“Боље рат него пакт”, кликнуше “Британци” 27. марта 1941. у Београду.
Ако су Загреб, Сарајево и Љубљана послије пада Краљевине Југославије прихватили савез са силама Осовине нацизма и фашизма, одушевљено поздрављајући долазак Хитлерове и Дучеове солдатеске априла 1941. године, какав је био смисао бунта 27 марта 1941. године, када се у Београду скандирало “Боље рат него пакт”, “Боље гроб него роб”? Да ли је тај бунт био мазохизам српског народа у илузијама, или подли пројекат империје под именом Велика Британија- која је и сама водила са Хитлеровим представницима преговоре о ненападању, и предавала Хитлеру без војне реакције европске државе једну за другом, правдајући то својим националним интересом!?
Лондонски преговори Британаца и нациста
Лондонски тајни преговори између Њемачке и Велике Британије, маскирани под изговором преговора о лову китова, су се десили у јуну- августу 1939.године.
Према документима Херберта фон Диркенсена, тадашњег њемачког амбасадора у Лондону, Хорас Вилсон је као спољнополитички савјетник британског премијера Невила Чемберлена предложио њемачком представнику Хелмуту Волтату, економском савјетнику Геринга, пакт о ненападању, финансијској сарадњи, расподјели сфера утицаја! Што се тиче сфера утицаја, Вилсон је предложио Њемцима да њихова сфера утиција буде источна и југоисточна Европа, при чему су били спремни повући гаранције Пољској о независности и територијалном интегритету, те самим тим Пољску препустити вољи Хитлера, несумњиво у смислу њене окупације.
Британци су Њемачкој у Лондону давали и права на експлоатацију афричких колонија, а за себе тражили гарантовање интереса у свим својим колонијама, уједно предложивши да територија СССР и Кине буде у заједничкој сфери подјеле интереса. Када је Волстат питао Вилсона да ли је могуће у разговорима дотаћи и друга питања, Вилсон је одговорио:”Фиреру је потребно само да узме лист папира и наведе сва питања која га интересују. Британска Влада је спремна да разговара о њима!”
Треба напоменути да је неких годину дана прије ових преговора у Лондону британска Влада на челу са Невилом Чемберленом хладнокрвно издала Чехословачку!
Сматрајући да још није у потпуности спремна за рат са Њемачком, наговорила је Француску да заједно 30. септембра 1938. склопе Минхенски споразум са Хитлером, којим је Немачкој признато право на Судете у Чехословачкој. Не само Британци и Французи, већ и Пољаци су тог истог датума чудовишно пали на испиту европске коректности. Без потписивања било кавог споразума, Пољска је 30. септембра 1938. окупирала Тешинску област Чешке понашајући се исто као и нацистичка Њемачка. И не само то, када је у прољеће 1939.године Хитлер напао Чешку, Пољаци су одбили предлог СССР а о помоћи Чесима, забранивши совјетској армији прелазак преко територије Пољске као и прелет совјетских војних авиона кроз пољски ваздушни простор, упозоравајући да ће у том случају Совјетском Савезу објавити рат.
И Мађари су приликом тог черечења узели свој дио Чехословачке познат под називом Карпатска Украјина, понашајући се као Њемци и Пољаци. Све ово наводи на закључак да су Британци овим преговорима у Лондону, као и раније у Минхену, по сваку цијену жељели избјећи рат са Хитлером, држећи се доктрине “Боље пакт него рат”, која је дијаметрално супротна од оне трагичне која је истицана у Београду двије године касније под покровитељством Лондона.
Московски преговори и пакт Рибентроп- Молотов
Паралелно са наведеним Лондонским преговорима, у раздобљу април- август 1939.године, водили су се преговори о колективној безбједности у Европи у којима су учествовали СССР, Француска и Велика Британија!
У току преговора, СССР је предложио војни план по којем је против агресора (Њемачке) био спреман да предостави савезу 136 дивизија, 5 хиљада артиљеријских јединица, 9—10 хиљада тенкова, 5—5,5 хиљада авиона. Уједно СССР је тражио да се допусти пребацивање те армије преко територије других држава, што су одбиле Пољска, Латвија, Литванија, Естонија и Финска.
Французи и Британци су отезали са конкретним почетком преговора, тако да су тек 11. августа 1939. године стигле њихове делегације у Москву. Интересантно је да су те делегације кренуле на преговоре још 5. августа и изабрале најдужи пут, бродовима до Лењинграда, а потом возом до Москве. Када када су дошле у Москву, испоставило се да се ради о делегацијама нижег ранга без икаквог пуномоћја! Невил Чемберлен није био претјерано заинтересован за исход преговора, који су се завршили неуспјехом.
