Интервју

Интервју са др Дејаном Антићем, главним и одговорним уредником научног часописа Лесковачки зборник за недељник Нова наша реч од 22.10.2021. године

Народни музеј Лесковац објавио је Лесковачки зборник број 61, где су објављени радови са научног симпозијума „Разлози, искуства и последице слома Југославије 1941. и 1991. године“. Организатори скупа су поред музеја били и Институт за савремену историју из Београда и Центар за историјска истраживања Филозофског факултета у Нишу.

Тим поводом водили смо разговор са Главним и одговорним уредником Лесковачког зборника др Дејаном Антићем који је говорећи о научном скупу рекао:

„Скуп је организован са намером да се пружи допринос у расветљавању комплексних и замршених историјских процеса какав је био војни слом Краљевине Југославије од пре 80 година или разбијање СФРЈ од пре 30 година. Позивна писма за научни симпозијум упућена су још крајем 2020. године. Колеге су имале више од девет месеци да спроведу истраживања, да напишу своје радове и доставе их до краја августа. Сви радови који су добили позитивне стручне научне рецензије су штампани у зборнику. Било је и квалитетних радова који нису одговорили тематским и техничким захтевима и инструкцијама, па су они остављени за неки наредни број.“

Проблематика којом се бавио овај симпозијум је временом сагледана на другачији начин. Савремена историја ових простора, која се учила крајем 20. века, данас изгледа другачије. На питање да ли може да се догоди да неки други научни симпозијум, кроз, на пример 30 година, понуди неко треће тумачење, Антић сматра да до тога може доћи уколико се појаве неки нови историјски извори и појашњава:

„Социјалистичка Југославија која је створена 1945. године представљала је тоталитаристичко друштво са једнопартијским системом. У таквом друштву све је било подвргнуто интересима владајуће клике и владајуће идеологије – титоизма. У тој епохи је и домаћа историографија морала да прати смернице владајуће Комунистичке партије Југославије, односно СКЈ и није било довољно простора да ради на проучавању историјских процеса онако како је наука то захтевала, објективним тумачењем историјских извора и њиховим критичким сагледавањем. Сада су се околности промениле, живимо у демократском поретку, где је научним истарживачима омогућено да врше истраживања у домаћим и страним архивима који су након слома комунизма отворени, и да на објективан начин, без идеолошког оптерећења, дају свој суд о историјским процесима из прошлости. Свесни смо да, када са ове временске дистанце причамо о разбијању Југославије, и кажемо да су огромну улогу у демонтажи обе Југославије имали југословенски комунисти, да генерације школоване у титоистичком систему, то просто не могу да доживе на прави начин. Али данас постоје јасни подаци, постоји фактографија, па чак су и комунисти сами публиковали све оно што су усвајали и о чему су дискутовали на својим конгресима и партијским састанцима. Само на основу комунистичке документације ми знамо да је на Дрезденском конгресу 1928. године речено да је Југославија пројекат великосрпске буржоазије, да је треба разбити, да треба створити нове нације као што су македонска и црногорска, да треба Хрватима и Словенцима омогућити да живе у самосталним државама, Албанцима на Косову и Мађарима у Војводини дати право на самоопредељење… Оно што су зацртали тада, на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу су потврдили, и коначно зацементирали најпре уставним амандманима из 1967 и 1968, а потом и чувеним Уставом из 1974. године. Тада је под плаштом критике „бирократског централизма“ и сузбијања централистичке државне структуре федерације промовисано и произведено шест скоро па независних република, док је посебна прича била са покрајинама у саставу Србије које су добиле атрибуте државности. И предратни и послератни комунисти су се водили крилатицом „Слаба Србија, јака Југославија“. Тако је нпр. челник хрватских комуниста Мика Трипало на једној вечери са руководиоцима СР Црне Горе 1971. године изговорио чувену реченицу „Србију ћемо свести између Ужица и Београда“. Та реченица је остала записана, и у тој реченици се огледа сва политика југословенских, а нарочито хрватских и словеначких комуниста према Србији и српском народу. Докле је српски народ довела политичка наивност и то што је судбину своје државе препустио титоистима, говоре и дешавања из 90-их година када је дезинтегративни процес југословенске државе добио последњу форму кроз крвави грађански рат и егзодус на стотине хиљада Срба са својих вековних огњишта.“

Лесковачки зборник је до препрошле године носио категорију научног часописа (М53), али је одређена комисија Министарства просвете, науке и технолошког развоја прошле године овај зборник категорисала као истакнути научни часопис (М52).

„Лесковачки зборник је добијањем више категорије потврдио свој национални карактер“ појашњава Антић. „Ми на југу централне Србије немамо ни један часопис који се бави историјом, археологијом, етнологијом и историјом уметности са категоријом М52. Последња категорија у рангу националних научних часописа је врхунски часопис националног значаја (М51) и наша намера је да Лесковачки зборник иде ка тој категорији. Да би се то догодило у обавези смо да урадимо дигиталну платформу часописа, која ће бити видљива широм света и да дигитализујемо све нове бројеве. Планирамо да ангажујемо ИТ стручњаке који ће тај посао урадити и да, уз подршку Института за савремену историју, ту платформу поставимо на посебан сајт како би сви будући истраживачи и сарадници могли јавно и транспарентно да виде не само позив за достављање нових радова, већ и комплетну процедуру од предаје рада до рецензирања, лектуре и коначног исхода када се уради прелом и када се рад пласира у штампу. Намера нам је да када следеће године будемо одржали нови научни симпозијум истраживачке теме не буду локалног, већ националног карактера због тога што град Лесковац сада има научни часопис националних димензија. Идуће године ћемо обележити 110 година од избијања Балканских ратова и 30 година од стварања Републике Српске. Ове годишњице ће свакако утицати на томе да  тематика која се везују за интегративне, односно дезинтегративне покрете и процесе српског националног корпуса у 19. и 20. веку буде актуелна и, можда чак и носећа на том научном скупу. Али, то не значи да ћемо се одрећи тема из археологије, етнологије и историје уметности. Свакако ће бити предвиђена и друга секција, односно рубрика у зборнику која ће се и даље бавити културно-историјском баштином југа Србије, и где ће археолози, етнолози и историчари уметности моћи да објављују своје радове. Ову нашу замисао, имамо таква обећања, подржаће и град Лесковац.“

Разговор водио: Иван Спирић

Преузето из недељника: Нова наша реч, година  X, број 36 од 22.10.2021. године.

Back to top button