Да је за време Тита у Хрватској похађање католичке “вјеронаука” било сасвим нормална ствар, да је од 1972. у загребачкој катедрали редовно слављен спомен дан Алојзија Степинца, а да је проповеди држао надбискуп (касније кардинал) Фрањо Кухарић; да су Хрвати од 1974. године добили право да после државне химне изводе химну Хрватске „Лијепа наша“; да је на њиховим верским скуповима, попут оног у Марији Бистрици, било на десетине и стотине хиљада људи…
За то време, Титова власт у Србији је забрањивала свако озбиљније верско окупљање, а србски епископи били су на робији (попут митрополита црногорско–приморског Арсенија Брадваревића и владике хвостанског Варнаве Настића).
Србска Црква бачена је у запећак, помен Николаја Велимировића, заточеника Дахауа, забрањен је, као и уношење његових дела у СФРЈ (1978.) Атеизација је била толика да се осамдесетих година XX века у срцу Србије Чачку у једној социолошкој анкети само осам одсто средњошколаца изјаснило као верници…
Стравични покољ српских душа и надаље се плански врши. Свуда широм земље лешеви српских душа… У хиљадугодишњој историји Српске Православне Цркве није никада било теже стање него што је данас; као да је болесник на самртничком одру, у агонијском ропцу… Јер лакејско служење богоборачкој, христоборачкој, цркворушитељској диктатури злочиначке утопије – комунизма, води у сигурну смрт, и то у вечну смрт, иза које нема васкрсења. (Св. Јустин Ћелијски, 1969.)
