Дрво се ослања на дрво, во на вола, а човек на човека.
Рођен је 1933. године у Крагујевцу. Волели су га сви са простора бивше Југославије. Био је глумац ведрог духа, спреман да сваком помогне. Реплике које је изговарао у многобројним филмским остварењима попримиле су неслућене размере и оне говоре да је и данас са нама. Драгомир Бојанић Гидра.
Нешто више од двадесет година је прошло од смрти прослављеног глумца, али његове роле су и данас живе, тако да се стиче утисак да нас Гидра није напустио. Сећање на њега не бледи, што је само доказ печата који је оставио на српској и југословенској кинематографији.
Иако је Гидра са само девет година остао сироче, јер су му оца Јоцу, иначе официра српске војске, стрељали, његов карактер му није дозволио да клоне духом, већ је још снажније започео свој животни пут. Његова мајка Новка је умрла од туберколозе. Одувек је волео сцену, па је у Београду уписао Академију за позориште, филм, радио и телевизију, у класи Раше Плаовића. Драгомир Бојанић Гидра је у једном интервјуу почетком седамдесетих рекао: По професији сам занатлија. Имам квалификацију стечену у СТШ Крагујевац, хемијско-технолошки одсек. Глумом сам почео да се бавим по потреби службе, у крагујевачкој фабрици конзерви „Црвена звезда”. Затим сам преко аматерског позоришта „Света Младеновић” дошао у Крагујевачко народно позориште, чији сам члан дуго био. Иако је био дугогодишњи члан Крагујевачког народног позоришта, прву значајнију улогу остварио је у Народном позоришту у Београду, у представи „Коштана”.
Највећу популарност на телевизији стекао је улогом Лалета у серији „Мајстори” из 1972. године. Гледаоци га памте по улози агента Микуле у „Отписанима” и улози Крстивоја Крстића у серији „Врућ ветар” из 1980. године.
Филмску каријеру је започео 1955. године, епизодном улогом у филму „Ешалон доктора М.” Жике Митровића. На Пулском фестивалу 1974. године освојио је Златну арену за улогу партизана Тадије Чемеркића у филму „Свадба” (1973) Радомира Шарановића. Познат је и по улози Јанићија у филму „Марш на Дрину”. Ипак, Драгомира Бојанића Гидру прославила је улога Жике Павловића у серијалу „Луде године” који је сниман 14 година у 10 наставака, од 1978. до 1992. године. Његово последње глумачко остварење био је „Обрачун у казино кабареу”.
Ви сте друже колектор. Како? Нисам лепо рекао? Детектор. А, да, лектор. Извините, ја бркам та занимања. Ово је само једна од многобројних реплика које је Гидра изговорио у „Лудим годинама” („Жикиној династији”) и која и данас засмејава народ од Вардара па до Триглава.
Глумац је под псеудонимом Ентони Гидра остварио и запажену интернационалну каријеру. У Италији је шездесетих година прошлог века снимио више од десет вестерн и акционих филмова. За улогу у филму „Балада о револверашу” сценаристе Алфија Калтабијана добио је међународну награду. О Гидри постоји много анегдота, а једну од бољих прочитао сам у дневним новинама пре неколико година:
Велике студентске демонстрације. У Београд из Италије стиже глумац Драгомир Бојанић, звани Ентони Гидра. Долази, што се каже, у „тегет стању”, са џеповима пуним пара од снимљених вестерна. Одлази право на Црвени универзитет „Карл Маркс”. Знајући прави рецепт за решење проблема, предлаже студентима:
– Децо, хоћете да вам чика Гидра купи тенк?
– Нећемо! – повикали су млади идеалисти углас.
– Ви сте неозбиљни, идите у пизду материну! – узвратио је популарни каубој и отишао са Универзитета у неку оближњу кафану.
Реплике Драгомира Бојанића Гидре постале су ванвременске због начина на који их је велики уметник изговарао. Гидра је то радио управо тако да те реплике уђу у наш менталитет. Ова моћ коју је глумац имао у презентацији ни не чуди, јер се за њега често говорило да је човек из народа и да одлично разуме његове потребе.
Ја одо’ да спавам. А ти ту џоњај и рони сузе док ти очи не побеле, ко код оних гипсаних фигура у апотеци.
Поред феноменалне глумачке каријере, живот непоновљивог Гидре обележила је велика љубав са колегиницом Љиљаном Контић. Он је Љиљу упознао на студијама глуме. Венчали су се у Београду 1966. године. Четири године касније, из ове бурне љубави се родила ћерка Јелена која је прослављеном глумцу значила све. Гидра је супругу и ћерку дочекао испред породилишта са троја кола пуних музичара из Скадарлије. Ипак, ова љубав је у складу са њиховом професијом често имала филмску драматичност. Два пута су се разилазили, али су се увек враћали једно другом. Њихови брачни бродоломи били су и предмет шале у Клубу књижевника. Свако помирење овог пара чувена Мира Ступица је бурно прослављала. О љубави и браку са Љиљаном Контић Гидра је говорио: Нисам веровао да могу бити тако упецан. Када сам био младић, нисам могао ни да претпоставим да ћу једног дана бити толико везан за породицу. Колико му је породица значила говори чињеница да је жену и ћерку, често водио на снимања: Кад бих сада морао да идем на дуже ван земље, водио бих ћерку и жену. Нисам више за хотеле, а, право да вам кажем, не могу ни сваких пет минута да телефонирам. Није то више због љубавних мора него, на пример, да ли Јелена има упаљене крајнике, да ли је Љаља болесна… Уз њих бих и лакше радио. Ћерку Јелену је обожавао и често говорио: Детету љубави никад није много.
Драгомира Бојанића су волели сви – колеге, представници седме силе, радници ресторана, обични људи. Чуо сам причу о његовом доласку у „Златно буренце”: Ушао Гидра у Златно буренце, пришао шанку и узвикнуо: „Једна стомаклија!” Подиже чашицу, испи до последње капи, спусти је, окрену се и изађе напоље.
Ни кад се разболео почетком деведестих Драгомира Бојанића Гидру није напуштао ведар дух који га је красио током живота. Иако је болест са којом се Гидра борио била опака – рак једњака, кажу да је током лечења на Војномедицинској академији у Београду забављао и засмејавао рањенике својим анегдотама.
Драгомир Бојанић Гидра је преминуо 11. новембра 1993. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
У животу ко цвика, може да се слика!
Александар Миливојевић
Преузето Пуњени паприкаш
