БИЛА ЈЕ ЧАСТ БИТИ ДЕО „ГЕРИЛЕ“ ДР БРАНЕ ДИМИТРИЈЕВИЋА
Пише – Зорица Пелеш
ДАНАС ЈЕ ГОДИШЊИ ПОМЕН проф. др Браниславу–Брани Димитријевићу У ЦРКВИ СВЕТОГ САВЕ НА ВРАЧАРУ, У БЕОГРАДУ, У 12 САТИ.
Уз тај помен објављујемо прошлогодишњи текст.
…
Умро је ЧОВЕК!
И то не било који човек, већ ЛЕГЕНДА ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ МЕДИЦИНЕ, проф.др Бранислав – Брана Димитријевић.
Био је мој највећи пријатељ, мој духовни брат, мој учитељ са којим сам делила многе и радости и туге. Сасвим нечујно угасила се, али само за трен, ова најблиставија звезда из сазвежђа Секције историје медицине Српског лекарског друштва, јер како рече свети владика Николај Велимировић:
„АЛИ МЕТЕРОИ ЗАСВЕТЛЕ ПА СЕ УГАСЕ
А ПРАВЕ ЗВЕЗДЕ И КАД ЗАЂУ
СКЛАЊАЈУ СЕ САМО ОД НАШИХ ОЧИЈУ,
НО НЕ ПРЕСТАЈУ ДА СВЕТЛЕ НА ДРУГОМ МЕСТУ…“
Др Брана, кога сам ја звала мој Бранче, родио се 27.новембра 1939.године у Београду. Био је доктор медицине и магистар стомоталошких наука. Био је редован професор максилофацијалне хирургије на Стоматолошком факултету у Београду. Не знам да ли је вештије баратао са скалпелом руци, кад је унесрећенима оперисао лица и вилице или кад је својим оштрим књижевним пером, попут најоштрије бритве секао све што је било труло на страницама не само историје српске медицине већ и у разним животним приликама. А своју сјајну вештину пера показао је и кроз низ својих романа , драма и телевизијских сценарија.
Докторирао је на тему „Заступање фонијатријских принципа у формирању пост – ресекционих горњевиличних протеза (1980) и постао познат по протези која је надокнађивала једну страну лица.
Објавио је преко 160 научних и стручних радова из области стоматологије, максилофацијалне хирургије, медицинског права, судске медицине, биоматеријала и историје медицине.
Под књижевним именом Брана Димитријевић објавио је низ прозних дела – прича, романа, есеја и путописа.
Једна од његових свакако најпознатијих књига је „У КОНТЕЈНЕРУ“ (докумнетарна литература) објављена 2001 и 2004.године, која представља дневничке записе оца српске хирургије, проф др Михаила – Мике Петровића иза прве линије Солунског. фронта Била ми је изузетна част и привилегија да говорим на промоцији о овој његовом књизи у Културном Центру Чукарица, коју је организовала госпођа Милена Матић председник Удружења потомака солунских ратника „Др Арчибалд Рајс“, чији сам и ја члан. И после те промоције Брана ме је молио да у будуће будем једини говорник на његовим промоцијама, што је за мене велика привилегија и част свакако.
Др Брана је много био везан за Јерменију и био је омиљен у тамошњим лекарским круговима, као изузетан максилофацијални хирург, па је постао и почасни доктор Универзитеа у Јеревану.
Из Јеревана је своје најдивније успомене пренео у своју књигу путописних есеја :„ЈЕРЕВАНСКО ПРОРОЧАНСТВО“ (2001).
Сјајна му је и књига из његове струке„СТОМАТОЛОГИЈА И КУЛТУРА“ ( 2002).
Изузетан му је и роман „БЕОГРАДСКИ КОШМАРИ МИХАИЛА БУЛГАКОВА: ПСЕЋЕ СРЦЕ ДРУГИ ДЕО ( 2004).
Са групом својих колега стоматлога написао је књигу „ПОВРЕДЕ ЗУБА“(2007).
