Један прилог питањима око Сарајевског атентата (или ко је Gustav Schneiberg?)
Колико је писано о Сарајевском атентату, могло би се слободно рећи да је потрошено тоне мастила и искориштено исто толико папира, за читав један вијек колико је од тог догађаја прошло до данас. Ишчитавајући велики дио те литературе, углавном на нашем језику, ни у једном тренутку нисам опазио нешто што већ није било обухваћено и подробно испитивано, расправљано, без обзира да ли је до краја објашњено. А свакако, свих тих питања и пикантерија има исто толико колико и поменуте потрошене хартије.
Чињеница је да се данас мало ко бави стварима које су везане за овај догађај а које су као факти већ одавно записане, утврђене и у историографији остале забиљежене као такве, неоспорне. Како домаћој, тако и страној. А тичу се, без задирања у питања узрока и повода за атентат, “пикантерија” које на први мах не представљају нешто много битно, већ успутних детаља у опису самог тока догађаја на дан 28. јуна 1914. у Сарајеву. Ипак, остаје неразјашњен један детаљ који се десио тог дана, а којег су многи писци, савременици догађаја, свједоци или они каснији, превиђели. Неко ће рећи да је ствар питања завјере, неко случајног сплета околности ал’ у то се овде нећу упуштати. Већ само изнијети интересантну, непобитну и необјашњену чињеницу. И тако само поставити питање.
Наиме, јутра тог 28. јуна, аустроугарски престолонаследник надвојвода Франц Фердинанд, дошавши у Сарајево возом са Илиџе, имао се упутити у обилазак и смотру војске у оближњој Филиповића касарни, у којој ће пар мјесеци касније бити одржано и суђење сарајевским атентаторима. Након обављеног, по унапријед утврђеном протоколу за посјету Сарајеву, у аутомобил који је чекао испред касарне, сјели су – позади лијево надвојвода и до њега десно супруга војвоткиња Софија Цхотек , наспрам надвојводе на помоћном покретном сједишту – аустроугарски генерал и поглавар босанскохерцеговачке Владе Оскар Поћорек, а поред њега поручник Франц Граф вон Харрацх, надвојводин ађутант.
На предњој страни возила- десно за воланом- возач Леополд Лојка и лијево од њега дворски послужитељ, а данас би то звали и “тјелохрантељ” надвојводин- Густав Сцхнеиберг. Ради се о човјеку који је тада био у сталној пратњи надвојводиној на путовањима, и као његов лични слуга бринуо о гардероби, пртљагу и личним стварима.
О томе свједочи фотографија која је настала испред поменуте касарне, пред даљи полазак у град, направљеној свега 10 или 15 минута прије него ће Чабриновић извршити атентат.
(Аутор фото. је Јарослав Брунер Дворак, иначе млађи брат Рудолфа Брунера Дворака, фотографа који је често пратио и фотографисао Франза Фердинанда, али овог пута је он умјесто брата отишао у Босну).
Након што је свита пошла и за који минут се зауставила на Апеловој обали, да би војвоткиња телеграфисала ђеци у Беч, повезли су се даље гђе се око 10.15х испред канцеларије адвоката Димовића десио први, Чабриновићев атентат. Бомба је промашила циљ, тачније одбила се о стражњи дио 3. аутомобила у ком је био надвојвода и пала под задњи дио 4. аутомобила у пратњи.
Након што је бомба експлодирала и лакше повриједила оне у 4. аутомобилу, Потиорековог ађутанта Ерицха вон Мериззија и власника аутомобила грофа Алеxандер вон Боос зу Wалдецка, те и људе из публике, надвојводин аутомобил се зауставио на његову заповјед, пославши грофа вон Харрацха да извиди шта се то десило. У том тренутку, поменути Сцхнеиберг изашао је из аутомобила и стао на папучицу/ногоступ с лијеве стране, како би у даљем наставку вожње до Беледије тј. градске вијећнице заштитио надвојводу. (Иако је претходно Чабриновић бомбу бацио са десне стране аутомобила.) О томе свједочи и онај једини постојећи филмски снимак доласка надвојводиног аутомобила пред градску вијећницу. Јасно се види на почетку тог снимка како Сцхнеиберг при заустављању аутомобила скаче тј. силази с истог, отварајући врата високим гостима.
