О српском витешком духу, у својој опроштајној беседи, говорио је један евангелистички пастор из немачког Евенсбурга, села крај Оснабрика. Пастор Фридрих Гризендорф је био образован човек, полиглота, учествовао је као духовник у Бурском рату и био потом дворски свештеник. Цар Виљем II га је послао Вилсону да прими 14 тачака његовог програма о самоопредељењу народа.
У својој опроштајној беседи, пред одлазак у пензију, у евенсбуршкој цркви у чијој се парохији за време Другог светског рата налазио логор српских заробљеника, пред својом немачком паством он је Србима посвети ове речи:
”Наша Отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци и Руси. Можда су имали много бољи материјал, више војске, боље вођство. То је у ствари изразито материјална победа. Ту победу су они однели. Али сада међу нама има један народ који је код нас извојевао другу и много лепшу победу, победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћанске љубави: ТО СУ СРБИ. Ми смо их раније познавали, неко мало, а неко ни толико. Али смо знали шта смо чинили у њиховој Отаџбини. Убијали смо стотину Срба који су бранили земљу за једног војника нашег који је представљао власт окупатора – насилника. Па не само да смо то чинили ми, него смо благонаклоно гледали како су на Србе пуцали са свих страна: Хрвати и Италијани, и Арнаути и Бугари, и Мађари. А знали смо да се овде међу нама, у заробљеничком логору, налази 5000 официра Срба који су некада били друштвена елита, а сада су личили на живе костуре, малаксале и изнемогле од глади. И ми смо се заиста плашили од освете ових српских мученика. Бојали смо се да ће они по нашој капитулацији радити оно што смо ми њима чинили. Замишљали смо ту трагедију и видели нашу децу како мртва пливају каналима, или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање људи, пљачку, силовања, рушења и разарања наших домова. Међутим, како је било?
Када су пукле заробљеничке жице и кад се 5000 живих српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су миловали нашу децу. Сад тек разумем зашто је и наш највећи песник Гете учио српски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била – СРБИЈА. Та победа је већа и узвишенија од материјалне победе. Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити дамо Срби, однеговани на њиховом Светосављу и јуначким песмама које је наш Гете толико волео. Ова победа ће вековима живети у душама Немаца. Тој победи и Србима који су је однели, желео сам да посветим своју последњу свештеничку проповед.”
Цитирано према Сербиа, Савремена Администрација, Београд 1997.
