Лалић: Вјерујмо и боримо се да не постанемо ГЛОБАЛНО БЕЗЛИЧНИ ВЕЋ ТРАДИЦИОНАЛНО ИДЕНТИЧНИ!!!

Пише, проф. др Срђан Лалић

Тик-так-тик-так-тик-так, да-не-да-не-да-не, хоћеш-нећеш-хоћеш-нећеш-хоћеш-нећеш, мораш-не мораш-мораш-не мораш-мораш-не мораш, могу- не могу-могу-не могу-могу-не могу, желиш- не желиш, желиш-не желиш-желиш-не желиш, требаш-не требаш-требаш-не требаш-требаш- не требаш, смијеш- не смијеш-смијеш-не смијеш-смијеш-не смијеш, бојим се-не бојим се-бојим се-не бојим се-бојим се-не бојим се, идем-не идем-идем-не идем-идем-не идем….

СТОП. Нема потребе пуно лупати главу, којим путем пртити и ходити. Од тренутка када је Исус разапет па до данас важи само једно правило – увијек побјеђује бараба (будала, подобан, послушан, пргав, рђа, зла крв…). Зато, можда не треба оклијевати, правила су једноставна. На нашој планети постоје два правца, која су супротна, супростављена, различита и другачија један од другогa. Ријеч је o материјалном и природном приступу.  Процедура је следећа: само се предаш, слушаш – ништа не конташ и не запиткујеш, примаш команду и послушно извршаваш. Нема потребе да тражиш логику и разум, битно је да се истакнеш као најподобнија личност. Ово је виза ако желиш да уђеш у царство краљице – материјални приступ. Размисли, можда немаш право да бираш. Она не прашта и не разумије да је неки други приступ можда исправнији, честитији, квалитетнији, битнији за друштво и све људе који желе да нормално живе и његују нашу планету.

Њено царство има три сталежа. Она је на врху. „Свевишња“, „светица“, како сама себе крунише,  у коју се не сумља, нити се преиспитују њени ставови и одлуке. Заштићена је и у њу се вјерује као у амерички долар (за његово штампање нису потребне резерве и снага привреде, као за све друге свјетске валуте, свака активност баштини на повјерењу и подразумјевању) или еуро (новчани одбор који је многе валуте земаља у развоју одвојио од својих привреда и националних стандарда а друштво довео на руб егзистенције). Испод ње су породице. То нису породице које ми познајемо и о чијем смо поштовању учили од наших родитеља, бака и дека. То су биле породице које су представљале стуб сваког здравог друштва и нације. Темељ свих активности, па чак и економије. Насељавали су обрадиве и плодне површине на којима су били извори питке воде. Уништавањем националних економија и превођењем у феномен глобализације како би се утопиле у бизнис, у великој мјери је нарушен и углед породица у правом смислу. Овде је ријеч о неколико породица, које по налогу краљице (кроз даљи текст ово више нећу наводити јер се подразумјева да све креће од ње. Једноставно су таква правила. Само она све зна, како, то нико не зна, али она је једина која све зна. Остали климају главом и извршавају. Деси се да понекад и они прескоче, па им излети да нешто предложе и кажу, али одмах наиђу на њено негодовање и „разумно“ појашњење да нису управу.) промовишу сурови индивидуализам и намећу га свима нама. Циљ је кроз креирање што већег ланца подобних и послушних, привући краљици неограничену количину њене тјелесне хране, зване новац.  Како не бих било застоја у процесу материјалног остварења, задатак ових породица јесте да осмисле начин како да нас упосле да извршавамо њен задатак. Ово је можда и кључни разлог, зашто у свим сверама живота не одлучују изабрани већ одређени. Изабрани би нешто можда питали, предложили, размишљали срцем и душом, савјесно се опходили, у први план ставили интерес друштва и идентитета – а не суровог индивидуализма, тако да би то кренуло да урушава њен поредак подобних и понизних. Разумни схватају да је сврха живота у раду и продуктивности. Тежњи да се нешто стекне, чува природа и њени ресурси и остави боље сутра новим нараштајима. То није циљ материјалног свијета. Зато, њене породице треба да нам одузму слободу. Ако нам одузму слободу, ми ћемо се аутоматски претворити у војску, која чека команду и да иде на извршење. Изгубиће се воља за стварањем и радом. Постаћемо пасивни и безвољни. Као такви нећемо више бити способни да чувамо природу и радимо. Самим тим, нећемо ни тежити бољем сутра већ овом тренутку.

