Поникло у подножју планина Јастрепца, Пасјаче и Видоваче, на надморској висини од око 300 метара, Прокупље својим географским положајем, археолошким открићима у њему и ближој околини и сачуваним остацима споменика из прошлости, одаје лик одавно сазданог града. На југозападној страни се уздиже живописно брдо звано Хисар, око кога се змијолико обавија Топлица и на коме и данас стоје трошни остаци давнашњега града. Све што се вековима, добро и зло овде збивало, збивало се под стрмим падинама овога брда, па је Хисар вечити симбол Прокупља. (Слободан Несторовић, Под Хисаром, 1979)
Готово да се ништа није променило од времена кад је Слободан Несторовић писао хронику града под Хисаром, Прокупља. И даље Топлица змијолико обавија брдо Хисар чинећи природну појаву – епигенију, што заправо значи да делом свог тока тече натраг, једино је тако могла да са три стране обавије брдо. Отуда баш то брдо које данас зовемо Хисар чува најстарију историју вароши, трагови прошлости простиру се углавном источном, нешто блажом падином која се отвара према данашњој вароши па све до врха брда.
На брду Хисар су остаци старе тврђаве. Народно предање каже да је ту столовао Југ Богдан и да је он саградио тврђаву и малу цркву у подножју брда. Истраживања рађена крајем прошлог века су потврдила постојање средњовековне тврђаве, истражен је део на врху брда. Сви покретни налази, уломци посуђа, алатке, комади оружја, указују да је тврђава своју последњу фазу градње имала крајем XIV века, у време кад се српска држава лагано распадала и кад су обласни великаши, учвршћујући власт, обнављали тврђаве.
Историчари сматрају да је на Хисару постојало римско утврђење и да је то Hammeum, станица на путу од Ниша према Љешу на јадранској обали. До данас је откривен и сачуван горњи град, на самом врху брда, површине око 500 м2, овалног облика, са каменим зидовима који прате кофигурацију терена. Са северне стране која стрмо пада према Топлици, бедем је широк тек нешто више од метра, са источне стране где је падина блажа, зид је ширине три метра и са спољне стране има, готово целом дужином суви ров. Донжон кула чува узану капију са оригиналним каменим прагом, у близини, на северном бедему је мала, потерна капија која је степеницама имала везу с кулом крај Топлице-воденом или Југ Богдановом кулом.
Утврђење је имало још два готово концентрична бедема. У оквиру првог, на коме још постоје остаци три куле, са источне стране је новије здање, задужбина др Алексе Савића-Савићевац, зграда на врху Хисара, која се види са које год стране гледали. Зидана је 1927. јер је др Савић, који је службовао у Прокупљу, тестаментом оставио аманет да га сахране на падини Хисара, а да на врху брда подигну зграду, на радост и уживање Прокупчанима. Иако је планирао да то буде санаторијум, зграда је углавном била ресторан, а до 1962. је у једном делу био смештен Музеј. Пише у летописима да је приликом изградње те зграде откривен темељ римске грађевине с мозаицима, фонтанама, да је пронађен римски новац, но ниједан податак није документован детаљније тако да остаје да само нагађамо шта је то уништено приликом зидања Савићевца.
Предлог за реконструкцију прокупачке тврђаве
Трећи бедем је готово потпуно затрпан, тек је приликом проширивања пута откривен у профилу те се може назрети правац пружања бедема. Крај Топлице, на северној страни је готово потпуно очувана кула, Југ Богданова како је у народу зову. Свакако је била осматрачница јер се овде изгледа могло преко Топлице, на једном од старих планова Прокупачке тврђаве који се чува у Бечком архиву а који је рађен у XVII веку, управо наспрам куле је нацртан мост. Данас трагова моста нема, а крај куле је дивна пољана. Шездесетих година прошлога века је на Топлици, крај куле, постојао сплав на коме су организоване забаве.
У подножју Хисара, на источној падини постоје римски остаци. Ту су током археолошких ископавања 1972-75 откривени темељи храма посвећеног Херкулу, изгледа богато украшеног судећи по остацима фресака, архитектонске пластике, подних плоча… Тај храм је обновљен у време Јустинијана, у VI веку а затим је у XIV веку, у источном делу темеља подигнута мала једнобродна православна црква са припратом. Свето место је поштовано, без обзира на веровања, темена апсида из све три фазе се поклапају. Народ ову малу цркву зове Југ Богданова, верујући да је он био ктитор, а зове је и Латинска, верујући да су је за богослужење користили католици у XVI веку, кад је у Прокупљу постојала моћна дубровачка колонија. Из тог времена је сачувано неколико надгробних споменика Дубровчана, који су засад у цркви.
План прокупачке тврђаве из 1669. године
Римских остатака има и на југоисточном делу падине, ту су у данашњој порти цркве св. Прокопија откривени темељи терми, зиданих истовремено кад и Херкулов храм, судећи по орјентацији, начину зидања и по покретним налазима. Терме су биле монументалне, квалитетно зидане, пружале су се према речној обали, зидови су налажени приликом копања у двориштима у непосредној близини. Највероватније су терме, у којима се одвијао део јавног живота Хаммеума, претворене у цркву, пошто је хришћанство постало званична религија у IV веку, кад су се друштвене норме промениле. О томе сведочи низ грађевинских интервенција на објекту.
