У операцији која се данас проучава на највишим војним школама погинуо је 681 Србин, 182 су нестала, а више од 2.000 је рањено.
Пробој Солунског фронта је, за Србију, вероватно најзначајнији историјски догађај прве половине 20. века, због тога што представља почетак краја првог великог сукоба светских размера. Кључну улогу у тим догађајима одиграла је баш српска војска, јер је пробој фронта 15. септембра 1918. године урађен управо по нацрту и плану српске врховне команде. Наиме, француски командант солунског фронта генерал Франше д’ Епере је септембра месеца 1918. године прихватио предлог српске врховне команде да се изврши пробој фронта баш на делу на коме је била распоређена српска војска која је тада била сврстана у две армије.
Првом светском рату претходила су два балканска рата од 1912. до 1914. године. Савезнице Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка објавиле су 17. октобра, рат Турској. Лондонским миром од 30. маја 1913. срушена је Турска империја у Европи. Па ипак, различити интереси балканских савезника, око поделе Македоније, условили су избијање другог балканског рата нападом Бугарске на Србију и Грчку. Миром у Букурешту од 10. августа Балкански савез престао је да постоји.
Атентат Гаврила Принципа 28. јуна 1914. године у Сарајеву, на аустроугарског престолонаследника Фрању Фердинанда дао је Аустроугарској алиби да упути 23. јула исте године Србији неприхватљив ултиматум. Већ 28. јула, она је Србији објавила рат.
После великих победа српске војске на Церу, и на Дрини, као и после Колубарске битке уследили су порази, а потом и окупација Србије. Београд је окупиран 9. октобра 1915.
Српска војска се, преко Црне Горе и Албаније повлачила према Јадранском мору. До јануара 1916. године, сва српска војска била је већ на Крфу, а потом је наступило пребацивање у Солун. После победе на Кајмакчалану 1916, савезници су покушали офанзиву 1917, али без успеха. Пробој солунског фронта, којим је окончан рат почеле су 15. септембра 1918. српска војска и две француске дивизије. Непријатељска војска је разбијена и повлачила се целом дужином фронта. Већ 1. новембра 1918. ослобођен је Београд. Рат је завршен 11. новембра 1918. Пропорционално броју становништва, Србија је имала највећи број жртава.
Прошло је 90 година, а у Србији се још увек мало, или недовољно зна о тим судбоносним збивањима за српски народ.
– Пробој Солунског фронта био је први велики сукоб, светских размера, у коме су узеле учешће све тадашње велике силе. Блок Централних сила сачињавале су: Немачка, Аустроугарска, Турска и Бугарска. С друге стране, постојала је тзв. Велика Антанта коју су сачињавале: Француска, Енглеска, Белгија, Србија, Италија, а 1917. године у први светски рат улази и Америка. Прва српска армија била је под командом генерала Петра Бојовића, а друга под командом Степе Степановића. То је требала да уради Шумадијска дивизија из састава Друге српске армије, уз садејство две француске дивизије 122-ге и 17-те. На фронту који је био дугачак 450 километара, са једне стране биле су немачка и бугарска војска са 626.000 војника, 1.500 топова и 80 авиона, а са друге стране биле су трупе енглеске, француске, грчке и српске војске са 628.000 војника, 1.800 топова и са 200 авиона. Увече, 14. септембра, почела је артиљеријска припрема 1.800 топова свих калибара и 22 сата је трајала топовска канонада, без престанка! Наредног дана, у пола 6 ујутру, издаје се наредба да Шумадијска дивизија и 17-та и 122-га француска крену у офанзивна дејства. Била је то крвава борба, јер је француска 122-га дивизија, уз велике муке заузела Добро Поље, 17-та француска није успела да заузме Кравицу, а Шумадијска је, уз огроман хероизам, заузела Ветерник. Првог дана пробоја план је, углавном, био остварен и за сутрадан, по предлогу Степе Степановића, у први борбени ешалон прелазе Југословенска и Тимочка дивизија, такође из састава Шумадијске дивизије – каже Мирољуб Арсић, стручни сарадник Историјског архива у Краљеву.
