Еузебије је рођен у градићу Стридону 347. године, на граници између две покрајине Римског царства, Далмације и Паноније. Умро је у Витлејему 420. године. Био је један од најученијих људи свог времена. Папа Дамас је узео Еузебија за свог личног секретара и задужио га да преведе Библију са грчког на латински језик. То је чувена Вулгата која је и данас званична Библија католичке цркве. Након смрти папе Дамаса (384. н.е.), Јеронимовог великог мецене и заштитника, постаје један од најозбиљнијих кандидата за папску столицу, али када је изабран други кандидат, Сириције, Јерониму изразито несклон, он напушта Рим те одлази најпре у Антиохију, а потом у Александрију, да би се на крају настанио у Витлејему (386. н.е.). Дуго је живео као пустињак у једној пећини (веровао је да се у њој родио Исус).
Многи су били одушевљени његовим новим преводима, али се такође и многи нису слагали са његовим начином превођења. Тако су верници у Триполију, након што су на служби слушали Јеронимов превод Јонине књиге, изашли на улице и подигли устанак против употребе његових превода. Његов савременик Св. Аугустин је такође био велики противник новог Јеронимовог стила, те га је често критиковао. Нарочито му је замерао што се при превођењу ослањао на оригинални хебрејски текст (многима ово смета и дан данас), будући да је тада Септуагинта сматрана надахнутом књигом (иако је била само превод), и сви други преводи су полазили од ње. Будући да је у Библији надахнутом сматрана свака поједина реч, па чак и зарез, дотадашњи преводиоци су преводили реч за реч. Јероним је први увидео да такви дословни преводи нису добри јер не узимају у обзир дух сваког језика, па је почео преводити по принципу смисао за смисао. Јероним се слагао са јеврејским рабинима да књиге које се налазе у Септуагинти, али не и у хебрејском изворнику (Мудрост, Сирах, Тобија, Јудита, Барух, Прва и Друга књига о Макабејцима) не требају бити прихваћене у канон библијских књига. Опет се његовом ставу супротставио Аугустин, чије је мишељење и превладало, тако да данас у издањима Библије имамо и те књиге (код католика одавно, а код нас мислим да су поједине додате од 2012. године).
Ко је заправо Св. Јероним? На интернету можете наћи разне текстове оваквог типа:
’’Danas slavimo blagdan sv. Jeronima, velikog sveca i mistika s kraja 4. i početka 5. stoljeća, zaštitnika Dalmacije i prevoditelja Biblije na latinski jezik…’’
’’Sv. Jeronim dakako nije bio Hrvat (jer su Hrvati doselili na ove prostore tek kojih 200 godina nakon njegove smrti), ali podrijetlo vuče upravo s danas hrvatske strane Jadrana. Rođen je 347. godine u Stridonu, u Dalmaciji, a bio je Rimljanin ili možda romanizirani Ilir. Oko točne lokacije grada Stridona znanstvenici još uvijek raspravljaju. Neki misle da se radi o gradu-tvrđavi Strzanj, koji se nalazio iznad Šuice (kod Tomislavgrada), drugi opet Stridon smještaju u bugojanski ili uškopaljski kraj…’’
Мислим да ће следећи документ дати врло јасан одговор на прехтодну недоумицу.
Препознајете наш језик (три реда црвено подвучена, на горњем делу слике), а да би било јасније преписаћемо: „Ја ниткога парвога, него Исукарста слиједећи, сфетињи твојој, тојес столу Петрову опћиенством садружен јесам. Ткогод изван ове кућие јагењца јестие буде, поган јес. Ако тко у Корабљи Ноиној не буде изгубитићесе, кад дође потоп.“ (Sebastiano Dolci: De Illyricae linguae, Venetis 1754, страна 34 и 35, копије ових страница смо управо видели на претходној слици). Насловна страна поменутог дела изгледа овако:
У једном писму свом пријатељу Еузебије каже да је превео Јеванђеље и Псалтир на „ језик свог народа“ (Louis Leger: CYRILLE ET METHODE, A. Franck, Paris 1868. (Page215et216)).
