По богомољство, а и за царство Христово, плодне године пред Други светски рат, дале су стотине светлих ликова. Грех је истицати једне, а заборавити на друге. Али, ми ћемо се трудити да наведемо овде само неколико специфичних појединаца, иза којих стоје још многи и многи див-јунаци овог покајничког и мисионарског покрета.
Треба се сетити о. Макарија (1894-1949), родом из Груже, некадашњег жандара. Двадесетих година отишао је на Охрид, у Св. Наум. Прославио се молитвама против злих духова. Крајем рата дошао је у Жичу, па у Овчар. Спавао у сандуку, носио гвоздено ђуле, плакао и нарицао над собом. По смрти су му се остаци показали нетљеним.
Игуман Васијан (Владимир Мишић), рођен је 1901. Био је ожењен, по занимању ковач. У младости се упознао са богомољачким покретом. Опредељује се заједно са супругом за монаштво, те одлази у Св. Наум, а она у Калиште. Замонашен 1936. године. Са светим Владиком прешао у Жичу. Организовао и во дио богомољачко братство у жичком крају. За време рата био у Крњеву, Овчару, после рата старешина Студенице, па Покајнице, где је окупљао силне богомољце са свих страна. Примио велику схиму и име Василије.
Упокојио се 1977. го дине. Њима ваља прибројати и студеничке испоснике, о. Теоктиста (1875-1959), великог подвижника и молитвеника, као и схимонаха Симеона, комиту и српског конзула у Солуну и Риму, који је сазнавши за богомољство све напустио и посветио се Богу. Поживео је 60 година и упокојио се 1958. године. А тек мирјани, богомољци који су светлели живо том попут анђела! Ту је свакако на првом месту брат Станко Маричић, у богомољству од дечачких дана. Ћутљив и молитвен, радио у штампарији од самог почетка, када је централа пребачена у Крагујевац. Водио је и хор. Старао се о штампарији и био секретар Централе. Тајно замонашен, држао молитвено правило као највећи по движник. Јео је мало, спавао још мање. Имао је многобројна виђења и откровења. Увек је стајао позади у св. храму. Упокојио се и сахрањен као монах Серафим у манастиру Јошаници.
Драги Милетић, Богом надахнути песник и стуб богомољачког покрета. Рођен 1903. и завршио три разреда школе и кројачки занат. Радио као пинтер, те као опанчар. Прелази у ПНХЗ у Крагујевац. Завршивши течај, постаје један од најревноснијих мисионара. Други светски рат га о дво ди у заробљеништво у Бугарску и Немачку, док код куће оставља мајку, жену и петоро деце (најмлађе 8 дана). После рата бавио се обућарским занатом. И, кад је мислио да се одмори, а рад на Божјој њиви да преда млађима, изабран је 1979. за председника ПНХЗ. Мноштво његових песама и данас се поје и заузимају видно место у многим духовним песмарицама.
Био је проповедник и велики ревнитељ богомољства. Упокојио се 1982. године.
Стеван Толић (1880-1968), био је учитељ и познати национални радник. Са св. Владиком Николајем се упознао после Првог светског рата. Често је боравио у Жичи, где је уз гитару певао на саборима ду ховне песме. Активно је учествовао у стварању и ширењу богомољачког покрета, у чијем је руководству био. Син му је био професор Драгомир Толић, просветар Другог пука СДК, умро од тешке болести у 27. го дини. Димитрије Мита Орсић, општински бележник и чувени прегалац на пољу богомољства у Даљу. Од петнаесте године радио је на оснивању и организацији ПНХЗ у Даљу. Обилазио је редовно све наше светиње, где се ду ховно напајао за даљи рад. Посетио је Свету Гору, што је детаљно описао у «Мисионару», а што је онда било нешто ново за публику. Уређивао је «Даљски листић», верско-моралне садржине, а сарађивао је и у другим листовима. Био је изабран у главни одбор Савеза у Крагујевцу. Његов дом био је сабориште богомољаца из Срема, Славоније, Барање и Бачке. Организовао је и чувени Преображенски молитвени сабор на даљској Водици. Рат га је затекао као бележника у Боботи. После рата ради на подизању и обнављању порушеног. Тако гради цркву на даљској Водици.
