Историјска фотографија: Партизани и четници заједно на сахрани својих сабораца
Међу њима се виде различите ознаке, али је јасно да су то изданци једног истог стабла и једног слободољубивог народа. Лица су им уједињена у поштовању према жртви, док су иза леђа слободна брда која су се завјетовали да ће бранити животима.
Фотографија из октобра 1941. је једина у историји нашег народа која приказује моменат када су сви родољуди, небитно на идеје и политичку припадност, били заједно.
На фотографији је ухваћен моменат када четници и партизани сахрањују своје мртве, иако ће неки од њих погинути у грађанском рату, слика остаје као наслеђе да је могућа она народна изрека „Дај Боже да се Срби сложе“.
Човјек који је овјековечио овај догађај зове се Драгиша Милетић са Рудника. Према ријечима историчара Немање Девића, Драгиша је усликао све важне моменте живота своје варошице и оближњих мјеста у Качеру. Он је „у вуненим временима“ успио да сачувао негативе, и тиме спасио од заборава и неке историјске личности о којима немамо других трагова до његових фотографија.
„Усликао је моменте повлачења и краха југословенске војске, њемачке окупације, бомбардовања Милановца, прве кадрове устанка, а потом и зараћених страна у грађанском рату. Једна од мање познатих, али једна од најзначајнијих његових фотографија, јесте и ова с почетка октобра 1941. када је овјековјечио и моменат када су четнички и партизански одреди, тада још увек у сарадњи, скупа сахрањивали погинулог саборца, партизана Караулића, који је дан раније погинуо у борби са „Њемцима“, истакао је Девић и додао:
„Међу њима се виде различите ознаке, али је јасно да су то изданци једног истог стабла и једног слободољубивог народа. Лица су им уједињена у поштовању према жртви, док су иза леђа слободна брда која су се завјетовали да ће бранити животима. Тих дана, и четнички и партизански одреди скупа су се борили против Њемаца у западној Србији, а 28. септембра су и ослободили Горњи Милановац“.
Могуће да у свијету не постоји народ који је више подијељен до нас Срба. Подјеле су дио наше свакодневнице, не само данас већ и током модерне историје.
Повампирене утваре уз помоћ „са стране“ из дана у дан кидају све преостале везе које спајају српски народ на брдовитом Балкану. Док „наши“ желе да рехабилитују вође које су убијене без суда и пресуде, наследници оних „других“ дижу споменике својим вођама и куну се у Тита и партију. Сви имају довољно грубих ријечи за неистомишљенике, а нико довољно слуха и очињег вида за оно што је било прије „грађанског рата у миру“. Као да није довољно проливено српске крви због краља или друга Тита, већ има још живота које треба угасити, па док овим земљама више не буде Срба, можда се намире сви дугови.
Ова слика окупљених родољуба скупљених у заједничкој несрећи, важна је и за нас данас. Важна је за будуће нараштаје које треба учити да непријатељ једино може побиједити, ако нас подијели изнутра.
„Симболично, много је слика, докумената и прича о српско-српском судару, а премало оних које нас подсјећају и на њихову заједничку борбу против окупатора“, поручује Девић.
Преузето ИН4С
