Град Сарајево су прије рата чиниле општине Стари Град, Центар, Ново Сарајево, Нови Град, Илиџа, Вогошћа, Пале, Хаџићи, Илијаш и Трново. Територија већег дијела ових општина током рата се налазила у Републици Српској. Дејтонски мировни споразум подразумијевао је повлачење Републике Српске из скоро свих урбаних дијелова Града Сарајева. Према Дејтонском мировном споразуму 43,8 одсто територије предратног Града Сарајева и 1,5 одсто становништва истог припало је Републици Српској. Федерацији БиХ је припало 56,2 одсто територије и 98,5 одсто укупног становништва које је 1991. године живјело на тој територији.
Тужне колоне су у зиму 1995. на 1996. годину напуштале Грбавицу, Илиџу, Вогошћу, Илијаш, Хаџиће и кретале се у непознато, према истоку. Са собом су, неријетко, носили и ископане посмртне остатке својих најмилијих, с намјером да их сахране тамо гдје се и они настане. Већина их је отишла у Подриње, Семберију и Србију. У том таласу многи су се задржали на првој станици, у Лукавици и у Палама, гдје су се већ 1992. настанили избјегли из дијелова града који су били под контролом Изетбеговићевих власти и војске.
Поређења ради, Источно Сарајево је 1996. године Сарајеву било исто што су Петлово брдо и Лазаревац Београду; Источно Сарајево је Сарајеву било, а Дејтонским споразумом, исто што су Блок VI, Толоши, Зетаили Даниловград Подгорици. Толико је Република Српска добила од некадашњег Сарајева. Дакле, није добила ништа што би оправдало назив ове административне јединице.
„Мали град на великом брду“ – био је то ироничан наслов објављен у недјељнику „Дани“, који је био посвећен послијератном Српском Сарајеву. Насљедник, горе поменутог Изетбеговића, Бакир, данас каже да је Источно Сарајево „природни наставак Сарајева и да та два града заједно чине једно исто ткиво, које ће кад-тад бити једна административна цјелина“. Ако се упореде ове двије поруке пристигле из Сарајева у размаку од неких десетак година, долази се до закључка да је Источно Сарајево из поражавајуће статистике с почетка текста, постало поље интереса, не само на локалном, већ и на вишим нивоима.
Некад и сад
Пале су прије рата биле једна од десет општина које су чиниле Град Сарајево. Према Попису становништва из 1991. године на територији општине је живјело око 16.000 становника. Налазиле су се на истоку тадашње територије града, удаљене петнаестак минута вожње од Башчаршије. Због географских одлика терена са Сарајевом не чине једну цјелину, те су важиле за приградску општину.
У самом насељу прије рата се налазило неколико десетина стамбених зграда ниске градње, куће распоређене кругом око стамбених зграда, Средњошколски центар , Основна школа , Дом здравља, Културни центар, православна црква, католичка црква, џамија и зграде индустријиских постројења као што је „Фамос-Коран“ (који је запошљавао око 2.000 радника) и још неколико фабрика. Највећи ресурс на територији општине је био, што је и данас, ОЦ Јахорина.
За разлику од Пала, које су и прије рата биле општина са својим сједиштем, општинским и републичким институцијама и планом развоја и ширења, Лукавица, Добриња (дио који је остао у Српској), Кула, Војковићи, Касиндо и друга мјеста су била само сарајевска приградска насеља, дијелови сарајевских општина. На тим територијама живот је у сваком смислу морао кренути од нуле. Ова насеља, баш као ни Сарајево, с Палама не чине једну цјелину. Природни су, географски и урбани наставак Сарајева на његовом југу и југозападу, мјесто гдје је повучена граница између Српске и Федерације БиХ.
Добриња је олимпијско насеље и крај тролејбуске трасе. У Лукавици се прије рата налазио Електротехнички факултет (и данас је ту). Ту је била и велика касарна и кроз ова мјеста је водио и води пут за Фочу и Црну Гору. Вјероватно не постоји ништа више што би се могло поменути као пријератни садржај ових насеља. На територији ових насеља послије рата су формиране двије општине – Општина Источно Ново Сарајево и Општина Источна Илиџа, које заједно са Општином Пале чине окосницу привредних, финансијских, културних, научних и спортских дешавања. Поред ове три општине у саставу Источног Сарајева налазе се и општине Источни Стари Град, Трново и Соколац.
Људи који су се ту населили и ту остали, заједно с малобројнијим старосједиоцима, показало се, највеће су богатство ових територија.
Према неслужбеним резултатима посљедњег пописа становништва, на територији Источног Сарајева живи 64.966 становника. Ако узмемо у обзир многа оспоравања у вези са злоупотребама пописивања становништва, затим методологију пописа, као и чињеницу о броју студената из других дијелова Српске и региона, о постојању оних који су због личних разлога пребивалиште пријавили у другим општинама и чињеницу о људима који су послом и породично везани за Источно Сарајево, можемо претпоставити да ту живи, обитава и циркулише много већи број људи.
На ледининама сарајевских приградских насеља данас се налазе модерни стамбени блокови. Изграђене су хиљаде стамбених јединица, а хиљаде су у изградњи или у плану. Ту су смјештене општинске, градске, републичке и државне институције. Ту је и сједиште Универзитета у Источном Сарајеву у чијем се саставу налази 16 факултета и двије академије, са преко 15.000 редовних студената. Културне дјелатности спроводе Матична библиотека Источно Сарајево са преко 100.000 наслова смјештених у пет одјељења, Народно позориште, Народна библиотека Пале, Кинотека Републике Српске, Галерија „Кућански”, општински културни центри и сада већ бројни организатори многих културно-умјетничких манифестација.
Стадион „Славија”, Градски стадион „Пале”, Спортски центар „Војковићи”, модерне спортске дворане „Пеки” и „Славија” само су неки од објеката у којима битишу спортски клубови Источног Сарајева и који су постор за организацију десетина спортских и културних манифестација. На територији града бројна су и представништва свјетских компанија, домаће фирме, многи тржни центри и угоститељски објекти. Јахорина, са десетинама хотела и километрима уређених скијашких стаза, је најзначајнија туристичка дестинација, не само у Српској, већ и у цијелој Босни и Херцеговини.
Врхбосна средњевјековних Павловића
А тужна је судбина града која име носи по страни свијета, а да притом лежи на сопственој и богатој историји. Поменуту спону, за разлику од предсједника Републике, препознале су локалне власти, па је грб Источног Сарајева настао на мотивима породичног грба врхбосанске властеле.
