Из говора проте Стеве над посмртним одром његовог ученика Гаврила Дожића
Драги пријатељи, читајте делове овог Протиног изузетног говора, јер ово је мали час историје и нигде ово , ни у једном уџбенику историје, не може да се прочита. Читала сам на сајту Српске патријаршије о патријарху Дожићу, али има доста нетачности и писано је као с ногу, тек толико да се одради.
Прота Стева је био један од највећих историчара СПЦ свога времена, зато вреди прочитати све што је написао. Приметићете у његовом писању и понеку реч која Вам звучи као хрватска, али истражујући његову грађу схватила сам да су Хрвати били ти који су крали србске речи, а не ми њихове. Тисућа је , на пример чиста србска реч итд.
Српска влада је проту Стеву Димитријевића крајем 1905.године поставила у Генералном конзулату Краљевине Србије у Солуну за референта за хиландарске послове.Тада је тамо генерални конзул био Владимир Љотић, који је , заједно са протм Стевом, најзаслужнији што је Хиландар остао под заштитом Србије.
Када је прота Стева почетком невембра 1905.године стигао на Хиландар био је ужаснут видевши у каквом је стању ова србинова највећа светиња.Малешевци и бугараши су га, по Протиним извештајима конзулу Љотићу, “ до костију скоро оглодали“. На жалост, мора се рећи да је и један Србин,Лазаревић, кога је српска влада тамо била поставила за секретара, такође имао велику улогу у срамном черупању Хиландара.
Видевши да Хиландару прети невиђена пропаст, јер нема правог домаћина, секретара, прота Стева је преко конзула Љотића упутио молбу српској влади у Београду да се под хитно за секретара манастира Хиландара мора довести честит и школован Србин, који уз то зна одлично грчки. Прота је предложио свог драгог ученика Гаврила Дожића, који је тада био на докторским студијама у Атини и ево шта је о томе он говорио над посмртним одром његовим у мају 1950.године:
“ У Атонској лаври нашој Хиландару, просветној вишој школи, у којој се зачела стара књижевност наша и који је кроз векове био један од најјачих извора и освежења опште културе наше, деценијама се покушавало увођење чисто српског братства. Слати су готови монаси, али, научени на други живот по манастирима ван строгости у животним прохтевима светогорског монаштва, нису се могли тамо одржати.Успело се, кад је пронађен начин, да се међу богомољцима нашим изналазе подобна лица, која ће тамо проћи припрему, искушеништво и задржати се за увек у Св.Гори. На изненађење свију светогораца ови кандидати испали су одлични монаси. Створена је мала војска српског монаштва. Њој је требало дати духа и полета, а и пред Протатом светогорским у оном времену превирања братства изаћи са секретаром хиландарским факултетеске спреме и грчким васпитањем. За ово и из других обзира био је као поручен, сада доктор богословља, Гаврило. И у Хиландару је он извршио своју мисију.
Кад му се нашла замена, повучен је пред праг главног попришта рада, за који се спремао. Постављен је као архимандрит за представника српског при Ваељенској патријаршији, а уједно и управитеља српске школе у Цариграду, а , разуме се, кандидата архијерејског за прво упражњено место у нашим крајевима под Турском. Десило се то са Рашко – Призренском митрополијом. Ту је наступила једна неочекивана колизија дужности и искушења за архимандрита Гаврила. Србија је из више политичких обзира и пропагандних циљева желела да за митрополитског кандидата истакне националног раденика Богдана Раденковића некадашњег такође призренског богослова, а затим школованог у Цариграду и знаоца Турског језика и прилика. Богословска – грчка спрема и жеља Црне Горе била је за архимандрита Гаврила.
Сам архимандрит Гаврило нашао се у дилеми: да ли да се одрекне свог по чину моралног и природног права и жеље своје уже постојбине и њеног поглавара, који је, уз корекцију секретара свога, проте Јована Сундечића, певао „Да виђу Призрен, старина моја тамо ме зове, домав ћу поћ“, или да поступи против плана и моменталне намере стране, која га је досада помагала и подизала. Док су се у њему колебале и ломиле мисли, дотле је дипломација, нарочито представништво Аустро – Угарске, која је међу балканским земљама стално примењивала правило – начело „завади, па владај“, успела, да Свети Синод Васељенске Патријаршије 1.децембра 1911.године изабере, а 4-тог истог месеца већ хиротонише архимандрита Гаврила за митрополита Рашко- Призренског. Свакојако да је главни и канонски мотив Патријаршије био досадашња црквена служба и виша богословска спрема, а и познавање личних подобности кандидата, архимандрита Гаврила.
***
АЛМА МАТИ ДУХОВНОГ СТВАРАЊА ГАВРИЛА ДОЖИЋА БИЛА ЈЕ БОГОСЛОВСКО-УЧИТЕЉСКА ШКОЛА У ПРИЗРЕНУ
Избор овај изазвао је у једном делу београдске штампе велико негодовање. Нарочито је „Словенски југ“ оштро писао о њему, али се у резултету показало, да и у овом случају „конац дело краси“.Митрополит Гаврило ни у најзападнијим деловима епархије ништа није урадио унаточ србијанске просветне мисије, која је преко Призрена и даље текла својим током. Кад су у јесен 1912.године наступили велики дани Балаканског савеза, он се и у њима, у ослободилачким борбама показао као широкогруди Србин, а по свршетку рата заглађено је црквено – правно питање његовог преименовања за Митрополита и архиепископа пећског. Пун искуства и познавања уређења црквеног и у Србији , и у Грчкој, и у кругу Васељенске патријаршије митрополит Гаврило, сада у слободи, отпочео је уређивати своје духовно подручје, а у националном погледу сав се предао био јединству нације и духу и прегнућу. којим га је запојила Алма мати његовог духовног стварања, светосавством и родољубљем прожета настава и васпитање у Богословско – Учитељској школи призренској.
Први светски рат прекинуо је његов одушевљени архипастирски рад, а насртај непријатеља на Србију и Црну Гори, погибија и страдање народа мучило га је. Кад је настало тешко и болно одступање преко Албаније и Црне Горе кроз Пећ су протекле читаве колоне замореног и огладнелог народа. Митрополит Гаврило остао је да дели зло и патње са својим народом и чинио све што је могло, да се олакша и помогне пролазницима. Непријатељ га није оставио, да хумани рад и старање о народу продужи и за време окупације, него је интерниран у Цеглед, у Мађарској. Због великог замора, патње и гладовања у путу потпуно је пореметио здравље. Уз пут му нису давали, да ма са ким дође у додир, а у Београду нису хтели одмора ни да би му се осушило опрано рубље, него је морао мокро спаковати. Кад је од страдања и малтретирања у логору враћен оболео, онда је у лето 1918.године враћен у Улцињ и ту до ослобођења земље држан под стражом.“
***
На фотографији је конзул Владимир Љотић са хиландарским братством и прота Стева, означен , с десне стране, као „Ујка“ .Такође је на фотографији и Протина визит карта из Солуна, коју сам успела да ископпирам.
Аутор – Зорица Пелеш
