Димитрије Љотић је предратни политичар, мислилац и оснивач ЗБОР-а и љотићеваца.
Димитрије В. Љотић је у историји остао упамћен по предратном ЗБОР-у и српским омладинским војним формацијама за време Другог Светског Рата такозваним „љотићевцима“ који су били нека врста народне милиције. Комунистичка пропаганда га је после рата оцрнила и проглашавала народни издајником и колаборационистом који је сарадјивао са окупатором. Савремена историја му с друге стране одаје признање за његов патриотски рад и пре и за време рата на уздизању сељаштва и омладине, за неговање духовности и жеље да српски род што више спаси од страдања и по цену сопствених жртава.
Није био омиљен код Немаца који су окупирали Србију и стално је долазио у сукоб са њима, није био омиљен ни код четника, ни код владе у избеглиштву, чак су својевремено и наредили његову ликвидацију, али стоји истина коју ни један историчар не може да пренебегне, Димитрије В Љотић је био особа високих моралних квалитета, патриота и човек чврстих духовних принципа, политичар витешких начела и дубоко хуман човек. Борио се да очува и сачува српски народ у тешким временима, и оставио је много пророчких порука о будућности. Ко прочита шта је Димитрије Љотић писао и говорио схвата да је био далеко разумнији и проницљивији од свих тадашњих политичких актера.
И тада и сада, био је моралнији и честитији од свог окружења и то му је највећи „грех“ код свих политичких елита које су дефиловале Србијом. Као што порука из Библије каже: „Тешко је бити пророк у свом селу“. Историја Србије ће временом Димитрију Љотићу дати заслужено признање и место које заслужује.
КРАТКА БИОГРАФИЈА ДИМИТРИЈА В. ЉОТИЋА
Димитрије В. Љотић рођен је 12. августа 1891. године у Београду од оца Владимира и мајке Љубице рођене Станојевић. Основну школу и гимназију учио је у Смедереву и у Солуну, где му је отац био конзул краљевине Србије. У Солуну је завршио гимназију, те се потом уписао на Правни факултет Београдског Универзитета. Дипломирао је у Београду 8. јула 1913. године. У јесен 1913. године одлази у Париз на постдипломске студије. Из Париза се вратио 1914. године пре почетка Првог светског рата. 1. септембра 1914. године позван је у војску. Учествовао је у борбама током 1914. и 1915. године.
У зиму 1915. са српском војском се повлачио кроз Албанију. Учествовао је у пробоју Солунског фронта 1918. године. Приликом гоњења Немаца и Бугара, које је српска војска силовито терала из Србије, Димитрије В. Љотић био је рањен на Овчем Пољу.
По завршетку рата 1919. године био је постављен за командира железничке станице у Бакру, у Далмацији. Ту се 16. априла 1920. године десио комунистички штрајк железничара. На делу пруге коју је осигуравао, Димитрије Љотић је сломио штрајк и завео ред. Демобилисан је као поручник 17. јуна 1920. године, те се ускоро оженио с девојком из Бакра, Ивком рођеном Мавринац. Венчали су се септембра месеца 1920. године у Смедереву где су засновали свој дом.
Након венчања Димитрије Љотић је 22. септембра 1920. године положио адвокатски испит у Београду те је отворио своју адвокатуру у Смедереву, где се уједно бавио организовањем земљорадничких задруга, које је успео да обједини у Савез, чији је председник постао. Иако није желео да улази у партијски живот новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, очеви пријатељи су успели да га активирају у Радикалној странци, те је постао Председник омладинске организације радикала у Смедереву.
Међутим, године 1926. напушта Радикалну странку као дисидент, те је 1927. године изашао на изборе са дисидентском листом Радикала, која је победила службену странку, али Димитрије Љотић није био изабран за посланика јер није имао потребан количник.
После тога се увелико посветио задругарству. По жељи Краља Александар И Карадјордјевића, Димитрије Љотић је фебруара месеца 1931. године постављен за Министра Правде на ком положају је остао до септембра исте године.
После погибије Краља Александра основао је 1934. године Југословенски народни покрет „ЗБОР“. Са покретом је излазио на изборе и 5. маја 1935. и 11. децембра 1938. године.
После пуча 27, марта 1941. године Димитрије В. Љотић је постављен за команданта ВИ Пешадијског допунског пука с којим је ушао у Априлски рат. После велике трагедије у Смедереву 5. јуна 1941. године, Влада генерала Недића га је поставила за Изванредног комесара за обнову Смедерева, на ком је положају остао до повлачења у Словенију, где је 23. априла 1945. године погинуо у аутомобилској несрећи код Ајдовшчине.
Имао је синове Владимира и Николу и кћерку Љубицу.
Боривоје М. Карапанџић