У свијету материјалног постоји и награда. Заслужује се и мјери, колико си уништио и превео здравог разума и логике и њихово царство. Е онда, како се не би уобразио, добијаш мрвице онога што си стекао за њу. Да, тако је, само мрвице. Разлог је једноставан, једном се опекла када је Адаму и Еви дала цијелу јабуку као награду за уништење рајског врта. Од тог тренутка све се ради да мушкарац и жена схвате да не требају једно другоме. Материјални свијет промовише да је мушкарац довољан сам себи и да то исто важи и за жене. Вјероватно је јабука била велика па и данас постоје људи који теже покајању и борби заштите од материјално-глобалистичког приступа. Да им је дала само мрвице или један мали гриз, можда би се човјек још давно одрекао душе и срца и постао машина (РОБОТ). Роботи су прави примјер подобних и послушних. Шта му се год каже он извршава. Потребно је само да се пуне батерије. Ако то не радиш на вријеме или га приближиш води, његов вијек извршења и употребе предстаје. Зато се тежи да се сва питка вода на овој планети загади и да нестане. Једноставно да се претвори у кока-колу. Не треба нам. Вода и чист ваздух су требали тијелу које је било саткано од душе. Ово ново тијело неће имати душу и срце а крв ће бити пуна вируса. Неће нам бити потребна вода, чист ваздух и храна да наше тијело функционише. На челу или руци ћемо имати само једну утичницу кроз коју ћемо, по заслугама, колико смо овог мјесеца били подобни и послушни примати одређене дозе напајања и у тој мјери функционисати. Значи, што више подобности и послушности, моћи ћемо и да изађемо да прошетамо. Они који не буду вриједни остају кући затворени у своју собу. Лијепо упале рачунар (компјутер) и пролазе материјалну едукацију. Рачунар и интернет је пун информација које су креиране да ти униште свијест и разум. У суштини, у царству материјалног нема наређења и галаме, вике и цике. Команда треба да се прими као нешто што се подразумјева, за нашу добробит а не за њено задовољство. То се тако третира. Проблем је што смо ми недоказани. Никако да разумијемо ову поруку. Вјероватно, и сада када пролази љето Господње 2022 од страдања Исуса Христа, творца логике и разума, ми никако да се опаметимо. Никако да разумијемо њене поруке. А оне долазе постепено, од начина да ти дође на врата секта и убјеђује зашто је нешто добро за нас. Па, преко разних врста опојних пића које замјењују питку и чисту воду до ратова и наметања глобализације. Феномена, који оспорава идентитет, културу, обичаје, језик, разум, логику и економију. Све је ово речено „фуј“. Безпотребно.. Живот треба поједноставити. Да будемо сви исти. Лијепо станемо у једну колону (траку) и на извршење. Нема више онај је спортиста, пољопривредник, инжињер, писац, глумац, умјетник и друго, сада смо сви исти, такозвани извршиоци. Радимо за добробит глобализације. Ко неће нема напајања. Скину те са траке и нестанеш.