Око тог храма је кренуло сахрањивање и на падини Хисара је откривен значајан број позноантичких гробова. Претпоставка је да је над гробом једног од мученика сахрањеног у близини цркве касније саграђена данашња црква св. Прокопија. У прилог томе говоре и гробови откривени у ђаконикону, док простор испод олтара није истражен. Дакле, само је гроб неког поштованог мученика могао одредити положај цркве која западним зидом удара у брдо и у коју се улази са севера. Но, тек ће нова истраживања можи да у потпуности потврде ову претпоставку.
Археолошка истраживања на термама источно од цркве св. Прокопија
Црква св. Прокопија је трећи значајан споменик у подножју Хисара. Она је правилно оријентисана у правцу запад-исток, са три апсиде са источне стране, првобитно грађена као тробродна базилика македонске школе по темељима и највише личи на св. Софију охридску. У црквеним аналима стоји да је освећена 934. године. Њена хиљадугодишњица је слављена 1934. године кад је у Прокупљу организовано велико славље, којем су присуствовали патријарх и краљ Александар. Није познато ком је светитељу била посвећена. Крајем XIV века је цркви призидан јужни брод и ту су похрањене мошти св. Прокопија донете из нишке цркве, зазидане како би се сачувале од надолазеће пошасти. Врло брзо и црква и град се почињу звати именом св. Прокопија. У повељи кнегиње Милице из 1395. године, којом она поклања добра манастиру св. Пантелејмона у св. Гори, набројана су два човека из града св. Прокопија, Радослав и Добромир, са свом баштином.
Прокупачки град, или тврђава, како год је звали, био је место последње одбране. Кад би непријатељ кренуо у освајање, становници из околине би покупили најосновније што су могли да понесу, потерали би стоку, повели чељад и склањали би се унутар бедема. Ту се живело током опсада, док је трајало хране. За воду су биле зидане цистерне, унутар свакога бедема по једна, скупљале су кишницу а под окриљем ноћи су храбри силазили до реке и доносили воду, да обнове залихе. Уз бедеме су откривени трагови настрешнице под којом се боравило, судови у којима се спремала храна, чак је на једном огњишту нађена шака угљенисаног зрневља.
Брдо Хисар је још увек велика тајна, будући да је тек делић истражен. У граду круже приче о лагумима, постоји прича да један лагум излази према Соколици, и то онај којим су последњи браниоци утекли од Турака с коњима поткованим наопако а на граду оставили гоч да прави велику ларму. Улаз у један од лагума је откривен пре неку годину, приликом проширења пута машинским радовима. Још се нико није усудио да провери где води. После пада Србије под турску власт, Прокупље дели судбину читавог народа. Тврђава се урушила, црква св. Прокопија је рушена и обнављана зајмом узетим до Турака.
Латинска црква, темељи Херкуловог храма
После векова трајања под земљом, седамдесетих година XX века су започета истраживања, најпре Југ Богданове цркве. Истражен је простор око цркве, откривена велика некропола. Црква је обновљена, фреске конзервиране. Данас нас са северног зида гледају свети ратници, одолевају времену, трају више од пет векова. Црква слави Богородичин покров, отвара се сваког 14. октобра и понекад, кад желимо да покажемо гостима шта имамо од старина.
Кад је истражен и конзервиран горњи град тврђаве, још далеке 1980. године се родила идеја за ревитализацијом и направљено је идејно решење за летњу позорницу која тако недостаје малој вароши. Копија плана је већ избледела, идеја је још увек жива. Године 2000. је направљено 212 степеника од средине брда, поред споменика Алекси Савићу, до Савићевца. Оживели смо тврђаву 2002. у данима Европске културне баштине. Прокупачко аматерско позориште је извело Шекспиров Сан летње ноћи, био је то доживљај за памћење. Чинило се да те ноћи нико од Прокупчана није био код куће, иако је био мрак, иако није било довољно столица, иако су из Дома војске донели 200 столица, седели смо на бедемима, на камену…
Неколико година смо, поводом градске славе, Дана св. Прокопија, на тврђави имали позоришне представе, концерте. Слушали смо на тврђави Хазаре, Павла Аксентијевића, гледали Јелену Анжујску, Коштану, имали смо спортска такмичења, витешке борбе. И сваке године су се неки заклињали да ћемо следећу славу сачекати на правој позорници. А онда смо пре неку годину, на дневном светлу, видели да конзервирана тврђава почиње да се руши, да се камење одваљује и да више није безбедно организовати било каква масовнија дешавања.
Турски амам, упоредно некада и данас
Сваки пут, кад нам дођу гости, водимо их на Хисар, где бисмо иначе. Покажемо им диван поглед на наш лепи град, на јединствену природну појаву-епигенију. Помислим да то што наша река делом тече узбрдо можда и нас чини посебнима. И док им причамо историју вароши, не помињемо да је Дунек, некадашња градска плажа доскора био сметлиште. Причамо им о нашим значајним црквама, о толеранцији. Показујемо споменик нашем сликару Божи Илићу и песнику Раду Драинцу, ту близу Алексе Савића. И с поносом показујемо тврђаву која ће једног дана оживети кад направимо летњу позорницу, која ће бити летња сцена Дома културе. Додуше и Дом је у фази адаптације.
Не показујемо посетиоцима турски амам, тамо су се уселили бескућници, немају где. Амам је усред Кнез Михајлове, на дивној парцели, када би се уредио постао би посебан. У међувремену, кад нам дођу гости и нама се наша варош некако учини лепшом, бар на неко време. А кад гости оду, наставимо да маштамо…
Јулка Кузмановић Цветковић, археолог, Народни музеј Топлице, Прокупље
извор: Корзопортал
