Фељтон

Фељтон: 1. КАКО СУ СРБИ ПРАВИЛИ ПЛАН ЗА КОНАЧНО ОСЛОБОЂЕЊЕ 1804.

Из пера протојереја – ставрофора  др Стевана М. Димитријевића: СТЕВАНА СТРАТИМИРОВИЋА МИТРОПОЛИТА КАРЛОВАЧКОГ, ПЛАН ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ СРПСКОГ НАРОДА

Зорица Пелеш, публициста и биограф проте Стевана Димитријевића

Прота Стева, како су га звали његови савременици, један  од највећих познавалаца  Историје СПЦ  (који је, по речима његовог ученика светог Николаја Велимировића, био једна од личности која је обележила прву половину 20 века) оставио је иза себе драгоцене писане радове, од којих доносимо један на нашем сајту Српска историја у неколико наставака, у виду фељтона.

МОЋ КАРАЂОРЂА СА ВУЛКАНСКИМ ПОТРЕСОМ И ИЗЛИВОМ НАРОДНЕ СНАГЕ И РАСНО ОШТРОУМНОГ МИЛОША

        Обрада историје нашег ослобођења изашла је већ из области епског одушевљења и легендарних завоја савремених рапсода  и често пута и веома позна, заокругљивана и непоуздана. Кад се марљивије почело  загледати у архиве и друге писмене изворе онога доба, онда је изашло, да се исполинско прегнуће и моћ Карађорђа са вулканским потресом и изливом народне снаге у 1804-ој, као и смело прикупљање  премореног у борбама, које су превазилазиле људску снагу, народа и прихваћање народне заставе расно оштроумног  Милоша у 1815.години – само благодарећи и  приликама суседства и Европе у опште, једна успела фаза у великом низу  ослободилачких покушаја нашег народа још од првих дана по најезди турској на његову земљу.

Стеван Стратимировић

     Тако исто, све се више обеладањује, и крупна сарадња у делу ослобођења и осталих крајева српских, важно учешће у њему свију и од свуда мисаоних и пробуђених Срба онога времена. То не смањује ореоле Карађорђа  и Милоша, нити се ослабљује  значај Шумадије, на чијем је огњишту у једном добро погођеном часу букнуо онај вековима зажегао огањ, распламтио се тако, да га и недаће  и неприлике нису могле  више утињавати и запрећивати до бољих прилика, а још мање потпуно угушити. Напротив, отпадање и чишћење намерних дометака и вештачких украшавања, уклањање онога  што су, и ненамерно, само време и природни заборав правог стања ствари нанели, учиниће, да њихове и њихових сарадника из ширег Српства и Словенства сјајне фигуре заблистају у истинској светлости својој. Пијемонту Српства и Југословенства неће ништа одузети од заслуга , ако завршна истраживања извора покажу, да идеја ослобођења није њихов оригинал, него стара заветна мисао српског народа и његове водиље, Српске Православне Цркве. Та је мисао, враћена на путевима својим из обележенијег уточишта свог, Ђурђевог Смедерева и сремских збегова његових потомака, у стародревну Патријаршију Пећку, као базу своју, налазила одушке у Херцеговини и Црној Гори. Тамо се кроз отворене прозоре у слободан и образовани свет вентилирала и освежила, па се, кристализираних схватања и намера, у једно згодно време улогорила у дубраве Пијемонта нашег и из њих једном већ остварена изашла.

    Устанак Карађорђев није онако идилски и самоникло отпочет, како се народски о њему причало, него је имао дубљег корена и ширег плана. У стварању тог плана имали су удела,  дали му прву материјалну подлогу, а може бити и иницијативу пробуђени Срби са стране. Устанак не само да није изненадио ни главне заштитнике, Русе, него је јасно, да без њиховог, ма и посредног у почетку учешћа није ни отпочет. На ову другу, разложну претпоставку, наводе нас извесне важне околности.

     У 1803. години био је у Петрограду по народним пословима Хилендарац, онда старешина херцеговачког манастира Пиве, хаџи Арсеније Гаговић, човек ретке вредности и угледа. Формални разлог за одлазак у Русију било му је добијање  помоћи ради отварања богословско-учитељске школе у Пиви. Али стварно је он имао поновити покушај, да се Русија заинтересује за ослобођење српског народа. Овој заветној мисли била је његова ужа отаџбина, Херцеговина, по географском положају своме и по народносној пробуђености и општој духовној развијености насеља свог предводиоца још од патријарха Соколовића, нарочито од патријарха Јована и његових, да се по данашњем изразимо, министра спољних послова, епископа, требињског Висариона и изасланика код страних дворова, архимандрита Дамњана Љубибратића. И сада је архимандрит Арсеније Гаговић пошао на далеки север, који је, и ако целоме свету хладан, наде српског народа вековима топло загревао, са ослободилачким заветима и порукама првака свога краја. Али те наслеђене и у инстикт уливене чежње нису ни код њега, ни код других вођа онамашњег нашег народа имале одређени и за остварење своје реализовани вид. У том погледу допунио их је и оформио успут митрополит Стеван Стратимировић.

    Из онога, што се зна о крупном учешћу овог великог јерарха и Србина широког поглед и схватања у делу стварања српске државе, а нарочито из објашњења и допуна једне стране тога учешћа, што ћемо их овде навести, види се да је само Стратимировићева могла бити она јасноћа  петроградских изјава и ослободилачких захтева Гаговића , који је 2.новембра 1803.године био примљен и од руског цара Александра I. Ако због даљине није могао присајединити Русију, казивао је Арсеније, онда Срби мисле, да би Русија требала потпомоћи  уједињење свију Словена на југу у једну целину, у Словенско – Српско царство, у државу, која би била достојна и једнога од великих кнезова руских, кога император буде изабрао.

– Наставиће се.

Приредила, Зорица Пелеш, публициста и биограф проте Стевана Димитријевића

Српска историја

Back to top button