Занимљивости

Како је настала пруга Београд-Ниш

Идеја о изградњи железнице у Србији рођена је само дванаест година после прве железничке пруге на свету!

Милош Обреновић, званично неписмени српски кнез, 1837. године предложио је изградњу пруге низ Дунав, од Београда до Румуније, где је имао велика имања.

Све је, међутим, остало на папиру, до Берлинског конгреса 1878. године, када је Србија добила независност, али је морала да прихвати услов који јој је поставила Аустроугарска – да у року од три године изгради пругу Београд-Ниш, и краке који би је спајали са Бугарском и Македонијом, тада у саставу Турске.
Сиромашна Србија је на сваки начин покушавала да ову обавезу изврда, али је на крају успела само да одложи изградњу “бугарског крака”. Аустроугарска је, наиме, преко наше територије, и нашим парама, хтела да се повеже са Истанбулом и са Азијом.
Будући да није имала пара у буџету, влада у Београду морала је да подигне кредит.
Либералска влада председника Јована Ристића 1880. расписала је јавни конкурс, али је пристигла само једна понуда, и она је одбијена као неповољна.

У јесен те године дошло је до промене власти.
Владу су формирали напредњаци с Миланом Пироћанцем на челу.
Његов је кабинет без претходног конкурса, тј. тендера, склопио предуговор са француском компанијом Генерална унија о железничкој концесији.
Износ француског зајма за 365 километара пруге био је баснослован – данас би се мерио двадесет милијарди долара!
Тај је потез изазвао жучне расправе у Народној скупштини, и јавности уопште. Опозиција је претила напуштањем седнице на којој ће се гласати о овом кредиту, али је у кључном моменту од тога одустала. Посланици опозиције остали су у скупштинским клупама, и тако обезбедили кворум и усвајање одлуке о кредиту.
Кад је две године касније Генерална унија банкротирала, испоставило се да је реч о фантомској фирми без гаранта и капитала.

Клупко је почело да се одмотава…

nikola-pasic_hsГодине 1883. године један чиновник Друштва за изградњу и експлоатацију српских државних железница, које је преузело посао пропале Генералне уније, огласио се у штампи тврдњом да су мито узели ујак краља Милана пуковник Катарџи, два напредњачка министра и пет њихових посланика…

Један други чиновник тог Друштва, неки Таса Ивковић 1889. године штампао је књижицу о тој афери под насловом „Бомбе“, у којој је објавио списак људи које је поткупио Ежен Бонту, председник Генералне уније. Ту су се нашли краљ Милан, и његов ујак, али и председник владе Пироћанац, неки министри… и вођа опозиције Никола Пашић, који је, писао је Ивковић, примио мито да би обезбедио кворум.
Неке личности са списка тужиле су Ивковића за клевету, и он је осуђен на шест месеци затвора. Суд је, међутим, одбио само тужбу Милана Пироћанца, прећутно признавши његову корумпираност. Сви су знали да је после уговора са Генералном унијом почео да зида палату у центру Београда. Кредит за градњу добио је од Лендербанке, партнера Генералне уније. А кад је сишао с власти, запослио се као адвокат Железничког друштва са огромном годишњом платом од 20.000 франака.

Његова палата ни данас није изгубила ништа од лепоте.
Налази се у Француској 7, и у њој је популарни Клуб књижевника.

Преузето СРПСКО БЛАГО

Back to top button