Нестајање је нови приступ који ће замјенити сахрањивање. Сматра се да сахрањивање више није добро јер симболизује поновно враћање човјека земљи и природи која га је и створила. Нема смисла покушавати да неко и помислити да смо можда настали од природе, када смо се већ од давнина договорили да смо постали од мајмуна. Можда зато и вијековима тежимо и утркујемо се да будемо блесавији и луђи од мајмуна. Није ни чудо, када одемо у золошки врт и сретнемо се са мајмуном а он нас само гледа. Вјероватно се и он чуди што има неко блесавији од њега. Надаље, пошто ови умјерени приступи не дају резултат, постепено се прелази на мало агресивније методе. Е, овде се стиже и до трећег најнижег сталежа. После краљице и њених породица, на ред долази војска подобних и послушних. Њих има у свим сверама живота. Они се не бирају већ постављају на одређене позиције и мјеста. Управљају Владама, компанијама, спортским друштвима и тако даље, са само једним циљем: привући што више хране (новца) за краљицу – материјалну и одузети слободу онима који то не подржавају. Зато, ако још неко вјерује да наш глас одлучује о било чему (политичару, директору и другима) грдно се вара. Ријетки су о којима се одлучује. На нашу срећу и такви још постоје. Зато и постоји свијет и природа, чињеница урушени су али постоје. Циљ подобних је да промовишу уништење националних економија и фаворизују сурови индивидуализам и материјалну зависност.

Како то изгледа приказаћу на примјеру Босне и Херцеговине, земље на коју имају право сви а изгледа да и нема право нико, почевши од нас који овде живимо вијековима до великих страних моћника. Оно чега се ја сјећам да је БиХ одувијек била раскрница путева и мјесто гдје су живјели многи народи. Ти народи су тежили да промовишу своју културу, традицију и обичаје, ослањали се једни на друге и борили се за квалитет живота у правом смислу. Било је и корова, чињеница мало јер је пољопривреда увијек била главна грана привредног развоја. Увозу се тежило само за задовољење жеља а не основних потреба. Домаћа производња се бавила основним потребама. То мало корова је и било довољно да се од БиХ направи ово што и јесте данас. Односно да се униште све што се могло уништити. Како је то текло? Прво су материлне породице поставиле коров на руководећа мјеста и представнике народа. Први задатак им је био забрана одласка у светиње и помињање имена Господа Бога. Чак су нам у свакодневни живот уводили њихову ријеч „Гад“ као замјену за Бог. Без обзира што у нашем језику она значи нешто што је ружно и лоше, ми смо је почели примјењивати. Брзо смо заборавили да је Вјера саставни дио економије који преставља мотивацију привређивања. Следећи корак је био да нас заваде. Једини начин да нам униште праве друштвене вриједности. Зато је и почео несредни рат. Док смо ми мислили да је патриотизам борба прса у прса, глобализација је патриотизам базирала на гушењу економија. Примарни циљ је било уништавање националне економије и увођења новом феномена званог бизнис. Наш коров је био пуно гладан. Желио је све за себе. Није ништа желио да да народу. Похитао је у развијене земље и у својству њихових заступника организовао продају њихове робе и производа. Брзо је увоз замјенио домаћу производњу. Имали су подршку у увођењу слободног кретања робе без државног интервенционизма. У овој утакмици национална економија је брзо изгубила и почела да нестаје. Сваки покушај да се оживи доживио је санкцију у виду додатног задуживања. Да се 2008. године, када је наступила свјетска економска криза покушало увести мјере штедње, заштита домаће пољопривреде и развој тржишта за наше производе, могло се надати поновном старту. Ми смо отишли још дубље у нова задуживања. Национална индустрија је доведена у стање презадужености. Све је мање оних који остају на својим имањима да обрађују земљу. Ако то и хоће, вјештачки проузроковани климатски поремећаји то и не дозвољавају. Глобализација је промовисала нови приступ живота. Кренула је постепено да расељава наша села, како би нас одвојила од природе и извора здраве хране и ваздуха. Груписали су нас у градове (мале затворене просторије – станове и куће без пространих отворених површина). Први корак зависности. Многе су преводили у развијени свијет и веома брзо научили безличности и њиховим правилима. Прво се доживотно задужиш а онда се бориш и 365 дана у години радиш. Само радиш. Неколико сати у години ти дозволе да се присјетиш шта си све оставио. Ми који смо остали да живимо у БиХ, веома брзо нас је стигла казна у виду санкција за сваки вид продуктивности. Сваки тренутак користе да нам фино објасне да  наши простори имају само двије функције. Прву, да смо сметлиште за сву храну са истеклим роком и лошег квалитета из увоза. Друго, да смо станиште за пензионере из развијених земаља. Нама само преостаје да урушавамо здравље нездравом храном из увоза и титрамо њиховим пензионерима као вјечите слуге.

