АПЕЛ ЦРКВЕНИМ ВЕЛИКОДОСТОЈНИЦИМА ДА ЦРКВЕНА ЗВОНА ЗА ВАСКРС ЗВОНЕ НЕПРЕКИДНО САТ ВРЕМЕНА ТРИ ПУТА ДНЕВНО, ДА СЕ ЧУЈЕ ШИРОМ СРБИЈЕ!
Звоно је и Божији глас, и човекова молитва, и алегорија људског живота.
Руски научник Фотије Јаковљевич Шипунов је рекао: ”Црквена музика, а нарочито звоњава црквених звона, благотворно делује на људско здравље. У руским лабораторијама, помоћу огледа, утврђено је да осцилација ултразвучног дијапазона црквених звона одбија бациле куге, затим вирусе и друга инфективна обољења која се преносе ваздухом”.
ЗАТО ЗВОНИТЕ ЗВОНИМА ШТО ЈАЧЕ И ДУЖЕ У СВИМ КРАЈЕВИМА СРБИЈЕ, РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И БРАТСКЕ НАМ ЦРНЕ ГОРЕ!
БРАЋО, ЗВОНА ЛЕЧЕ!!!
У време османске окупације и злочина, сваки јаничар и зулумћар је био обавезан да из злочиначког похода са собом донесе по део звона. Од сакупљених комадића ливени су топови и мачеви, а манастири и цркве су по Србији занемели, звона су била забрањена да се постављају и чују. Тек је кнез Милош мудром политиком (платио грошевима) успео да поврати звона и масовну звоњаву црквених звона 1830. год.
Највеће звоно које је и данас у употреби налази се у Москви, поред Троицке цркве Ивана Великог и тешко је 164.000 килограма.
У зборнику архиепископа Данила (почетак 14. века) налази се један од првих писаних докумената о звонима код Срба. У биографији односно житију краља Милутина пише како је владар сахрањен у својој задужбини, манастиру Бањска, и како су калуђери, две и по године касније, приметили да се на његовом гробу дешавају „знаменија дивна” те „поведоше ударати у била и звона”. О судбини ових Милутинових звона, иначе, данас се врло мало зна.
Приредио, Ђорђе Бојанић
