Колумна

„Јасеновац‒парадигма страдалништва” (Поводом 80 година од успостављања усташких логора смрти)

Да би се умањио обим почињеног злочина, број убијених у Хрватској се већ дуже време безочно смањује неким математичким прорачунима, при чему се потпуно заобилазе егзактни подаци веродостојних сведока. Дочекали смо чак и то да се број јасеновачких и других жртава у Независној Држави Хрватској смањује и усред Београда

*Прочитано на свечаној академији држаној у САНУ 21. априла 2021.

Поштоване госпође и господо,

Уважени пријатељи,

 Згрожен стравичним злочинима који су се дешавaли у Независној држави Хрватској над Србима, Јеврејима и Ромима, наш уважени писац и дипломата Јован Дучић је на измаку свог живота поручио Србима да су дужни  на све стране, urbi et orbi, да шире вести о геноциду које су починили Хрвати. Он није без разлога тврдио да се о злочинима тих размера, који су се десили у усташкој хрватској држави, не може и не сме ћутати. Сматрао је да све генерације Срба, не само оне за чије време се догодио геноцид већ и оне које долазе, имају обавезу да на све могуће начине обавештавају свет шта су учинили Хрвати својим недужним становницима, колико су окрвавили руке и на који ужасан начин су то учинили.

 Срби нису испунили аманет Јована Дучића не зато што нису хтели, што га нису поштовали, што су га свесно игнорисали, већ зато што им историјске околности то нису дозволиле. Комунистичка власт с Јосипом Брозом на челу, која је завладала новом, послератном, другом Југославијом, одлучила је да је гради на темељу тзв. братства и јединства. Да не би реметила братство и јединство, да би га ширила и учвршћивала, комунистичка власт је одлучила да геноцид почињен над Србима, Јеврејима и Ромима, где год може и колико више може прећуткује. Та, изузетно значајна и болна тема била је табуисана. Званичан став о њој био је да је шака усташа заиста починила злочин над Србима и да они заслужују осуду, али да су и Срби, због своје наводне великосрпске шовинистичке политике, због угњетавања Хрватске и Хрвата, због монархофашистичке диктатуре краља Александра, због убиства Стјепана Радића и његових другова, заслужили да буду кажњени. Кривица је тако подељена: криви су они који су извршили злочин, али су криви и они који су злочин изазвали. Због такве симетрије, која је била карактеристична за комунистичку владавину, о извршеном злочину геноцида није могло бити, и дуго није било, не само научних већ било каквих озбиљних расправа. Ако се неко, у изузетним случајевима, и упуштао у испитивање и изучавање геноцида, морао се држати званичних партијско-политичких ставова и званичних оцена. Уколико то није чинио, наилазио је на веома оштре политичке осуде. Оптуживан је да ремети братство и јединство, да копа по ранама убијених, да читав хрватски народ оптужује за геноцид, и слично.

 Падом комунистичког режима и распадом Југославије питање почињеног геноцида као научне теме, било је деблокирано, али је препуштено појединцима а не посебним научним установама иза којих би стајала држава. Међутим, из политичких разлога, да не би реметила и иначе лоше односе са Хрватском и Хрватима, да не би поджаривала њихову мржњу подсећањем на геноцид, да би их одобровољила и стекла њихову наклоност, Србија није била спремна да посвети ни политичку, ни научну пажњу страдалним годинама из времена Павелићеве Независне Државе Хрватске. У таквој ситуацији чак је и Српска академија наука и уметности, која је више година имала одбор за изучавање геноцида који је основао академик Владимир Дедијер, не дуго после његове смрти тај одбор угасила. С пуно проблема, на границама опстанка, због незаинтересованости и немара државе, тада је био и Музеј жртава геноцида, којим је руководио покојни др Милан Булајић.

 Због поменутих политичких околности, како оних из времена владавине комуниста Јосипа Броза, тако и оних после њега, и после распада Југославије, пуних осамдесет година, све до данашњег дана ми у Србији нисмо успели да подигнемо један меморијални центар, српски Јад Вашем, посвећен жртвама геноцида. Тај пропуст данас нам се вишеструко свети. Они који су починили геноцид подигли су своје меморијале и у њима безобзирно кривотворе историју према својим потребама и мерилима не обазирући се на научно проверене историјске изворе, на чињенице. Због наше политичке неодговорности, незрелости и наивности, због тога што нисмо послушали Јована Дучића, да целом свету, urbi et orbi, благовремено обзнанимо да су Хрвати у Другом светском рату починили један од највећих злочина у двадесетом веку, данас доживљавамо да нас злочинци оптужују да смо ми Срби геноцидан народ.