Та дела нису до нас допрла, али јесте његово писмо које је писао папи Дамасу 376. године. Писмо је написано на српском, односно илирском језику и управо смо видели део тог писма.
Еузебије је писао српским писмом које се данас погрешно назива „ћирилица“, а у његово време се називала буквица. То писмо је била стандарна србица са малим разликама. Све до 16. века „кириловицом“ је називано писмо које се сада назива глагољица, а писмо које се сада назива „ћирилица“ називано је уопштено србицом или буквицом. Као и многи други историчари, и Долћи под Илирима убраја све народе српског порекла који се и Словенима зову. Тако он пише:
“… dummodo uno corde, unoque symbolo simul cum Bohemis, Polonis, Dalmatis, ceteroque illyricis populis (qui a me in brevi Dissertatione has enumerate sunt) laudent Dominum nostrum.”
На српском: „…једним осећањем (одн. срцем), с Чесима, Пољацима, Далматинцима и осталим илирским народима (које сам у овој краткој студији набројао), хвале Господа нашег.“
Еузебије има почасно место у српској историји и он се налази na царском грбу цара Душана са заставом Босне, јер је Стридон био негде у савременом Босанском Грахову.
Кад год би неки од папа, бар привремено, толерисао употребу српског језика у католичкој цркви у Далмацији, редовно би се давало објашњење да се то чини због Светог Јеронима Илирског. Присуство Светог Јеронима на грбу цара Душана је сасвим разумљиво и оправдано, јер је он пре Светог Саве био највећи српски светац.
Завод Светог Јеронима у Риму постоји још од 13-тог века. Дуго је имао назив словенски, а у 15-том веку се замењује називом илирски. По breveu Лава XIII Slavorum gentem, тај завод је требало преуредити у богословско семениште и предати га Хрватима, од 1. августа 1901. под именом Collegium Hieronymianum pro Croatica gente. Кнежевина Црна Гора је 1901. уложила протест у Ватикану, због новог назива завода, јер су и Срби католици из барске надбискупије имали право на њега. Ево шта је лист Српски глас својевремено писао о томе (преносим поједине делове):
,,Најновији атентат на српску народност, извршен папским бреветом Slavorum gentem изазвао је сасвим природно живо огорчење у свему српском народу, те се је очекивала јавна изјава слободних српских држава, у колико се тај бреве директно тиче њих. Црна Гора је већ проговорила овом значајном изјавом, која је штампана на првом мјесту у 36. броју званичног Г. Црногорца: Од како је у аустро-угарској распирена позната борба између браће Хрвата и Срба, изгледало је већ, као и да је Ватикан пристао уз прве…Али је 1. августа по новом календару, изашао у том смислу један папски бреве који се дотиче и Црне Горе. Ево у чему је ствар: у Риму је од старине илирски завод Св. Јеронима, у коме су католици и из српских крајева, похађајући Рим, одсједали, и у случају болести њега налазили. Сада се у Ватикану нашло за добро, да се с тога завода избрише илирско име, и да се намијени образовању католичких клирика, рода и језика хрватског, изрично pro Croatica gente…Ми смо тој одлуци Свете столице могли доскочити, шиљући наше католичке клирике за више образовање на другу страну, пошто их у Црној Гори нема хрватског рода и језика, што је услов уживања тог завода. Али не можемо допустити да се једним тако свечаним актом највише црквене власти уноси туђа политика у наш народ и у нашу државу.’’
На претходној слице видите странице једног дела из Ватиканске библиотека, које говори о илирском, тј. српском језику, такође видимо да се и Ћирило назива Илиром.
Као што и сам наслов каже Свети Јероним је један од крунских сведока који потврђују везу, тј. истоветност српског и илирског народа.
Пише, Живковић Дражен
