КРАТАК ПРИКАЗ ЖИВОТА ПРОТЕ СТЕВАНА ДИМИТРИЈЕВИЋА (1866-1953)

Г-ђа Зорица Пелеш, публициста
Aпстракт : Рад је посвећен 140-ој годишњици Богословско- учитељске школе у Призрену.
Прота Стеван Димитријевић био је један од ректора ( 1899-1903; 1911-1920) ове школе, која је била јединствен расадник српске мисли на територији Отоманске империје. Због његових огромних заслуга за ову школу и тамошњи српски народ грађани Призрена су га прогласили својим почасним грађанином. Припадао је плејади српских великана који су одиграли велику улогу у очувању Српске православне цркве и српске државе, вршећи неуморно своју просветну, научну и културну мисију. Најзаслужнији је што је манастир Хиландар остао у српским рукама (1905-1911). Оснивач је и први декан Православно-богословског факултета Универзитета у Београду, који га је прогласио (1936) првим почасним доктoром богoсловске струке ( doctor honoris causae). Указом Његовог Краљевског Височанства Ђорђа II, краља Грчке, проглашен је почасним доктором Атинског универзитета (1937). Био је професор петорице српских патријарха : Варнаве, Гаврила Дожића, Германа, Павла и садашњег Иринеја, као и двојице светитеља : св.владике Николаја Велимировића и св. Јована Шангајског.
Кључне речи : Богословско-учитељска школа у Призрену ректор, прота, Стеван Димитријевић, Алексинац, Кијев, Хиландар, Православни богословски факултет у Београду, декан, Одеса, „светац“.
Прота Стеван Димитријевић је, по речима његовог ученика св. владике Николаја Велимировића, „једна од личности која је обележила прву половину прошлог столећа“. Због свега што је урадио за српски народ на југу Србије, а посебно на Косову и Метохији, он га је назвао „анђео божји за јужну Србију“.
– Личио је „на старозаветне пророке и имао је дечију незлобивост“ ( Ж.Маринковић).
– „Стево Димитријевић је… својим патриотским радом с ону страну Качаника толико учинио да је у очима тамошњег народа, како је писао наш прослављени књижевник Петар Кочић, постао као неки с в е т а ц, као нека загонетна, митска личност“.
– У Одеси, измученој незапамћеном глађу 1923. године, народ га је такође, по речима Лидије Троицке – жене чувеног професора Правног факултета Сергија Викторовича Троицког, „сматрао с в е ц е м“.
– Био је „жива енциклопедија на ногама“ (Душан Дачић).
– Петорици српских патријарха прота Стева био је професор: Варнави, Гаврилу Дожићу, Герману, Павлу и садашњем Иринеју, коме је био председник испитне комисије на матури у Призренскј богослвији.
– Његови студенти били су и неки архијереји руски, затим већина професора са чувеног Руског богословског института у Паризу, бугарски патријарх Кирил, као и неколико врло угледних албанских и румунских свештеника.
– Био је утемељивач Православног богословског факултета Универзитета у Београду и његов први декан и први професор Историје српске православне цркве.
– Био је „душа и дух и ум тог факултета“, како је о њему писао св. владика Николај Велимировић.
Био је саветник српских патријарха, митрополита и епископа у многим тешким ситуацијама.
– Заступао је Српску православну цркву и Богословски факултет на међуцрквеним и научним скуповима.
– Био је делегат Српске православне цркве у Цариграду у вези подизања наше Цркве на степен патријаршије.
– Завршио је 1884. г. Богословију београдску и једно време радио као вероучитељ у селу Даросави код Аранђеловца, а потом на Ушћу код Обреновца и у Липовцу код родног Алексинца. У Липовцу је написао приручник „Мали воћар за школу и народ“.
– У Нишу је радио као писар Духовног суда и хонорарни вероучитељ у Нишкој гимназији, у којој је тада радио као професор и наш прослављени књижевник Стева Сремац.
– Митрополит Михаило га је у Београду 1890. године рукоположио за ђакона.
