ДВА ДУХОВНА ГОРОСТАСА ИЗ НИШКЕ ГИМНАЗИЈЕ – ДВА СТЕВАНА – СТЕВАН СРЕМАЦ И СТЕВАН ДИМИТРИЈЕВИЋ

Пише: Зорица Пелеш, биограф протојереја – ставрофора др Стевана М. Димитријевића

 Два духовна горостаса, два велика српска родољуба, Стеван Сремац и прота Стеван М. Димитријевић заједно су радили у чувеној Првој нишкој гимназији, у којој је Сремац био  професор а прота Стева је био хонорарни вероучитељ. Уз посао у гимназији прота Стева је био и писар Црквеног суда у Нишу. Обојицу је одликовало жарко српско родољубље. Сремац је био добровољац у ратовима за ослобођење Србије  1876. и 1877 – 1878.год, а прота Стева, који је био једанаест година млађи од Сремца, био је војни свештеник – добровољац у Првом балканском рату и у Другом балканском рату, док је за време  Првог светског рата тамновао у бугарским логорима у Карлову и Ески Џумаји (данашњем Трговишту).

 Обојица су волели Ниш, тај чудесни драгуљ нашег Југа, свим својим срцем,  Ниш чији је живот, као и живот његове предивне околине, Сремац у својим божанственим делима – „ИВКОВА СЛАВА“ и „ЗОНА ЗАМФИРОВА“- ,попут  несвакидашњег чаробњака, сликао најраскошнијим живим бојама и чија лепота и данас мами уздахе свих поклоника лепоте мисли.

 Прота Стева је у Ниш дошао 1890.год из манастира ЛИПОВАЦ, где је радио као учитељ и у Нишу је убрзо након доласка рукоположен за ђакона од чувеног митрополита МИХАИЛА (Јовановића), а 1894.године рукоположен је за свештеника од епископа нишког ИНОКЕНТИЈА након чега одлази на студије у царску Русију у чувену Духовну академију у Кијеву.

  Сремац је из Ниша отишао у Београд за професора гимназије, али није дуго поживео, јер га је у лето 1906.год задесила смрт у Соко Бањи, као последица сепсе. Његов ненадани одлазак у свет анђела ожалостио је целокупно српство. Прота Стева , који је тада  у Солуну,  при ГЕНЕРАЛНОМ КОНЗУЛАТУ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ, радио као референт манастира ХИЛАНДАРА, био је  много тужан што није могао да дође у Београд на сахрану вољеног колеге Стевана Сремца.

Празнину у срцу проте Стеве због прераног одласка његовог најомиљенијег имењака Стевана попуниће неку годину касније Сремчев сестрић – наш чувени архитекта АЛЕКСАНДАР ДЕРОКО, који је својег ујака Стевана сјајно описао у својој предивној књизи „А ОНДАК ЈЕ ЛЕТИО ЈЕРОПЛАН НАД БЕОГРАДОМ“.

 Судбина је на невероватан начин спојила проту Стеву и Александра Дерока захваљујући сестрићу проте Стеве ВЛАДИМИРУ ПОПОВИЋУ , сину његове старије сестре Даринке,  који је заједно са Дероком студирао на Техничком факултету у Београду. Пријатељство Александра Дерока архитекте  и протиног сестрића Владимира Поповића, инжењера грађевине,  крунисано је кумством . Дероко је био венчани кум , на радост проте Стеве, његовом сестрићу Владимиру.  Ћерка протиног сестрића Владимира Душица Аранђеловић, проф.енглеског језика, која ускоро пуни 88 година, живи у Нишу и стално смо у контакту. Често се , док разговарамо телефоном, присећа очевог вољеног кума Александра Дерока који је граду Нишу , заједно са својим колегом архитектом Петром Анагностијем,  даривао предивно архитектонско дело – ЕПИСКОПСКИ ДВОР. Петар Анагности , рођен у ОДЕСИ 1909.године, са родитељима је дошао у Србију после Октобарске револуције. Био је, као и Александар Дероко, професор на Архитектонском факултету у Београду и оснивач КАТЕДРЕ ЗА НАЦРТНУ ГЕОМЕТРИЈУ и ПЕРСПЕКТИВУ чије су сјајне уџбенике НАЦРТНЕ ГЕОМЕТРИЈЕ и ПЕРСПЕКТИВЕ користиле многе генерације студената архитектуре у Нишу.

 Александар Дероко је изузетно волео и поштовао својег учитеља и професора проту Стеву Димитријеви ћа, који га је увео у чаробни свет СВЕТЕ ГОРЕ , а посебно манастира ХИЛАНДАРА. Захваљујући проти Стеви, који је био референт манастира Хиландара од новембра 1905.године до априла 1911.године, сачувана је ова НАЈВЕЋА СРБИНОВА СВЕТИЊА од насртаја БУГАРАША И МАЛЕШЕВАЦА.     

 Прота Стева је последњи пут био у свом вољеном Нишу 16.октобра 1952.године, где је био позван да одржи уводно предавање на КОНФЕРЕНЦИЈИ СВЕШТЕНСТВА НИШКЕ ЕПАРХИЈЕ . Било је то изузетно предавање чији уводни део желим да поделим са драгим НИШЛИЈАМА.

 „Позив, да пред још из моје младости будним свештенством Нишке епархије , у којој сам рођен и отпочео службу Богу и народу своме, кажем нешто о савременим  проблемима наше Цркве и њеног свештенства, био ми је пријатан али ме је и у бригу бацио. Прво, зато што сам нездрав и неодложним пословима моментално заузет у немогућности био да за неколико дана обрадим задату ми овако обимну тему.

 Наш народ каже да договор кућу гради. Специјално за нашу Цркву договарања уједињеног у своје удружење свештенства Србије овде у Нишу, у првим скупштинама својим, одржаним у оној историјској згради, позади монументалне Саборне цркве, подигнутој у тешко турско доба за основну школу, створила су Фонд за издржавање деце и удова умрлих свештеника и дала основе за онај напредни Закон о црквеним властима из 1890.год, који је, између осталих добрих одредаба својих, прописао био и избор парохијских свештеника по објављеном конкурсу, место дотадашњег постављања без избора.

 Нека би и ваши данашњи договори дали грађу за потпуније и целисходније решење и савремених нам насушних потреба и искрслих проблема у нашој Цркви.“

 Желим на крају овог својег текста да се дубоко захвалим госпођи ВЕРИ ДУЈАКОВИЋ директорки ПРВЕ НИШКЕ ГИМНАЗИЈЕ „СТЕВАН СРЕМАЦ“, сјајној професорки историје, која је дозволила да се преслика фотографија професора НИШКЕ ГИМНАЗИЈЕ на којој су СТЕВАН СРЕМАЦ И ПРОТА СТЕВАН М.ДИМИТРИЈЕВИЋ.

 Такође се много захваљујем и ЂОРЂУ БОЈАНИЋУ, сјајном професору историје Основне школе „БУБАЊСКИ ХЕРОЈИ“, који је, на моју молбу отишао у гиманзију и пресликао фотографију професора.

Пише: Зорица Пелеш, биограф протојереја – ставрофора др Стевана М. Димитријевића

Приредила: Српска историја