Друга фаза, корона вирус, феномен који није дио економског система а био је удар на понуду и тражњу. Увод за ово што нам се дешава данас – криза понуде. Свакодневно нам се предочава да су се велике силе завадиле и да је несташица у цијелом свијету. У суштини, једноставна трговачка логика. Нема више националних економија, односно, нема више домаће производње. Постали смо зависни од великих. То је шанса да нам коначно објасне шта значи потрошачко друштво. Друштво у којем не можеш штедити, већ што зарадиш трошиш одмах и не размишљај за будућност. Нестабилно стање у свијету, је тренутак гдје велике силе чекају највећу цијену по којој ће своје залихе пласирати нама. Знају колика год буде цијена хљеба и животних основних намирница ми их морамо куповати. Немамо други начин (краву, козу, свињу, воћњак и повртњак) да их обезбједимо. Сада су само они монополисти који диктирају услове. С друге стране, интересантно је да преко двије деценије плаћамо провизије за банкарске услуге три до четири пута више од цијене хљеба и уља и нико никада да се пожали. Данас, када се цијена хљеба и уља приближава износу провизија, ми постајемо забринути.. Како то да су се некада комшије помагале и поштовале, а данас окрећу главу један од другог и помоћ траже у кредитима и камати. Запитајмо се, ко то воли Босну и Херцеговину, односно, ко плаћа рачуне по доста нижој провизији у пошти која је наша а ко плаћа у глобалним банкама по доста већој провизији? Данас, када глобализација не бира и не разликује подобне од осталих, и наш коров се пита што га не храни краљица. Земља је округла, све те стигне и све се врати. Свели смо се на једнократне помоћи до 50 еура. Нешто слично и када просјаку на улици додијелиш који фенинг, а он ти се захвали. Када смо требали предузети праве кораке то нисмо урадили. Прва грешка, дозволили смо да нас заваде лоши и рђави, надаље, одрекли смо се националне привреде (нема је више у нашем дворишту) а утјеху нашли у новчаном одбору и промовисању суровог индивидуализма и бизниса. Кључна грешка је у подржавању инструмента глобализације званом бизнис. Бизнис није економија. Бизнис је бесконачно промовисање профита. То није права дефиниција. Нама је само представљен први дио дефиниције – промовисање профита. Пуна дефиниција бизниса је промовисање профита до нивоа остварења и постизања квалитета живота. Какав је данас наш квалитет живота довољно свједоче нивои забринутости, растројености и стреса. Пуну дефиницију је могла само да испуњава економија. Она је та која је тежила у економском смислу – борби за стабилност и сигурност сваког члана друштва, у душевном смислу – психички мир без стреса, у духовном смислу – Вјери је као мотивацији за све што радимо, а у биолошком смислу – окренутост друштвеној егзистенцији и развоју. Тако сједињени са Богом и природом, сада разумијемо зашто наши стари нису журили у град, већ су желили да што дуже остану на својој земљи како би убирали плодове свог рада са своје земље, удисали чист ваздух и пили бистру воду. Новац није пуно вриједио и није се тежило лакој заради. Економија се заснивала на производњи материјалних добара која су омогућавала друштвену егзистенцију човјека. Ми смо данас изгубили ту егзистенцију и самим тим слободу. Питамо се да ли ћемо сутра имати уља, хљеба, односно шта ћемо јести и пити? Зашто се тога нисмо питали, када смо примили разне врсте роба из увоза.  Надаље, од развијених земаља направили свјетске фабрике на уштрб уништења наше домаће производње. И све то да би нашим појединцима било добро. Сад, када се материјално богаство и глобални сан претворио у бригу за сутра, долазимо до тешких питања, како велике наслаге асвалта уклонити са обрадивих површина? Да ли је могуће пречистити ваздух од свих штетних честица, зараза и вируса? Да ли је могуће оживити домаћу производњу? Колико нам треба да се поново вратимо на старт националне економије? Хоће ли поново мушкарац бити мушкарац а жена – жена? Односно, постоји ли други правац – ПРИРОДНИ или смо стигли на почетак краја? У тренутку када су у вријеме Васкршњег поста ударили брат на брата, наши животи су препуштени ишчекивању. Питамо се да ли је овај глобални немир, само једна економска игра гдје исток намеће нова економска правила западном бизнису или је природни правац одлучио да заустави материјални у коначном остварењу свог циља. Чекамо. Не зна се колико ћемо чекати. Прво, требамо бити стрпљиви и пустити да вријеме и наредни догађаји покажу да ли природни приступ има правог лидера који је изабран или је добро упакован и одређен од остране материјалне краљице. У случају да је добро упакована роба онда ће крај доћи брзо. Не треба оклијевати, треба се предати или бити истрајан и што прије пут планине и шуме. Било које друго мјесто на планети ће бити несигурно. Логика ће престати да постоји а разум ће бити неупотребљив. Казаљке сата ће стати и престаће да постоји обданица (свјетли дио дана). Колико се човјек отуђио и удаљио од ближњег свог можда и није лоше да буде само тамни дио дана. Производња више неће постојати. Храна и вода ће се замјенити напајањем. Папирни новац ће изгубити вриједност као и мозак капацитет и снагу. Живот ће се претворити у берзу, гдје ће свако савјестан пожурити да свој капитал утроши у већу дозу напајања како би што прије прегорио. Границе одрастања ће се смањити, па ће дјеца прво доносити одлуке и самостално ходити, а онда у другој фази лијечења од предозираности, можда се и нешто запитати. Самим тим, животни вијек ће се смањити јер нећемо бити продуктивни па нема потребе да се дуже и живи. Од рајског врта свешћемо се да нећемо имати ни јабуку. Нови свјетски поредак. Живот у тами, без циља, ближњег свог, замишљен, изгубљен у простору и времену.

