Бојанић: По први пут у историји по школама 1. септембра преко разгласа чуће се државна химна “Боже правде“

По први пут у историји по школама 1. септембра преко разгласа чуће се државна химна “Боже правде“, најавио је министар просвете, науке и технолошког развоја Бранко Ружић.

Све похвале за ову идеју, која ће се коначно реализовати по први пут.

У свим школама у Србији било би добро да се сваког првог школског дана у месецу пушта на разглас химна ,,Боже правде“, уз подизање заставе Србије на јарбол у дворишту. Тако се ради у Америци и скандинавским земљама.

Занимљиво је и то да ће се од 1. септембра у руским школама сваког дана подизати државна застава. Министар образовања Русије је изјавио да ће с почетком нове школске године бити уведен нов обичај подизања државне заставе у школама.

Наша је обавеза и дужност да нашу децу васпитавамо у духу вере коју су нам Свети Сава и остали српски светитељи оставили у аманет и утемељили нам пут, Светосавски пут.

ДОК НАМ СРПСКА ИСТОРИЈА НЕ БУДЕ ПРИОРИТЕТ И ДВОГЛЕД, ДОК НЕ ПОЧНЕМО ДА УЧИМО ИЗ ЊЕ И САГЛЕДАВАМО БУДУЋНОСТ И РАЗУМЕМО ОПАСНОСТ… биће тешко по нас, а ако је разумемо, видећемо и будућност као што из ње видимо прошлост, тако ћемо сагледати и опасност. Ми морамо учити из сопствених грешака… а имамо их на претек.

ШТА ЈЕ СА ОМЛАДИНОМ…?!

Ко је крив што велики део наше омладине пише латиницом, користи стране изразе, носи мајице са енглеским и америчким заставама, воли Мекдоналд, слуша страну музику (више него изворну, домаћу)…? Све је то лепо и ту не треба тражити кривца. Треба деловати едукативно и васпитавати омладину, како у школи, тако и код куће, баш онако како се васпитава и омладина у Америци и Енглеској – да ли они носе мајице са српским грбом или заставом?

Врло ретко на нашим путевима (ауто-пут) можемо видети да се вијоре српске заставе, за разлику од путева у Албанији, Хрватској, Грчкој, Македонији… где се на сваком месту вијоре националне заставе (што је и врло лепо видети, јер тако поштују и себе и своју државу). Зар се ми стидимо наше заставе? А онда се чудимо, што омладинци носе мајице са страним заставама… А уз то им поједини директори школа (било је и таквих случајева) скидају мајице са ликом српског хероја Гаврила Принципа и са заставом Космета.

Ако хоћете да уништите један народ, уништите његову историју – другачији рат вам није потребан!“ Нажалост, то се нама догодило у прошлости.

Када се једном народу ишчупа корен сећања на славну прошлост, на своје јунаке и војне победе, када му се ишчупа историјски корен постојања и трајања, он постаје зомби, маса, руља. Такав народ губи национално достојанство, поимање државне свести, престаје да има узоре и за њега више ништа није свето – па ни жртве које су пале, да би он данас уопште постојао.

ЗАТО, МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР ЗА СВЕ СРПСКЕ ЖРТВЕ ШТО ПРЕ МОРАМО ИЗГРАДИТИ И ИМАТИ… ГРАНДИОЗАН, ТО ЗАСЛУЖУЈУ НАШЕ СРПСКЕ ЖРТВЕ!

Сада, има наде!

Ми данас имамо оно што нисмо смели да имамо деценијама (да некога не повредимо) споменик Стефану Немањи, тако грандиозан… отуда и толике расправе на друштвеним мрежама око истог… али џабе, он ће пркосити, подсећати и красити нашу престоницу вековима… и нико се неће сећати ових расправа, али ће подсећати на период владавине Немањића, што је и главни циљ.

После грандиозног споменика Стефану Немањи, Београд је добио још један средњовековни споменик у част деспоту Стефану Лазаревићу. Колико је ето видите требало времена да витез који је од Београда направио престоницу добије своје обележје и споменик.

Данас имамо и филм Дара из Јасеновца. Тек сада видимо колику снагу имају овакви филмови попут ”Даре из Јасеновца” они су веома важни за неговање културе сећања на српска страдања. Коначно смо се ослободили тих лудачких стега лажног ,,братства и јединства”.

Имамо и филмове о краљу Петру I, Балканска међа и филм о Кошарама, зар је толико година било потребно да се исти сниме?

Урађен је и филм о Милунки Савић, обновљена је и њена родна кућа која је била у корову као и кућа Драгутина Матића (Око соколово), као и споменик Момчилу Гаврићу… сви они су скоро били заборављени до пре десетак година.

Данас у Ниш имамо Булевар посвећен јунацима са Кошара, на ово се чекало две деценије. Ово је велика ствар за град Ниш, који је на овај начин одао признање и почаст херојима са Кошара, који су дали своје животе за нашу Србију.

Данас се и улицама у Србији дају назив ,,Јасеновачки мученици”, што је било незамисливо до пре пар година. Све ово треба похвалити, и наставити даље.