цркве и загребачког надбискупа “блаженог мученика” Алојзија Степинца 30 јула 1941.године, на Огњену Марију, усташе су у Ливну и околини убиле 1587 Срба. Колика је била задојеност мржњом према српском живљу, јасно показују речи фратра др Срећка Перића, који је овим речима са олтара у Ливну позвао:
“Браћо Хрвати, идите! Покољите све Србе! Најпре моју сестру која се удала за Србина, па послије дођите к мени. Ја ћу ваше грјехове примити на своју душу!”
Пре самог чина, направљени су спискови са именима Срба, пописом имовине. Такође је тачно наведено које од њих треба прве убити. Истребљење је почело…
Др Драган Урумовић је био главни усташа у том крају и његовом наредбом је, крајем јуна 1941. године, ухапшен поп Ристо Ћатић и још 11 Срба. Бачени су у јаму Сухачу. Неким Божијим чудом тројица су побегла и обавестила остале по селу шта се десило. Људи нису ни на трен поомислили шта им се спрема, чак ни када су усташе 20.јуна 1941. године позвале у Сарајево најугледније Србе Др.Душана Митровића, Др.Крста Зубића и адвоката Ранка Маргетића због наводног договора око пресељења Срба у Србију. Колико је покварена била њихова игра види се по томе што су њиховим породицама слали писма у којима су наводили како су добро стигли у Сарајево. Није дуго прошло на пут без повратка повели су и чланове њихових породица. Све су их убили!
Из Доњих и Горњих Рујана на стратиште Пролог одведени су сви мушкарци старији од 15 година, њих преко стотину и стрељани.
Сутрадан, 30. јула 1941. године са освитом Огњене Марије, усташе су окружиле српска села. У јаму Равни долац, на Динари, дубоку 46 метара, бацили су 218 жена и деце. Преко стотину малишана није имало ни четрнаест година… 218 људских душа и тела у каменом понору, тами, јечало је и умирало у страшним мукама. И деца, те чисте Божије душе, у каменом бездану, удисала су мирис смрти и трулежи, док су засипани камењем и бомбама. После 6 недеља захваљујући Хрвату Винку Томашу, међу четрнаесторо спашених били су: Мара и Божана Лалић, Милица Бошковић (старе мање од десет година) и Глигорије Стојић (петнаестак година). Никада нису заборавили слике, јауке и крике из јаме…
И у највећим зверствима, страхотама свемогући Бог подари снагу некима да издрже и преживе, да сведоче о нечовечности, како зло не би победило добро. Тако је и Стана Лалић, тада млада женица у осмом месецу трудноће, окружена смрћу, непосредно пред своју смрт 1990.године испричала:
–”„Не знам колико су муке трајале. Једног дана или ноћи жигну ме оштар бол у стомаку. Као да ме нож убоде. Не знам колико је све трајало и како сам се, да простиш, раставила, тек ја у тој големој гробници родих мртво женско дијете…
Бог га имаде на уму да се не пати и не скапава као ми“.
Сличну судбину доживела је и Сава Козомара. У јаму Равни долац бачена је са својим једноипогодишњим сином Угљешом, који је заувек тамо и остао. Њу су извукли, да би се одмах потом и породила. Дечак и девојчица. Мученица, кроз сузе је говорила:
–”„Напредна, баш ко да је по једно било. А свеједно, оно женско брзо умрије. Остаде ми мушко. Пуна кућа. Пребољела ја Угљешу, заборавила јаде и муке. Али не даде се: за по године, па ми и син умрије. Грешна ја, нијесам стигла ни да их крстим но ми некрштени одоше ко да ми их неко украде…“
Српска села и породице су потпуно истребљени. У селу Лиштани побијени су сви Срби, а ништа боље није било ни у селима Чепразлије, Рујан и Челебић.
Школа у Челебићу до чланака је била у српској крви. На стубовима, довратцима и свуда около виделе су се откинуте плетенице косе, са све кожом главе.
У школи је било затворено око 400 Срба. Међу њима и породица Душана Вујановића из Челебића- мајка, пет сестара и супруга Стоја, пред порођајем. Изведоше их. Мајка иде поносно, а сестре пиште, небо се цепа. Стоја једва хода-породила се пред зору. Мушко. Све их заклаше, па и ову душу Божију, тек рођену, што се роди пре пар сати. Девојке и жене су изводили, везујући их плетеницама за гране дрвећа, силовали, иживљавали се, па тек на крају убијали секирама, ножевима… Е, усташе проклетници и бездушници!!!
Из јаме Бикуша , после шест дана и ноћи, као седмогодишња девојчица, спасена је и Мара Црногорац и њен брат Божо. Био је рањен, па су га одвели у болницу. Никада га више није видела. Заклале су га усташе, заједно са свим Србима који су тамо затекли.
Стана Ерцег из Челебића, била је катуну Ливадице, када се покољ одвијао. Пре пар дана је родила своје треће дете, сина. Није ни чула када су јој одвели шестогодишњу кћер Љепосаву са осталом децом. Бацили су их у јаму Бикушу. Петогодишњи Стева је био поред ње када су се на вратима појавиле усташе Стипан Балота Римац и Марко Римац-Поњић. Викнуше:
–Дижи се кучко! Поведи тог штенца старијег, а то мало штене нека остане ту да цркне, да не гадимо руке око њега!
Одвели су је и затворили у шталу са стоком. Није знала ко је у питању, али пред саму зору један војник јој је отворио врата и рекао да бежи са сином, да их не закољу.
После шест дана у колиби Станин тек рођени син је још био жив. Колевка и остале ствари су однешене, а он остављен, мали, сам и беспомоћан. Загрли га мајка. Убрзо га и крстише и дадоше име Слобадан, али он није дочекао слободу. Умро је убрзо…
После неколико месеци, када се стање мало смирило, кренули су људи да траже своје ствари. Стана Ерцег је тражила само колевку и ништа друго. У првом селу до Челебића, Ковачићу, код Сладића препозна је. У тишини је ушла, извадила дете из колевке и пружила мајци изговарајући тихо:
“А што ми, Сладуша, грешна ти душа, не узе и дијете кад узе колијевку, но га остави да скапава на мукама, твојој ђеци Бог дао и од мога здравља…“
У месту Трновац убијена је једина српска породица Арнаути. Сутрадан, кад су злотвори дошли да склоне лешеве седмогодишња Софија је још била жива. Погледала је својим дечијим окицама у једног од њих и плачним гласом рекла:
–Чико, немојте ме убити, чуваћу сва Ловрића говеда и вазда ћу те слушат…
Одговорио јој је са метком у главу!
У јаме Бикуша, Тушница, Самоград, Пропунта, Провалија, Сухњача, Борова глава је бачено 1587 Срба! Многе су биле забетониране. Тек 50 година касније, 1991. године посмртни остаци су пренети у спомен костурницу испед православне цркве у Ливну…
Имена српских жртава постоје. Овако гнусан чин, геноцид и убијање једног народа, остало је некажњено, иако се имена злочинаца знају. Усташе, кољачи, су живели своје животе после рата, радовали се и смејали, док су у јама Ливањског поља трулиле кости недужних Срба, мушкараца, жена, деце. Деценијама чекале да им се бар опело одржи, ако већ правда није спроведена…
Ливањско поље… Јутарња роса и даље оставља своје сузе на влатима траве. Тихи поветарац носи речи “Чико, немој ме убити…” које пресеца пуцањ…
Пише
Српска књижевница Гордана Павловић
(члан УКС-а и редован члан Матице српске)
