ЦАРСТВО НЕБЕСКО ЈЕ ОБОГАТИО, А НАС СРБЕ – ОСИРОМАШИО СВОЈИМ ОДЛАСКОМ!

Србски народ  је изгубио великог човека и пријатеља, ненадокнадивог публицисту и политиколога, историчара, доктора наука, академика, дипломату, родољуба и дивног и племенитог човека – Слободана Јарчевића (1942-2020).

Написати официјелну биографију Слободана Јарчевића у неколико редака није тешко, али је претешко и немогуће у таквом тексту изразити сву величину ове громаде од човека, истинског родољуба и Србина, али и великог алтруисте, вечног и неуморног истраживача, србског историчара, без којег би историја нашег народа остала магловита и нерасветљена, оштећена и затамњена.

Силно храбар у свим временима и вуненим, и чупавим, и опасним, и погубним и претешким за србски род. Историчар од искона и од рођења, од Бога обдарен памећу и спознајом, као и способношћу дубљег сагледавања проблема и историје, увек на бранику истине и Отаџбине.

Неустрашив пред многобројним непријатељима, који му чак забранише и путовање у родни дом и родни крај због бритког ума и језика, најјачег и најопаснијег оружја за кукавице и незналице. А управо је рођен у непријатељском крају  (Горње Равно на Купресу) у претешка ратна и погубна за србски род времена (2. фебруар 1942. година – II светски рат у НДХ), да би се породица Јарчевић 1946. године преселила у слободни Банат, где завршава основну и средњу економску школу, док Факултет политичких наука завршава у Београду. И гле ироније, на служење војног рока је 1965. године упућен у тенковску јединицу у злогласно Јастребарско у Хрватску (једини логор за децу у свету у II светском рату).

Као запослен у Савезном секретаријату за иностране послове СФРЈ конкурише за дипломатију 1970. године и на јавном конкурсу бива најбољи у групи. Као дипломата службовао је у Замбији, Грчкој, Индији, Румунији, Кувајту и Белорусији. А након распада СФРЈ  од 1990. до 1999. године је био министар иностраних послова Републике Српске Крајине, и од 1992. до 1994. године саветник тадашњег председника Милана Мартића.

Др Јарчевић је успешно и предано радио у часописима : Дневник, Реч младих, НИН, Погледи, Дуга, Новости, Српско наслеђе, Политика, Глас јавности, Борба, Књижевност, Експерс политика, Књижевне новине, Кикиндске новине, Енигма, Збиља, Сербона, а и као сарадник у Зборницима –  Албанци лажни Илири и Летопис матице српске у Дубровнику.

У свом плодном списатељском раду истраживача, историчара, публицисте и незаобилазног аналитичара србске прошлости др Јарчевић нам је оставио пребогату ризницу дела од огромног значаја за будућност, на чије замке нас је упорно упозоравао, а наслови његових дела довољно о томе говоре: И богови су говорили српски, Изгон Срба и Грка, Ратници светог Ђорђа, Историјске скривалице (у два тома), Срби пре бискуповог Адама, Република Српска Крајина – државна докуманта, Греси историчара, Хрватска језичка беспућа, Измишљено досељавање Срба (коаутор, заједно са Јованом И. Деретићем), Народ српски а историја хрватска, Бивши Срби, Градишћански Хрвати су Срби, Брисање знакова српства, И од Истре до Дрине Србија, Мостарске издаје.

Слободан Јарчевић је подржавао  Српску аутохтонистичку историјску школу, предано и дуго година сарађивао са историчаром Јованом И. Деретићем и ја лично се веома поносим успешном и дивном многогодишњом сарадњом са овим горостасом србске мисли и пера и знам и већ осећам да ће ми одистински недостајати. Јер, ретко се рађају овако несебични и дивни људи, који раде на добробит људског рода, визионари будућности, дубоки аналитичари прошлости и одважни  прегаоци и борци против неистине и зла које она доноси. Ако бих морала да једном речју одредим господина Јарчевића, ја бих рекла да је он био, јесте и остаће наша србска ИСТИНА.