Упокојио се 1969. у 59. години свога духовно богатог живота. Овде су још стотине блажених и светих ликова, чија имена су уграђена у огромну зграду српског богомољства. Да нису само мушкарци били активни у ширењу речи Божје, ево и два примера. Марија Мара Жорж (1892-1940), родом из Старог Бечеја. Супруга учитеља, потом свештеника Стевана А. Жоржа. Од младости кренула стазом богомољства, ду ховно подржавана од Др Иринеја Ћирића, по тоњег епископа бачког. У свим местима, по Србији, Бачкој и Банату, у којима је супруг службовао, оснивала је братства Хришћанске заједнице. Велика молитвеница, духовно врло образована, сарађивала активно са св. Владиком Николајем. Сестра Хаџи Чарна Чонкић (1896-1986), душа
богомољачког сестринства у Новом Саду, како је назива св. Владика Николај.
Председник братства ПНХЗ, активно је посећивала саборе, одржавала везе са епископима, мисионарима, ходочастила у манастире и друге светиње. Знала је Св. Писмо готово напамет, нарочито псалме. Писала је песме.
Певала је:
«…Богомољци храбро стојте, никог се не бојте, Ви сте слуге живог Бога, Оца небеснога! …»
Посетила свету Земљу. Била је ду ховна мати многим епископима, свештеницима, монасима и монахињама. Замонашена у дубокој старости и добила име Херувима.
У го динама пред рат, осетивши сву страхоту која се ближи, Богом надахну ти песник Драги Милетић саставио је ове стихове:
.. Цела земља стрепи и у страху живи,
Избави нас сада, Боже милостиви!…
…Још о д прошлог рата болно срце бије
Јоште мајка сина прежалила није.
Јоште сеје плачу ради браће своје,
Гранатама стоји преорано поље.
Још гробови свежи што јунаке крију,
Што гинуше храбро за земљу Србију.
Па зар опет сада на Голготу поћи?
О Господе силни, буди у помоћи!…
…Молимо Те, Боже, за наш народ цео,
Заустави огањ што се разгорео…
Али, молитве богомољаца биле су слабашне да би зауставиле неумитни точак рата, који је Господ пустио и на нашу земљу…
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
Наступили су дани Другог светског рата. Наша Краљевина била је издељена међу непријатељима и окупаторима. У општој вреви и пометњи, богомољци су изабрали своју страну. Многи су страдали, од Бачке и Баната до Македоније и од Славоније и Босне и Херцеговине до истока Србије. На њима су се могле
применити речи надахну тог песника:
У чопорима гоњени к’о стока,
Убијани су масом и гомилом,
У помрчини, мучки, без сведока.
Ал’ док су их клали, несвесни да тиме
Вечити спомен свом дивљаштву граде,
Умирали насмејани, с речју:
Праштај им, Боже, не знају шта раде!
Многи су допали заробљеништва у самом почетку рата. По формирању првих добровољачких формација, септембра месеца, већина их је ступила у њихове редове.
Игуманија Јефимија, некад сестра Богиња, одмах по избијању рата, протерана је са 43 монахиње и тројицом духовника из манастира Ковиља, који је припао Краљевини Мађарској. До краја рата по туцале су се од немила до недрага, као и манасијске сестре и други припадници монашког реда, истерани са својих огњишта.
Пострадали су многи манастири. Света Жича, као духовни центар цело богомољачког покрета, гранатирана је 9. октобра. Сутрадан је засута бомбама из авиона. Као да то све није довољно, трећег дана страдања спаљена је од Немаца. Братија је на време избегла и кријући се по околним брдима гледала разарање свога дома.
Када су између 13. и 14. октобра четници и партизани напали Краљево, погинуло је нешто Немаца и уследила је одмазда. Убијани су стари и млади, радници, свештеници, сељаци, деца и одрасли. Међу жртвама пало је и око две стотине припадника ЈНП Збор.