У међувремену је Москва сазнала за тајне преговоре Британаца и Њемаца у Лондону, и то оцијенила жељом Британаца да Хитлера окрену на Исток против СССР. Одговор је био симетричан, па је 23. августа 1939.године дошло до потписивања пакта Рибентроп- Молотов, који је био пакт о ненападању и подјели интереса у источној Европи између СССР- а и Њемачке. Јако брзо се промијенила политичка мапа Европе, јер је већ 1. септембра 1939. године Њемачка упала у Пољску, а 17. септембра на преосталу територију Пољске ушла и совјетска армија. Територијална подјела Пољске је била завршена Договором о пријатељству и границама између СССР и Њемачке потписаном 28. септембра 1939. године. Нападом Њемачке на СССР 22. јуна 1941. године пакт Рибентроп- Молотов је постао неважећи.
Путин се 10. маја 2015. године у Кремљу, приликом заједничке конференције за новинаре са Ангелом Меркел, осврнуо на тај осјетљиви дио историје следећим ријечима:
”Што се тиче споразума Молотов-Рибентроп скренуо бих вам пажњу да је Совјетски Савез уложио велике напоре да се створе услови за колективно супротстављање нацизму у Њемачкој, и у неколико наврата покушавао да створи антифашистички блок у Европи. Сви ови покушаји су се завршили неуспијехом. А када је Совјетски Савез схватио да је остао сам против Хитлерове Њемачке, он је предузео кораке са циљем да се избјегне директан сукоб, те је потписан пакт Молотов- Рибентроп. У том смислу дијелим мишљење нашег министра културе, који је рекао да је тим пактом обезбијеђен битни смисао неоходне безбједности Совјетског Савеза. То је прво. Друго, желим да вас подсјетим да је након потписивања Минхенског споразума 1939.године сама Пољска предузела кораке у циљу да себи припоји дио чешке територије. Тако се догодило да је након пакта Рибентроп-Молотов дошло до подјеле Пољске, која је постала жртва политике коју је и то вријеме сама водила у Европи.“
Нема сумње, преговори Британаца и Њемаца у Лондону, као и пакт Рибентроп- Молотов, показали су да су двије најважније антинацистичке силе у Европи, СССР и Британија, држале максиме “Боље пакт него рат”. Понашање САД је било да их уопште не интересују велики сукоби и ратови у Европи! Дакако, њихов циљ је био- сачувати своје цивиле и своје војнике од директног судара са Њемачком, и упутити Хитлера у другом правцу. Исто је покушао да уради и кнез Павле Карађорђевић, који је такође желио сачувати цивиле и војнике Краљевине Југославије уклањајући их од урагана. Зато је интересантно проанализирати његово понашање у тим ломним временима.
Черчил од кнеза Павла тражи самоубиство Југославије!?!
Кнез Павле, неоспорни антифашиста и антинациста, је 1941.године крајње логично и трезвено оцијенио ситуацију и тешки положај Краљевине Југославије у Европи која је већ била под влашћу Хитлера. Краљевина Југославија је, наиме, била у потпуном окружењу и могла бити с лакоћом раскомадана, што се и десило са трагичним последицама по српски народ. О томе је кнез Павле, у страшним моментима за државу, народ и себе, рекао следеће: ”Све процене су говориле да ће у случају рата војска Југославије капитулирати за шест недеља. Ја сам чинио све што је у мојој власти да останемо у миру док Хитлер не оде на Совјетски Савез”! Историчар и публициста Миодраг Јанковић је у тексту “Боље пакт него рат”, објављеном 30. јула 2003. У Вечерњим новостима, навео хронолошки ток драматичних збивања:
“Према Нилу Балфуру, 12. јануара 1941. године кнез Павле је примио британског амбасадора, који му је пренио поруку премијера Винстона Черчила- која је гласила: неутралност Југославије више није довољна! Енглези шаљу механизовани корпус у Грчку и предлажу стварање заједничког балканског фронта. Према Черчиловом плану, требало је жртвовати велики део територије Југославије (напустити Словенију и Хрватску) и југословенску војску упутити преко албанских гудура (опет!), како би се Мусолинијева војска натјерала у клопку. Кнез Павле је био врло љут! Схватио је да Енглеска захтијева да Југославија изврши самоубиство, јер би таква дејства само убрзала њемачки напад. Југословенски генерали су овај Черчилов план оцијенили као апсурдан. Хрвати и Словенци, који су имали функције у Влади, су рекли да би прихватање плана Британаца било препуштање њихових сународника на милост и немилост Италији и Њемачкој, па су тај план одбацили.