Награђен је „Великом повељом“ и звањем почасног доктора наука у Друштву за истраживање старе словенске историје Сербона у Нишу 2008. године, а имао је и звање академика и потпредседника Светске Академије наука и уметности «Никола Тесла».

 НЕКА ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА ВЕЛИЧАНСТВЕНОМ И ВЕЛИКОМ БОРЦУ ЗА ИСТИНУ И СРБСТВО – ДОКТОРУ НАУКА И АКАДЕМИКУ СЛОБОДАНУ ЈАРЧЕВИЋУ!

ЗАСЛУЖИО ЈЕ ЦАРСТВО НЕБЕСКО!

ВЕЧНО ЗАХВАЛНИ СРБИ!

Пише, проф. Радмила Тонковић, прва жена – ваздухопловни новинар и прва жена-ваздухопловни уредник на Балкану у часописима – “Аеромагазин”, “Наша крила” и “Мома-Гласник”, а као списатељ, новинар, публициста и преводилац пише и објављује у многим часописима у земљи и иностранству и члан је “Удружења новинара Србије” и  “Међународног Удружења словенских новинара” и добитник је Дипломе и Златне медаље Савеза новинара Русије.  

ОСВЕСТИМО СЕ, ВРЕМЕ ЈЕ!

ГОДИНАМА ЈЕ ОВАЈ ВАПАЈ НАМА СРБИМА УПУЋИВАО ПОКОЈНИ СЛОБОДАН ЈАРЧЕВИЋ, ЈЕДАН ОД ВРХУНСКИХ СРБСКИХ ИСТОРИЧАРА НОВИЈЕГ ДОБА, АЛИ ЗАЛУД. ЈЕР, ДА ЈЕ ОВАЈ БОЛНИ ВАПАЈ ДОПРО БАР ДО ЈЕДНОГ ВЕЋЕГ ДЕЛА СРПСКОГ НАРОДА, ДАНАШЊИ  МЕДИЈИ БИЛИ БИ ПРЕПУНИ ИЗВЕШТАЈА О ЊЕГОВОМ ПРЕРАНОМ ОДЛАСКУ У ЦАРСТВО НЕБЕСКО.

Рођен је 2. фебруара 1942.године у Горњем Равном код Купреса, у БиХ. После Другог светског рата , у време тзв. „Осме офанзиве“,  нашао се, не својом вољом, као ни вољом својих родитеља, већ вољом нових „брижних“ комунистичких власти, у чувеном „Возу без возног реда“. Судбину исељених Срба из БиХ и Хрватске, из тог чувеног „воза“, преточиће познати режисер Вељко Булајић  у филм „Влак без возног реда“  1959,године, за који ће бити награђен познатом „Златном ареном“ на филмском фестивалу у Пули. У том „возу“, препуном Срба, на путу за плодну Војводину, наставиће  да сања своје недовршене  дечије снове дечачић Слободан, снове започете у родитељској кући у Горњем Равном, И када је стигао са родитељима у Нове Козаце, недалеко од Кикинде, наставио је да сања. Сањао је да ће се једнога дана отиснути негде далеко и да ће истраживати непознате крајеве. И тај сан му се остварио  када је, после завршеног Факултета политичких наука,  ступио у дипломатску службу у Београду. Пут каријерног дипломате водио га је од Замбије, Грчке, Индије, Румуније, Кувајта у Белорусије. Када је био у Калкути, десило му се нешто најдивније у животу, јер је мислио да сања када му се представила предивна Алокананда Митер, унука величанственог индијског песника, нобеловца Тагорино Рабиндрант, који је био једном приликом гост у Београду.

Мени и мом супругу причао је са усхићењем о дивном пријатељству са Алоканандом и њеним студијама србског језика на Филолошком факултету у Београду. Био је очаран сазнањем да је србски језик потекао од санскрита, на коме су написана најстарија књижевна дела на свету – „РГВЕДЕ“, које су сачуване у Индији. И да је Алокананда писала књигу о вези србског језика са санскритом.

