Бранко ДимескиСрби Македоније

Долгаец (српско село) сећањем отргнут од заборава

По неким подацима 1900 године, село Долгаец имало је 680 становника док су се сви становници овог села декларисали као срби .1905 године у овом селу живело је око 700 Срба, У првој  деценији  19 века, Долгаец је једaн од центара српске духовности и централни војводски округ. На пример, српске војводе Григор Соколовић , Јован Долгач и чувени војвода Василије Трбић били су радо виђени у овом селу.

Аутор, Бранко Димески
Oтворена сарадња становника ових крајева са  српским војводама , била је трн у оку бугарском окупатору, док је село Долгаец било познато као србоманско, односно како што су га Бугари ословљавали  „српско село“. Злочин који се догодио 1915 године представља одмазду бугарске војске над житељима села  Долгаец због тога што су  остали верни традицији и показивали Брасјачки, Српски карктер. Међутим у селима прилепског краја постоје и села која отворено дају подршку  и бугарском окупатору. Село Вранче је главни центар обуке и представља идеолошко бугарски центар, усмерен ка негирању и мржњи  према свему што представља Србе и Србију.
Тако 1913 године, српски војвода Василије Трбић је забележио да је село Вранче  пробугарски центар на територији  Прилепа и околине . За време избијања  Првог светског рата  када је почела мобилизација  локалног становништва, око 35 људи овог села  приступило је чети бугарског војводе Ивана Стојанова која је јуна 1915 година,  убила српског војводу Јована Долгача.
Такође августа месеца 1914 година на  железничкој линији Велес и Градско извршен је неуспешан атентат над  војводама  Василија Трбића, Бошка Вирјанца и Јована Бабунског од стране бугарске чете коју тада предводи  Владимир Сланков.
Храбре војводе осујетиле су намеру бугарских окупатора и жестоко узвратили тако да су бугари претрпели  велике губитке.
Треба издвојити да су велике борбе вођене и са бугарским четама које су предводили Христо Чаушев, Стојан Чочков и Петар Овчаров.
Војвода Васлије Трбић заедно са војводама Цветком Марковићем, Јован Бабунским, Јосифом Гаковићем,, Ранђелом Јовановићем, Михајилом Борјанцем и Михајлом Коњевићем за време бугарске окупације успешно  бране становништво од бугарског терора. За показану храброст краљ Александар Kaрађорђевић одликовао је вoјводу Василија Трбића орденом „Карађорђева звезда са мачевима“. После  Првог светског рата војвода Василије Трбић  постаје посланик Југословенске народне партије, а касније и градоначелник  Прилепа. На почетку 1916 године обилазећи  фронт, војвода Василије Трбић  био је много забринут поводом бугарских потера и злочина. Не треба занемарити и   улогу Арнаута у овим крајевима. Покушавали су остати неутрални мада су се и радо стављали бугарима на располагање. Због овакве услуге добијали су оружје , хлеб и дуван.
Kaда су  бугарске окупаторске власти јавно  позвале села  Десово и Црнилиште да се укључе у  организовани терор против српског становништва, односно против снага војводе Василија Трбића обећавши им силне награде, међутим арнаути су одбили сарадњу. Разлог томе је поштовање према војним умећима српских војвода те су се обратили  бугарским властима следећим речима…
„Вашем  цару рука је дугачка“  Шта хоће  он може да направи, и кога хоће може ухватити. Али колико год ми пушака узели и кренули у  потеру на Василија српског војводу не можемо му ништа, цар нек је жив…“
Почетком  ХХ века већина села у Прилепском крају било је српско. По подацима  секретара  Бугарске егзархије Димитра Мишева („La Macédoine et sa Population Chrétienne“), 1905 године само у селу  Долгаец живело је 580 патријаршиста, србомана како их он назива. Колико је српски народ у јужној Србији претрпео и страдањем се утврдио у царство небеско потврђује и говор патријарха Варнаве у Прилепу 1937 год.
Драги моји Прилепчани,
Искрено жалим што нисам на време добио позив да дођем и учествујем у прослави ослобођења града Прилепа. Ова моја посета, која је намењена Битољу, дозволила ми је да вас поздравим само у пролазу. Ја сам јутрос, пролазећи кроз прилепски крај, везивао успомене и доживљаје, које сте ви сви, мили, а у неколико и заједно са мном, имали и то нарочито за време ратова за уједињење и ослобођење.
Нема тога човека који би био надахнут толико духовно да би могао било у песми, било у проповеди, било у речи, изнети све оно што је овај крај и цела Јужна Србија претрпела у низу многих и многих векова. Ја, као мали учесник у многим ратовима, био сам и душом и телом са вама, упућујући са вама заједно топле молитве Господу Богу да се наш народ хришћански да се ослободи од вековног робовања, да се уједини у једну целину Христове љубави и мира. Тај мир и та љубав, драги моји Прилепчани и данас нам је потребна и то више него икад. И данас морамо бити сви на окупу, духовно и морално, да би могли одбити од себе, од своје деце, од својих будућих поколења, све оно што иде против Бога, против наших хришћанских идеала и љубави према ближњима. Моје речи, које вам данас упућујем, драги моји Прилепчани, јесу речи архипастира, који воли своје стадо и подупире га топлим молитвама, да га свако искушење мимоиђе, те да будемо достојни синови Божји овде на земљи и да идемо стопама нашег Спаситеља и господа Исуса Христа. Чула и моћ нашега Господа Исуса Христа, драги моји Прилепчани, јесте моћ којој не може одолети ништа на свету. Ми ћемо ићи тим путем док је у једнога од нас, држећи се Христових начела, Христове свете науке, јеванђелске науке и волећи све остале своје ближње, ма које вере били. Наша тврда хришћанска вера дала нам је силу и моћ, за време вековног робовања, да смо могли очувати своје високо достојанство људи хришћана, Словена, Срба у овоме и у свима другим крајевима. Бог нас је за то наградио. Дао нам је слободу, дао нам је уједињење, дао нам је силу и моћ да можемо и са осталом нашом браћом говорити, преговарати и споразумевати се, да би очували силину словенског а нарочито, нашег српског елемента на Балканског полуострву. Та моћ и та сила, мили моји Прилепчани, нека вам је у души, нека вам је у срцу а све остало одбијајте од себе. Ваша деца, ваша будућа поколења, осетиће још већу радост, када све се споразумно и у братској љубави буде родило, а увек у границама обележеним у крвавој борби најдрагоценијом и најскупоценијом крвљу, крвљу дичних синова српске војске. Зато примите мој патријаршки благослов и живите у вери, љубави и нади, да ће за наша будућа поколења синути и бољи дани њиховог благостања, коме и ми сви тежимо. У то име нека живи наш Краљ Петар II („Живео!“), да живите ви, моји драги Прилепчани Живео Патријарх!.
Пошто је Њ. Св. Патријарх провео извесно време у разговору са присутнима, повукао се у кола. Једна ученица основне школе предала је Њ. Св. Патријарху леп букет свежих хризантема а присутни грађани читавом кишом цвећа засули су салонска кола Њ. Св. Патријарха Варнаве.
Док је композиција са колима Њ. Светости Патријарха напуштала прилепску железничку станицу, кроз песму хора, чули су се искрени поздрави Прилепчана „Живео Патријарх”
„Слава и хвала свим српским војводама и невиним жртвама”
Аутор, Бранко Димески
Back to top button