 Да би се умањио обим почињеног злочина, број убијених у Хрватској се већ дуже време безочно смањује неким математичким прорачунима, при чему се потпуно заобилазе егзактни подаци веродостојних сведока. Дочекали смо чак и то да се број јасеновачких и других жртава у Независној Држави Хрватској смањује и усред Београда, у Музеју жртава геноцида, у установи коју финансира Влада Србије. Кад помињем злонамерно смањивање жртава далеко сам од сваке помисли да жртве треба увећавати, јер, како је аморално неосновано смањивање тако је неморално и неосновано повећавање.

 Све ово о чему говорим могуће је зато што Србија није подигла на некој својој репрезентативној територији Меморијални центар, меморијално здање посвећено српским жртвама геноцида, чији задатак би био да организује неопходне стручне службе и квалификоване појединце на прибављању, систематизовању и публиковању домаћих и иностраних веродостојних података о српским жртвама у Независној Држави Хрватској. Меморијално здање би својим архитектонским карактеристикама и обележјима морало достојно да изрази успомену на српска страдања. Оно би требало да буде култни објект, незаобилазан за сваког посетиоца Београда, од шефова држава и државних делегација до домаћих и страних туриста и школских или студијских екскурзија.

 Ако смо још увек далеко од намере да подигнемо Српски меморијални центар, онда последњи ешалон логораша Јасеновца и других стратишта у Независној држави Хрватској од данашњих власти наше државе очекује да се, поводом 80 година од успостављања усташког логора смрти, у Народној скупштини Србије изгласа Резолуција којом ће 22. април, дан „последњег пробоја голоруких логораша Јасеновца”, бити забележен у Државном календару као Дан геноцида над Србима. Тиме би Србија исказала своје поштовање пострадалим Србима у Независној Држави Хрватскoj.

 Као историчар осећам обавезу да овом приликом кажем још неколико речи које су тесно повезане с научном, политичком и моралном обавезом да се Србија после толико времена одуговлачења, озбиљно посвети изучавању геноцида почињеног у Независној Држави Хрватској. Срби треба да знају да је хрватска државна политика, која је довела до геноцида, дуговечна, да она траје више од 170 година. Реч је о хрватском државном и историјском праву на којима се темељи хрватска политика. Том праву је циљ да се створи велика, етнички чиста, и колико је  више могућа римокатоличка Хрватска. На путу остварења такве Хрватске налазили су се и још увек се налазе, као реметилачки чинилац Срби из Хрватске и Срби из Босне и Херцеговине. Због тога што су они сметња за стварање велике Хрватске, морали су да буду и још увек су мета великохрватских напада. Због тога њих треба протерати, преверити и поклати. Како се државна политика Хрватске и данас ослања на државно и повијесно право (о томе довољно сведочи чињеница да у Загребу постоји институт који носи име најзначајнијег хрватског геополитичара Иве Пилара), Хрватска се није одрекла ни циљева који проистичу из тих права, а то су велика, етнички чиста и што је више могућа римокатоличка Хрватска. Зато што је та политика добрим делом до данас уродила жељеним плодом и то захављујући геноциду спроведеном у време Павелићеве Независне Државе Хрватске и Туђмановом етничком чишћењу, а за та злодела Хрватска није кажњена, већ су је западне силе наградиле, она нема разлога да мења своју двовековну политику. Напротив, резултати те политике на Хрватску делују подстицајно. Они буде наду да се идеје о великој Хрватској, засноване на политици државног и историјског права, у ближој или даљој перспективи могу остварити. Да ли ће и када ће се остварити велико је питање, међутим, ако се то догоди, Срби морају да буду свесни да ће се појавити и нови Павелићи и нови Туђмани, а то значи и нова злодела, а можда и нови геноцид. Због тога, Срби не би смели да запоставе изучавање геноцида и хрватско-српских односа. Они би у том погледу морали да се угледају на Јевреје и да чине оно што чине они када је реч о холокаусту. Међутим, више је него сигурно да ћемо без посебног српског меморијалног центра, кад је реч о геноциду, и даље остати слепи крај здравих очију.*

Василије Ђ. Крестић

*Прочитано на свечаној академији држаној у САНУ 21. априла 2021.

Приредила Српска историја

Back to top button
Close
Close