Војвода Мишић није послушао француског генерала
Другог дана пробоја српски војници, такође показују невероватно велики хероизам. Трећег дана, Прва српска армија, под командом генерала Петра Бојовића успела је да разбије бугарске трупе. Сва појачања, немачка и бугарска која су се кретала од Прилепа, нису могла да буду убачена у борбене редове зато што су се српске и француске трупе готово невероватном брзином “сјуриле” према реци Вардару. Немачко-бугарски фронт је једноставно пукао и направљена је бреша. На тај начин српска војска направила је почетни успех који је допринео коначном распаду комплетног фронта. Бугарске трупе повлаче се према бугарској граници, долази до сукоба између немачке и бугарске команде, јер бугарска војска није хтела да напусти Македонију. Једанаеста немачка армија се, у страху од заробљавања, одваја од бугарске армије и повлачи према Тетову. Друга српска армија, под командом Степе Степановића, добија наређење да крене на бугарску границу. И Прва српска армија добија наређење да своје офанзивно деловање усмери према Нишу. Када је ослобођена цела Македонија, бугарска врховна команда тражи примирје. То је прихваћено и на тај начин је, 24. септембра, Бугарска избачена из рата. Чим је Бугарска капитулирала, видело се да се рат ближи крају. Немци и Аустријанци довлаче огромна појачања: шест дивизија са украјинског и италијанског фронта стигло је у околину Ниша. Прва српска армија се у својим дејствима толико одвојила од савезничких трупа да су базе за снабдевање остале 150 километара иза првих борбених јединица српске војске. Генерал Франше д’ Епере је наредио Живојину Мишићу, начелнику српске војне команде да заустави офанзивна дејства, јер се плашио да прва српска армија не буде заробљена. Живојин Мишић није прихватио предлог Франше д’ Епереа, јер је знао, чим је наша војска прешла границу Србије, да ће читав народ раширених руку помагати војсци у борби против окупатора.
– Прва српска армија, првих дана октобра 1918. године стиже пред Ниш. Немци су у Нишу имали солидна утврђења, па је битка за Ниш вођена пуна три дана. Прва српска армија, остављена од стране других савезника, једноставно је била доста слабија од Немаца који су, пред Нишом имали 47 батаљона и 55 батерија. Српске трупе су располагале са 27 батаљона и са далеко мањим бројем артиљеријских оруђа. После три дана, Немци су морали да напусте утврђене положаје. Командант артиљеријске батерије, Радослав Веснић из Краљева, уочио је да се на железничкој станици у Нишу налази велики број вагона. Знао је да се у тим вагонима налази муниција, па је наредио својој батерији да не гађа немачке ровове, него вагоне пуне артиљеријске муниције. Срећна околност је била да је једна од граната погодила немачки вагон са артиљеријским гранатама, дошло је до страховите експлозије и то је условило повлачење немачких јединица – додаје Арсић.
После 45 дана, 1. новембра, ослобођен је и Београд. На челу Дунавске дивизије која је прва ушла у Београд био је официр Душан Симовић, познат по томе што је касније, тачније 1941. године, извео државни пуч. Тада је Србија ослобођена, али рат није био завршен. Када је Француска војска избила на Дунав, онда је капитулирала и Турска, остале су само Немачка и Аустроугарска. Прва српска армија добија наређење да пређе Саву и Дунав и под командом, сада већ војводе Петра Бојовића, који је чин добио после успешног пробоја Солунског фронта (престолонаследник Александар је унапређен у чин генерала због виспрености исказане током командовања овом операцијом), креће се према Темишвару, ослобађа га и улази и у Суботицу, а Друга српска армија, после капитулације Бугарске, преко Косова прелази у Црну Гору, ослобађа Босну и Херцеговину и војвода Степа Степановић бива проглашен за почасног грађанина Сарајева. Убрзо после тога, српска војска је, на позив Хрватског националног већа, ослободила и целу Хрватску, стигла до Штајерске и Корушке, чиме је ослобођена цела територија предратне Краљевине Југославије. Тада је и немачкој и аустроугарској врховној команди постало јасно да више немају успеха у овом ратном сукобу, па су од савезника тражиле да се потпише мировни споразум. Тако су завршене војне операције, преостали су само мировни преговори који су потрајали током целе 1919. године.