Св. Епископ Николај, после рата у Чикагу, причао је о једном догађају везаном за покољ у Краљеву. Међу 2.200 грађана Краљева, постројених за стрељање, подигао се један богомољац, Драгослав Вуксановић из Бреснице, иначе црквењак, и почео мирно да чита Нови завет.
Опазивши да ће се убрзо отворити паљба из митраљеза, затворио је Јеванђеље, ставио га у недра и узвикнуо из свег гласа:
„Не бојте се смрти, браћо, Христос воскресе!“
На то се из преко две хиљаде грла разлегао одговор, као олуја:
„Ваистину воскресе!“ Потом се разлегао плотун и 2.200 тела пало је на земљу, а 2.200 душа узнело се на небо, у војску Христову, јер попут благоразумног разбојника исповедише веру у Христа и Његово васкрсење, завршавао би Свети Владика.
Уочи стравичног немачког покоља у Крагујевцу, октобра 1941. тамошњи богомољци су се молили у својој капели. Уздизале су се речи молитава са усана богомољаца који су клечали. На молитви, брат Станко Маричић имао је виђење. Облак благо дати Божје покрио је окупљене. Појавио се св. ар хангел Михаило и рекао му:
„Не бојте се, наша војска јача је од њихове!“ И стварно, Бог је спасао крагујевачке богомољце да не страдају у време покоља. Једном приликом блаженопочивши епископ
новосадско-бачки Никанор Иличић у свој беседи тумачио је зашто је изабрао баш празник „Чудо св. арх. Михаила“ (19. септембра) за славу епар хије бачке. Када је била зло гласна рација у Бачкој, која је јануара 1942. захватила половину ове области, од Бечеја до Новог Сада, само села у којима се славио св. Ар хангел, као патрон храма или братства хришћанске заједнице, била су поштеђена покоља. Овај избор био је израз благодарности.
Све су то, у језивом вихору рата, били знаци, да Господ није оставио свој народ, већ је дозволио да се у огњу мучеништва очисти и прекали.
За време рата Свети Владика Николај био је затворен у манастирима Љубостињи и Војловици, да би у јесен 1944. био о дведен са патријархом Др Гаврилом Дожићем у логор Дахау. Колико су били у логору? Данас, када се желе реконструисати живо т и страдања светог епископа, превиђа се једна битна чињеница. Наиме, ова два страдалника пуштена су из логора већ почетком 1945. године, о чему сведоче молитве, које је светитељ уписао у св. Јеванђељу бечког храма св. Саве. Три недеље
узастопце Патријар х и Владика су присуствовали служби Божјој у овој цркви и за то време Владика је саставио три молитве: На св. Саву, 27. јануара, Молитву светитељу,
Молитву Богу 4. фебруара, а 11. фебруара Молитву за умножење љубави.
Страшна ратна коса смрти узимала је свој данак. Обрачун светских сила у Србији се претворио у грађански рат. Гинуло се од непријатеља, од окупатора, али и од братске и кумовске руке.
БИОГРАФИЈА БРАНИСЛАВА ЖОРЖА
Рођен 6. јуна 1953. у Новом Саду, где се и школовао. У младости писао поезију, за коју је и награђиван. Објавио осам књига:
- Великан из Мошорина (2003)
- Краљевски сенатор (2003)
- Трагом учитеља (2004)
- Ingrata patria (2005)
- Завод у Смедеревској Паланци – острво спаса или робијашница (2006)
- Иван П. Милачић – Сунчев сјај на лицу песника (2007)
- Нераспевани песник – Иван П. Милачић (2008)
- Српска мајка – Милан Недић (2009)
У српској и страној штампи (око 15 часописа), објавио преко 200 написа. Сарадник Енциклопедије Новога Сада. Преминуо 11. марта 2009. у Београду. Сахрањен на Старом гробљу у Инђији.
Бранислав ЖОРЖ
(Наставиће се)
Духовни узор Трећи наставак
26 Број 84 – јануар 2008
НОВА ИСКРА