Цветковић и Цинцар-Марковић су се 15. фебруара састали са Хитлером, фон Рибентропом и фон Хереном, њемачким послаником у Београду. Хитлер је тражио да Југославија приђе Тројном пакту. Цветковић је то одбио под изговором да би пакт наметнуо обавезе противне суверенитету његове државе. Хитлер му је тада рекао да би он поштовао национални интегритет Југославије и да не би захтевао њену територију за своје војне базе или употребу југословенских саобраћајница за време рата. Оба министра су одбила да дају било какав одговор. Убрзо је у Београд стигао Хитлеров ултимативни позив: Фирер жели да се сретне са кнезом Павлом и са њим ријеши проблем!
У међувремену, у Београду је расла забринутост због све већег прилива њемачких трупа у Румунију. Отежући неминовни састанак са Хитлером, кнез Павле је наредио мобилизацију 700.000 војника ради безбједности источне границе. Из Енглеске је државни секретар за рат Ентони Идн захтијевао од кнеза Павла да објави позицију своје Владе. Черчил је упорно тражио од кнеза да напусти Словенију и Хрватску, повуче се са војском у Стару Србију и одатле нападне Италијане у Албанији! Ситуација се искомпликовала када је 1. марта Бугарска потписала Тројни пакт, а њемачке трупе већ 2. марта ушле у Бугарску.”
Састанак кнеза Павла са Хитлером
Историчар Миодраг Јанковић даље наводи:”Немајући више много избора, 4. марта кнез Павле одлази у Салзбург на састанак са Хитлером. Састанак је трајао пет часова и њему је присуствовао само Рибентроп, и то само да послужи као преводилац кад би затребало. Предмет разговора је био Тројни пакт, и Хитлер је све предузео како би кнеза обавезао на потпис. Кнез Павле се вјешто бранио. “Ја сам покушао да га одвратим од агресије на Грчку”, испричао је кнез много касније Драгославу Ђорђевићу. “Говорио сам му да је то мали народ и да му та слава није потребна. Хитлер се сложио са мном, али је додао да он мора да гони Енглезе из Европе и због тога мора да заузме Грчку. Мени је било јасно да је Хитлер врло опасан човек и да са њиме не може да се ради олако и без крајњег опреза. Имао је у својим рукама страховиту ратну машину и могао да нас уништи за неколико дана”, рекао је кнез Павле.
Објашњавао је Хитлеру да он не може да учествује у рату против Грчке која је традиционални српски пријатељ и додао да је са грчком краљевском кућом у најближим рођачким везама. На то му је Хитлер узвратио, рекавши да се од њега не очекује да узме учешће у рату, већ да приђе Тројном пакту. Хитлер је пред крај разговора наговијестио могућност напада Њемачке на Совјетски Савез, и чак пристао да се из пакта изоставе војне клаузуле. Кнез Павле је на крају разговора рекао да он сам на лицу мјеста нема права да потпише било шта, већ да претходно треба да се савјетује са Владом и да сазове Крунски савјет. Хитлер је уважио његове аргументе, али је дао ултиматум – три недеље и ни дана више!
Коначно се 16. марта десила информација која је била потребна кнезу Павлу, када је из Берлина пуковник Владимир Ваухник у југословенски Генералштаб послао тачан распоред њемачких трупа за напад на Совјетски Савез. То је био прецизан њемачки план за акцију у којој је требало учествовати двије стотине дивизија уз подршку сателитских земаља. Истовјетан извјештај је послао и првом ађутанту кнеза Павла. Пуковник Ваухник је о својим сазнањима обавијестио Грке, Турке и Енглезе. Кад је покушао да то исто учини са Совјетима, они су одрицали сваку могућност њемачког напада на СССР.
Крунски савјет се састао 20. марта 1941. године. Министар иностраних послова Цинцар-Марковић је упознао присутне са клаузулом Тројног пакта о специјалним уступцима Југославији. Једини њемачки захтјев који би требало да буде поштован био је да ова клаузула не сме бити објављена и да ће гаранције бити дате у два одвојена писма. Крунски савјет је подржао потписивање споразума.