Водећи се ријечима Господа Бога, да један прави је довољан да се побједити цијела материјална војска, постоји нада да је природни приступ изабрао цара. Цара, који ће на темељу логике и разума, кренути у борбу за очување природе и њених вриједности. У борбу за заштиту извора питке воде, житница, обрадивих површина, љуског разума, култура, обичаја, језика, животиња и свега другог. Овај тренутак је преко потребан планети. У овом случају, ми нисмо на почетку краја, већ на почетку спасења. Још има наде, да се поштујемо онако како нас је Бог створио. Да нас боја коже и вјера не разликују, већ да нас управо те различитости спајају и теже циљу очувања природе и њених ресурса. Јер су они извор здравог и јединог живота. Да се не разликујемо на моћне и немоћне, развијене и неразвијене, већ да сви можемо приуштити квалитет живота. Многи и не траже много, довољно је већини, да стрес и растројеност нестану, да раде и доприносе и са осмјехом гледају у будућност.

Предуслов свих ових услова је снага вјере. Морамо вјеровати и чекати. Вјера је мотиватор и батерија која треба да пуни наше тијело и душу. Без душе, срца и чисте крви нема живота. Ако у вјери будемо јаки и истрајни, постоји шанса да се покрене и наша економија. Први корак је да се новчани одбор повуче. Генерално је завршио своју мисију и вријеме је да се откачи. Последице ће бити незгодне и кобне за земље у развоју па и за БиХ. Али, можда не требамо да бринемо. У прошлости је било примјера доларизације и еврозације. Било је тешко али они који су вјеровали и опаметили се, они су се брзо опоравили и вратили на прави пут. Зато вјерујмо да урушавањем економских система земаља у развоју урушиће се и економски систем Европске Уније. То је шанса, да „спашена“ Збер банка постане централна банка Европске Уније са циљем опоравка националних економија. Можда се нека нова валута и њен одбор фокусира на развој националних економија. Није случајно што се каже после кише сунце сија…

На крају, вјерујмо и боримо се да не постанемо ГЛОБАЛНО БЕЗЛИЧНИ ВЕЋ ТРАДИЦИОНАЛНО ИДЕНТИЧНИ!!!