Српска војска била је најстарија
Данас се, као историјска анегдота, препричавају ситуације када су енглески авијатичари у xаковима бацали српским коњаницима потковице за њихове коње. Није случајно што је баш Шумадијска дивизија одабрана да изврши пробој на најтежем делу фронта. Војвода Степа Степановић и Живојин Мишић, са престолонаследником Александром као главним командантом свих српских трупа на Солунском фронту, тражили су најбољу српску јединицу која ће да изврши тај најтежи задатак. Сви су се сложили да је то Шумадијска дивизија која је била састављена од три пука: 10. пешадијског пука “Танаско Рајић” чије је седиште било у Чачку и којим је командовао пуковник Јеврем Михајловић, 11. пешадијског пука “Карађорђе”, чије је седиште било у Крагујевцу и којим је командовао пуковник Воја Томић и 12. пешадијског пука “Цар Лазар” са седиштем у Крушевцу којим је командовао пуковник Ћиро Даскаловић. Командант целе Шумадијске дивизије у пробоју фронта био је генерал Петар Мишић. Та дивизија је, од Првог балканског, до завршетка Првог светског рата, све време била у саставу Друге српске армије. Њен командант био је војвода Степа Степановић, а Друга српска армија била је састављена од Шумадијске, Вардарске (која је касније преименована у Југословенску и Тимочке дивизије). У операцији која се данас проучава на највишим војним школама погинуо је 681 Србин, 182 су нестала, а више од 2.000 је рањено. Срби су показали највећи хероизам у одсудним операцијама, јер су били највише заинтересовани за што брже ослобођење своје земље. Сви други војници осим њих могли су да оду на одсуство да се одморе, а они су били на туђој територији, у Грчкој. Српски војник три године није могао ни да добије писмо или пакет од куће. Осим тога, по старосној структури, српска војска била је најстарија војска на Солунском фронту, јер није постојала могућност да се регрутују млађи војници. Похвале српској војсци нису стизале само од савезника, него и од непријатеља. Тадашњи министар спољних послова Америке Роберт Лесинг рекао је: “Када се буде писала историја овог рата, његова најсветлија страница носиће назив Србија!”
Србија је из Првог светског рата изашла без својих 1.200.000 војника и цивила. Народни музеј у Краљеву деценијама прикупља документе и предмете који сведоче о важним догађајима. Музеј данас, између осталог, располаже и предметима чији је власник био војвода Радомир Путник. У оквиру сталне поставке, значајан део посвећен је Првом светском рату. Овај период српске историје је, током вишедеценијске владавине комунизма потпуно запостављан. Трагајући на терену за предметима, фотографијама и документима, истражујући на самом терену, Народни музеј у Краљеву дошао је у посед пожутелих фотографија и докумената који чувају успомену на једину мисао тих српских бораца да се, после три године, поново врате у отаџбину. Њихова писма садржавала су оне обичне, људске поруке:
– Танаско Чубрић пита свог синовца да ли су ливаде покошене. Синовац одговара да нису због лошег времена. Али, додаје, “и да је време лепо остале би непокошене – нема ко да их коси…” Неки од њих јадали су се што им је детету рођендан, а “немају ракије да се прекрсте и детету пожеле добро здравље”. Обележавали су своја крсна имена и на висовима Кајмакчалана и унапред славили дан кад ће кренути у пробој – каже Драган Драшковић, директор Народног музеја у Краљеву.
Сви ови напори стручњака само су изузетак који потврђује правило да пребрзо заборављамо догађаје из своје историје, а народу који изгуби историјско памћење, кажу, нажалост лако може да се назре крај. Амерички новинар Џон Рид, те 1918. године забележио је како српски војници коментаришу да су водили четири рата за три године: Први и Други балкански рат, албански устанак и Први светски рат: “Уопште више немамо униформу…Три године се наши војници нису пресвукли…” И Арчибалд Рајс забележио је да је српска војска врло лоше одевена, али да су, упркос томе, морал и издржљивост војника били доведени до савршенства”…
Први ђаци којима је после Другог светскога рата у уџбеницима прећутано све што се односило на војевање српске војске на Кајмакчалану, одавно су седих глава. Ваљда је 90-годишњица довољан разлог да нове генерације на прави начин почну да уче о чувеним српским војводама, генералима, обичним војницима и добровољцима . Време је да израз “солунац” постане много више од етикете за “великосрбина”, односно за “непоправљивог српског националисту”.
Пише: Марина Дабић
Извор – Слобода
[paypal_donation_button]