Током посјете Беледији, између надвојводе и Поћорека одлучено је да се промијени пут којим ће се даље возити, да би на тај начин казнили Сарајево због покушаног атентата, и по Фердинандовој жељи да посјети повријеђеног Мериззија у војној болници. Међутим, као што је већ познато, то нико није саопштио возачу Лојки због чега ће он пар минута касније застати на углу Аплеове обале и улице Франза Јозепха, јер му је Поћорек довикнуо да је погријешио и да је требао да настави даље, низ Апелову обалу. Тада је пуцао Принцип.
Вратимо се за тренутак на моменат од пар минута прије Принциповог пуцња. А то је пред полазак из Вијећнице. На познатим фотографијама од тог тренутка, јасно се види да сада умјесто Сцхнеиберга на оном мјесту лијеве папучице аутомобила сада стоји вон Харрацх, како би заштитио надвојводу с оне небрањене стране трасе. Али исто тако, ни на једној од тих фотографија више не видимо Сцхнеиберга. Њега више у аутомобилу нема. Оно сједиште лијево од возача Лојке сада је празно. На последњој фотографији, начињеној непосредно пред атентант, свега пар секунди, види се да у аутомобилу нема Сцхнеиберга. И она десна страна, остала је небрањена. Чињеница је да је столица, на којој је сједио Харрацх, до момента Чабриновићева атентата, сада остала празна.
Другим ријечима, то што у часу Принциповог атентата, с обзиром да је стајао на свега метар и по – два када је пуцао, никог није било на тој страни, у многоме олакшава извршење самог атентата. Питање је да ли би успио да су Сцхнеиберг или Харрацх сада којим случајем били ту.
Јако је занимљиво да се ни највећи писци о атентату у Сарајеву нису осврнули на овај детаљ. Битан или не, свакако је подложан различитим тумачењима и теоријама завере. Посебно онима који тврде да је атентат, ако не организован а оно омогућен од стране Беча. У до данас највећој студији о овом догађају, Владимира Дедијера “Сарајево 1914.” овај човјек се уопште не помиње као део надвојводине пратње. А да га ја нисам измислио, јасно сведоче једини снимак и фотографије тог дана. Ни други писци, посебно савременици тог догађаја исто. Они који су се цели свој живот бавили овом темом.
Цвјетко Поповић, један од атентатора, пред чијим очима се десио исти, такође Војислав Богићевић, или Драго Љубибратић у својој књизи “Млада Босна и Сарајевски атентат”. Ни у писањима Боривоја Јевтића, Николе Тришића… Посебно је интересантно што и у још увијек најбоље обрађеној књизи стенограма с главне расправе у Сарајевском атентату (“Изворне стенографске биљешке са главне расправе против Гаврила Принципа и другова, одржане у Сарајеву 1914.”, аутора Војислава Богићевића) о овоме нема помена. Сцхнеиберг се у Потиорековом и Харрацховом исказу на суђењу не помиње уопште.
Они нису присуствовали и давали своје исказе на суђењу, али су њихови искази читани. У њиховом свједочењу и подробном описивању догађаја са сарајевских улица тог дана, Сцхнеиберга нема. А суд се у огромној мјери освртао на бројне детаље, буквално пикантерије, које апсолутно немају никакав значај ни везу са самим догађајем.
Позивани су бројни свједоци, износећи разне опречне тврдње и маштарије. Како и због чега Сцхнеиберг у повратку из Беледије није био у аутомобилу у коме је и дошао пред њу? А чињеница је, да је он био у њему, да би вјероватноћа да ће Принцип успјети у својој намјери, била знатно смањена. И како и зашто он није свједочио на процесу? Интересантно је да се у годинама након атентата и рата, нико не бави тим питањем, а медијски простор добијали су рецимо возач Лојка, или један мађарски берберин по имену Карл Маросси, који успио у року од пола часа и да ухвати Чабриновића у Миљацки, те потом и Принципа, након његовог атентата (!?).
Аустријски историчар Фриедрицх Wüртхле у својој књизи “Траг води до Београда. Позадина драме у Сарајеву 1914.” (“Дие Спур фüхрт нацх Белград. Дие Хинтергрüнде дес Драмас вон Сарајеwо 1914.” ’75.) наводи да је му је Сцхнеибергов син указао на чињеницу да је за онај свој поступак код првог атентата, када је стао на папучицу аутомобила да својим тијелом заштити надвојводу, његов отац доцније добио сребрни крст са круном за изузетне заслуге, јер то и није било у опису његовог посла. Многа питања у вези с њим остала су неразјашњена. Углавном, зато што нису ни постављана.
Аутор – Владан Ч.
Објавила СРПСКА ИСТОРИЈА