Дуго времена истраживао је у Архиву САНУ о Српском војном санитету у склопу кога је била Прва срспка добровољачка дивизија, основана у Одеси 1916.г под благословом руског цара Николаја Другог Романова и на основу тих истраживања објавио је књигу „У РАВНИЦАМА ПРИВИДА“ (2008) о Српском војном санитету 1916 у Добруџи по сведочењима др Милутина Велимировића и др Владимира Станојевића.
Последња књига коју је објавио 2010.г била је „МОЈА ГЕРИЛА“ у којој се и ја нађох, пошто сам и ја, као и остали чланови Секције за историју медицине СЛД брила Бранин „ГЕРИЛАЦ“.И он ме је стављао у прве борбене редове и слао у Лекарску комору Србије, Министарство науке и Министарство културе, где сам у његово име, као и у име наше Секције, бранила ћирилицу у “ Архиву за целокупно српско лекарство“, али смо после две и по године изгубили, на жалост, битку за ћирилицу, јер су неки болесни умови извршили њену еутаназију и од јануара ове 2015.године наш најстарији медицински часопис, штампан некада нашом дивном ЋИРИЛИЦОМ, излази искључиво на ЕНГЛЕСКОМ језику.
На задњој страни ове изузтне књиге, на њеним корицама Брана је записао:
“ОНОМЕ КОЈИ У ОВОЈ КЊИЗИ ОЧЕКУЈЕ ШТЕКТАЊЕ МИТРАЉЕЗА И ПРАСАК РУЧНИХ БОМБИ, ТРЕБА САВЕТОВАТИ ДА ОДУСТАНЕ. ГЕРИЛА ЗАХТЕВА ХРАБРОСТ, А ЈЕДНА ОД ХРАБРОСТИ ЈЕ И ГРАЂАНСКА ДУЖНОСТ“.
У књизи Брана описује како је дошло до његове сарадње са „РАСТКОМ“ највећом електронском библиотеком на Балкану. Зхављујући једном мом одласку код њега са мојим пријатељем проф.Милорадом Симићем, који је радио у Институту за српски језик САНУ и имао свој сјајан програм „РАС“ (за исправљање словних грешака) , а кога сам замолила да Брани инсталира тај свој програм, Брана је дошао преко њега у контакт са г. Зораном Стефановићем, власником и уредником „РАСТКА“.
Била сам баш изненађена кад пронађох у Браниној књизи запис о нашем одласку код њега, у коме описује и како сам нервирала проф.Милорада Радевића , исторчара из САНУ, пошто сам се бавила историјом , а нисам историчар по професији;:
„Са г.Симићем ме је упознала гђа Зорица Пелеш енергична и предузимљива жена…Нервирала је г.Радевића , који је сматрао да се она петља у историјску науку са неовољно „штофа“, али при том није умео да ми одговори на питање: зашто она ради то што ради, а ме историчари од заната.Написала књигу о проти Стевану Димитријевићу, износећи на светлост дана живот и прикљученија једног безмало свеца. Додијавала је потом, да се у Алескинцу обнови црквица коју је прота о свом трошку под крај живота подигао.Успела да делом о трошку САНУ оде у Украјину и тамо истражује, јер је прота Стеван Димитријевић својевремено слао обилату помоћ у храни тамошњем живљу у доба глади у Совјетском Савезу, које се помиње и у поезији Осипа Мандељштама.
Једном гђа Зорица Пелеш дође код мене са г.Милорадом Симићем, који је одмах, у мој компјутер, унео „РАС“Доцније ми је уградио и електонски речник српског језика, па латинско – српски речник, не хотећи да за то прими новчану накнаду.“
Док смо ишли код Бране, Симићу сам испричала много тога о њему и онда ми је он рекао: „Ако ти кажеш да ти је он пријатељ , који ти много значи, ја му нећу ништа наплатити ( а тај програм је он продавао у почетку по 300 евра).И Брана је стварно остао згранут што му Симић није ништа напалтио ни за програм ни за речнике касније.