Потписивање пакта и пуч
У Бечком дворцу Белеведере, у жутој дворани, по одлуци Крунског савјета 25. марта 1941.године, Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-Марковић су потписали протокол о приступању Југославије Тројном пакту сила Осовине. У посебним нотама, које су потписали министар иностраних послова Њемачке Рибентроп и министар иностраних послова Италије Ћано, потврђено је поштовање суверености и територијалног интегритета Југославије. Утврђено је да се Југославији неће постављати никакви захтјеви за војну помоћ, да Силе осовина за вријеме рата неће подносити захтјев за одобравање пролаза трупа или транспорта преко југословенске територије, да ће при новом одређивању граница на Балкану водити рачуна о интересу Југославије када је у питању територијална веза са Егејским морем и проширивањем њеног суверенитета на град и луку Солун.
Тај споразум је збачен војним ударом 27. марта 1941. године који је извела група пробританских високих официра Југословенске војске на челу са бригадним генералом војног ваздухопловства Боривојем Мирковићем. Збачено је трочлано краљевско намјесништво: кнеза Павла Карађорђевића, др Раденка Станковића, др Иве Перовића, као и Влада Драгише Цветковића и Влатка Мачека. Војни завјереници су “предали власт” малољетном краљу Петру Другом Карађорђевићу и основали Владу на чијем челу се нашао један од њих, командант Војног Ваздухопловства армијски генерал Душан Симовић. Као главни цивилни завјереник сматрао се Радоје Кнежевић, раније професор француског језика при Двору.
Радио Београд објавио је ујутру 27. марта 1941.године као главну новост – да је малолетни краљ Петар Други збацио своје намјеснике, узео власт y своје руке и мандат за састав Владе повјерио армијском генералу Душану Симовићу.
Историчар Ђорђе Бојанић тврди да је краљев говор преко радија Београд био фалсификат, те да је тај говор, без знања малољетног краља, одржао капетан Јаков Јововић. У британској амбасади у Београду је отпочело славље и отварао се шампањац у част тога што је Југославија врло лако осуђена на смрт, коју ће сигурно спровести њемачки Фирер!
Слом Југославије и Грчке, бјекство Британаца и београдских пучиста
Напад Хитлера на Краљевину Југославију је почео без објаве рата 5. априла у 22 часа, нападом на граничне карауле. Од сусједних држава Краљевине Југославије једино је марионетска власт Румуније, тада чланице Тројног пакта, направила витешки потез за историјско и људско памћење! Наиме, Румунија је једина одбила да учествује у свирепом нападу на Краљевину Југославију, као и њеном черечењу одбацујући њемачку понуду да узме Банат. Рат је завршен за дванаест дана. Споразом о примирју (капитулацији) потписан је 17. априла 1941. године.
Напад Хитлера на Грчку се десио дан касније, 7. априла. Британски војни контигент, који је искрцан у Грчку да би провоцирао Хитлера, је почео са повлачењем и бјежањем из Грчке већ 19. априла што је деморализовало грчку војску. Од 62.000 британских војника на острво Крит је евакуисано чак 53.000. Грчка је капитулирала 30. априла1941. године. Бјекство Британаца из Грчке, као и њихово бјекство током напада Хитлера на Француску (када су од 26. маја до 3. јуна 1940.г. евакуисали 338 226 војника преко Ламанша у операцији “Динамо”), је био одговор на питање које је упућивао Британцима пучиста Симовић- Да ли ће Британци војно подржати Југославију послије рушења кнеза Павла?
Сви пучисти на челу са Симовићем су побјегли из државе заборавивши поклич “Боље гроб…”. Нису се чак ни осврнули на своје војнике и официре који су гинули на копну, мору, ријекама и ваздуху, као и на оне који су потом као заробљеници одвођени у гасне коморе! Југославија и Грчка су послије слома утонуле у грађански рат, који су активно подстицале и распиривале власти у Лондону за цијело вријеме њемачке окупације, а у Грчкој чак до 1949 године. Дјеловањем британског руководства десила се катастрофа на Балкану. Мотив Британаца да режирају ове догађаје најбоље илуструје савременик тих збивања, историчар и војни теоретичар Лидл Харт, који је написао: „Черчил је постао велики само зато што је умио да за живот једног Енглеза жртвује читаве народе, што је иначе црвена нит британске спољне политике.“
Аутор Војин Грубач
Преузето ИН4С портал