Као вечити заљубљеник у историју, који је с невероватним жаром  подржавао  Српску аутохтонистичку школу, као  и све што је истраживао и радио  његов велики пријатељ дивни историчар Јован Деретић, увек ме је даривао својим новим сазнањима било путем телефона или путем електоронске поште.

Дивно смо се дружили и размењивали искуства као истраживачи. Био је велики и одан  пријатељ. Мом супругу и мени био је драгоцен сваки разговор са њим, а посебно је мом супругу значило што је пок. Слободан изузетно ценио његовог оца, као старог и искусног колегу – дипломату. Када смо га једном  нас двоје питали како је дошао на идеју да се бави историјом, испричао нам је да је по престанку рада у дипломатији, не знајући шта ће даље да ради, отишао у огромну библиотеку Министарства иностраних послова у Београду. И био је запањен угледавши тамо много драгоцених књига, на које пре њега нико није обраћао пажњу. И, кренуо је да чита без престанка и да истражује. А истраживачки рад је најзаноснији посао на свету и прави истраживач не може да му одоли ни мало. И тако је наш дивни Слоба почео поново да сања и да целом србском роду дарује најраскошније приче , које су многима од нас у почетку деловале нестварно,али и чудесно и чаробно.

Радо се одазивао мојим позивима, тако да смо често били на многим озбиљним научним скуповима и друштвеним дешавањима. Посебно памтим сјајан научни скуп у Руском дому 9. октобра 2015.год, када ме је проф. историје Ђорђе Бојанић замолио да уместо њега, (јер је имао обавезе у школи у Нишу) узмем учешће на том скупу. Била је то Свесрпска научна конференција – ИСТОРИЈСКО И ДУХОВНО НАСЛЕЂЕ СРБА У ОДНОСИМА НОВЕ СВЕТСКЕ РАВНОТЕЖЕ. И сећам се, да је пок. Слободан имао сјајно излагање  тада ,као и његови сарадници из Владе РСК у прогонству и дивни гости из Русије и Републике Српске. После тог незаборавног скупа дивно смо се сви дружили и била сам радосна што је пок. Слоба био изузетно уважаван и као човек и као научник. На жалост, за све те његове године труда, за сва његова бриљантна истраживања и блистава историјска дела,  за безброј  врхунских текстова по многим нашим часописима, „уштиркани“ другови – академици САНУ и србска научна јавност  уопште не да немају слуха, већ једноставно нису хтели ни да чују за све то што је годинама вредно истраживао, радио и писао.

Памтим и са каквом радошћу је прихватио  мој позив за прекрасну манифестацију „ДАНИ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ У БЕОГРАДУ“, о којој  сам  раније писала  на сајту Српска историја. Дивно смо се дружили и на Данима Дијаспоре на Универзитету Сингидунум,  са нашим дивним пријатељима из РАС академије: проф. др Миланом Распоповићем и др Добросавом Никодиновићем, неуропсихијатром, члановима РАС чији је и Слоба био уважени члан.

Много сам тужна пред Слобин пут до звезда на вечни починак, али ме теши сазнање да ће га  на том далеком путу анђели  нежно ушушкати у његове недовршене снове.

ДРАГИ МОЈ СЛОБО, МАЛО ЈЕ РЕЋИ ХВАЛА ЗА РАСКОШ, КОЈУ СИ НАМ ДАРИВАО КРОЗ СВОЈЕ ВЕЛИЧАНСТВЕНЕ КЊИГЕ. ХВАЛА ТИ ШТО СИ ПОСТОЈАО ТАКО ПРЕКРАСАН И НЕСЕБИЧАН, ЉУДИНО СРБСКА!

НЕКА ТИ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА, ПРИЈАТЕЉУ ДРАГИ!

ПОЧИВАЈ У ЦАРСКУ НЕБЕСКОМ!

Пише, Зорица Пелеш, публициста, научни радник и биограф проте Стевана Димитријевића.

Приредила Српска историја