– Епископ нишки Инокентије рукоположио га је 1894. године за свештеника.
– На предлог митрополита Михаила 1894. године одлази у Русију на студије у Кијев у чувену Духовну академију.
– 1898. гдине завршио је Духовну академију у Кијеву.
– Црквено–археолошко друштво при Кијевској духовној академији изабрало га је 25. јануара 1899. године за свога дописнога члана.
– Током студија велики део времена провео је истражујући по руским архивима у Кијеву и Москви.
– Степен кандидата богословља добио је за израђену расправу „Одлажења српских духовних лица у Русију у времену од XVI до XVIII и последице тих одлажења“.
– 3. маја 1899. године положио је професорски испит.
– 24. маја 1899. године краљевским указом постављен је запрофесора Богословије у Београду.
– 15. октoбра 1899. године постао је ректор чувене Богословско-учитељске школе у Призрену.
– По доласку у Призрен, уз помоћ својих ђака, подигао је на каменитом месту прекрасан виноград, школски врт и повртњак.
– 1900. године извршио је реформу наставе у Богословско-учитељској школи у Призрену, омогућивши тако великом броју српске деце из Босне и Херцеговине школовање у тој школи.
– У мртвачким сандуцима преносио је књиге за богословску библиотеку.
– Основао је прву српску банку 1900. године у Призрену под именом „Фонд цркве Св. Ђорђа“ за помоћ презадуженим Србима.
– Марта месеца 1901. године митрополит рашко-призренски Нићифор произвео га је у протојереја.
– У априлу 1901. године постао је члан Духовног суда.
– 1902. године основао је при Богословији у Призрену Трговачко-занатлијску недељну школу и аналфабетски курс
– Основао је 1902. године и родољубиво агитациони фонд Св. Симеона.
– Манастир Дечани остао је тада сачуван захваљујући његовим напорима, као и многи други манастири у Старој Србији и Маћедонији.
– 31. октобра 1903. године постављен је за професора Прве београдске гимназије.
– У августу 1904. године постављен је за директора Српске гимназије и Учитељске школе у Скопљу.
– У новембру 1905. године одлази на Хиландар као референт за хиландарске послове при Генералном конзулату Краљевине Србије у Солуну.
– У јануару 1906. године у Хиландару отвара прву школу за монахе.
– Током боравка у Хиландару у сталној је преписци са Српском краљевском академијом и конзулом Владимиром Љотићем.
– У фебруару 1910. године организовао је долазак краља Петра I Карађорђевића у Хиландар.
– Најзаслужнији је што је манастир Хиландар остао српски.
– Учествовао је у писању Устава Свете горе.
– У мају 1911. године из Хиландара долази на место ректора Призренске богословије.
– У јуну 1911. године са својим ђацима дочекује султана у Приштини и потом крећу на екскурзију по Косову и Метохији.
– Врши припреме за коначно ослобођење од Турака, доносећи оружје у мртвачким сандуцима у Призрен.
– Команда Треће армије била је смештена у згради саме Богословије, где су вршене последње припреме за ослобођење.
– У Првом балканском рату био је свештеник добровољац у Трећој армији под командом ђенерала Боже Јанковића.
– После ослобођења његовом заслугом основане су две војне болнице у Призрену.
– Пружао је велику помоћ нашој војсци у санитетском материјалу и набављао постељину, јастуке, душеке и ћебад за рањенике.
– Оснивач је пододбора Црвеног крста у Призрену и његов први председник.
– 1913. године са својим ђацима бранио је Призрен до доласка регуларне српске војске из Скопља.
– Осмог априла 1913. године Врховна команда из Скопља поставила га је за администратора Рашко–призренске епархије.
– Током Ослободилачких ратова активно је сарађивао са нашом познатом сликарком Надеждом Петровић, која је радила у Призрену као болничарка.
– Пред почетак Првог светског рата прота Стева постављен је поново на место професора у Првој београдској гимназији, али ипак остаје у Призрену.
– 23. септембра 1914. године краљевим указом из Ниша добија поново постављење за ректора Призренске богословије.
– Пред повлачење српске владе и војске у јесен 1915. године престолонаследник Александар Карађорђевић спава у протином стану у Богословији, у којој су били смештени и министри, војска и маса избеглица.
– По одласку краља и војске у Призрен су ушли Бугари и проту Стеву ставили у кућни притвор.
– Трећег јануара 1916. године интерниран је у Бугарску: прво у Карлово, а потом у логор у Ески Џумаји.
– Из логора, одакле је пуштен 3. новембра 1918, одлази право у Скопље да састави извештај о зверствима Бугара и страдању српског свештенства. Потом одлази накратко да обиђе кућу у Алексинцу.
– 10. децембра 1918. г. долази у Призрен, где са четворицом наставника обнавља рад Призренске богословије.
– У лето 1920. одлази у Београд, где поставља темељ Православном богословском факултету и постаје његов први декан и први професор Историје Српске православне цркве.
Налази посао и смештај руској и украјинској браћи избеглој после Октобарске револуције.
– За руску и украјинску браћу, која су остала под бољшевичком влашћу, прикупља помоћ преко свештеника у Алексинцу.
– Моли краља Петра да се и он заузме и помогне гладној и болесној руској и украјинскј браћи, коју је 1921. године задесила невиђена глад.
– Етнографски одбор Српске Краљевске Академије изабрао га је за свог члана јуна 1922. године.
– Од јуна 1923. г. до средине марта 1924. године био је у Русији (СССР) као изасланик Црвеног крста Краљевине СХС, где је поделио 50 тона помоћи гладном руском и украјинском народу. Истовремено је био и изасланик српског патријарха Димитрија са задатком да успостави поново однос Руске и СПЦ.
– Са епископом Николајем Велимировићем 1930. је организовао прво поклоничко путовање од ослобођења у Свету земљу.
– Београдски универзитет га је марта 1936. прогласио за првог почасног доктора богословља.
– Априла 1936. отишао је у пензију.
– Као делегат СПЦ био је новембра 1936. у Атини на Конгресу теолога.
– Указом грчког краља Ђорђа II проглашен је априла 1937. за почасног доктора Атинског универзитета.
– За време Другог светског рата бринуо је уместо утамниченог патријарха Дожића о Задужбини Симе Андрејевића Игуманова и збрињавао избеглице.
– Представљао је у фебруару 1945. СПЦ у Москви на избору руског патријарха.
– За члана Историјског института Српске академије наука изабран је 1947.
– Синод СПЦ именовао га је децембра 1952. за члана Епархијског савета Архиепископије београдско-карловачке.
– Објавио је више самосталних публикација и око 130 текстова из области теологије и историје Српске православне цркве.
– Сакупљао је за Љубу Стојановића старе српске записе и натписе.
– Био је највећи дародавац Народне библиотеке у Београду, којој је поклонио преко 600 ретких књига и србуља.
– Био је велики дародавац Народног и Етнографског музеја у Београду.
– Музеју српске земље, данашњем Природњачком музеју, даривао је много предмета и у њему се и данас у Петрографској збирци налазе два фосила која носе његовo име – Dreissensia Dimitrievici и Micromelania Dimitrievici.
– Објавио је до сада најстарији текст Светосавске химне, чији је препис нашао у Хиландару.
– Успео је да пронађе и звоно Карађорђеве Велике школе, које су Турци после Карађорђевог устанка 1813. однели из Београда.
– Двадесет година био је председник Друштва св. Саве.
– Био је председник Свештеничког удружења, члан Главног одбра Црвеног крста Краљевине СХС, члан Главног одбора Друштва за подизање Храма св. Саве на Врачару и многих других друштава.
– Призренци су га прогласили почасним грађанином Призрена.
– Три године је уређивао Весник српске цркве.
– Имао је 23 одликовања династија Обреновића и Карађорђевића, Српске православне цркве, Друштва Црвеног крста и др.
– Техничка школа и једна улица у Алексинцу носи његово име.
Аутор – Зорица Пелеш