Од Симића је Брана први пут чуо за „РАСТКА“ и то овако описао:
„Нисте чули за „РАСТКА?“ За највећу електорнску библиотеку на Балкану? Ево Вам број мобилног телефона да се договорите са главним уредником.“
И тако се Брана сусрео са власником и уредником „РАСТКА“ г Зораном Стаефовићем и његовом усхићеу није било караја:
„Препознали смо се на први поглед. Ускоро је уследило моје још веће усхићење.Био је исти истијат писац ових редова. Истих схватања, брига. Само малђи, окретнији, знатно ширих погледа. Има још људи у Србији, Богу хвала.“
Зорана је Брана замолио да му, ако може објави, на „РАСТКУ“ симпозијум о 1916.и био је начисто збуњен једним Зорнаовим питањем и ево како је описао њихов дијалог о томе:
„А, зашто само симпозијум о 1916.години. Зашто не – историја медицине? Целокупна историја српске медицине? Упитао сам.Све што имате, све што сте написали, или знате да је о томе писао неко други. Једва сам долазио к себи. А…новац? Ако га нађете. Ево вам моје посетнице, ту је и мој мејл на који можете слати текстове.
Да ли је он припадао – герили?Нисам умео да одговорим. Захваљивао сам Свевишњем и на томе што ми је дао разум да савладам уобичајене предрасуде своје генерације према компјутерима…“.
И коначно сајт „ИСТОРИЈА МЕДИЦИНЕ“ био је постављен на Ђурђевдан ( 2008) на дан када је основано Српско лекарско друштво ( 1872.године).
Браниној срећи није било краја, Радовао се као мало дете и почео вредно све да из историје српске медицине поставља на овај сајт. И тако је мој Бранче посато утемељивач и уредник електронске библиотеке „ИСТОРИЈА МЕДИЦИНЕ“ у оквиру Међународне културне мреже „Пројекат Растко“.
А тек је Зоран Стефановић је прича за себе, јер је зарад добробити „Растка“ и србства његова породица често без хлеба.
Годину дана после тога, 2009.године Брана је дигао Секцију за историју медицине Српског лекарског друштва из мртвих и постао њен председник од тада , па све до ове 2015.године.Секција је буквално процветала, препородила се и сем лекара у секцију је Брана позвао и нелекаре, историчаре и све оне који се баве историјом медицине. И тако сам и ја примљена у Секцију и те прве године нашег заједничког рада одржала сам у скоплу наше Скције предавање о проф.др Боси Милошевић некрунисаној царици српске медицине, иначе најстаријој сестричини проте Стеве Димитријевића.
О нашој Секцији се прочуло и ван граница наше земље. Посебно су Руси били одушевљени Браном, као и један чувени професор из Одесе. Захваљујући Бранином ентузијазму и непркидном раду, наша Секција прошле године је добила позив за симпозијум у Москви поводом обележавања стогодишњице од почетка Првог светског рата. Брана није могао због здравља да иде на пут, али је зато упутио млађе наше чланове, лекаре, који су нас сјајно тамо представили. И из других земаља су онда почели да стижу позиви и све честитке нашој сјајној, препорођеној, Секцији и то све управо захваљујући Брани, који је био изуетно радан , частан до бола, образован и елоквентан до неслућених висина. Зато његовим одласком остаје велика празнина не само у мом срцу већ и у срцима свих који су га познавали.
На Радио Београду изведено је десетак његових радио-драма, а на телевизији једна телевизијска драма.Био је изузетан сарадник Радио телевизије Србије у научном и документарном програму за које је писао сценарија и био и њихов водитељ. Верујем да сви памтите његову сјајну серију „Српски санитет у Првом светском рату“, која се емитовала на Првом програму РТС прошле (2014) и ове (2015) године.
Сем тога урадио је и „Подрум Светих жртава ( Други програмРТС, јул 2005) и то :Епизода 1: „Свете жртве“ и Епизода 2:“Подрум светих жртава“.
Посебно бих нагласила његову заслугу за презентовање српској јавности Српског војничког гробља у Драгоманциа, које је било иза прве линије Солунског фронта, а о коме овде нио није имао појма. А он и ја смо за њега сазнали из једне монографије, коју нам је донео један наш заједнички пријатељ, инжењер геологије Живорад Крстић, велики библиофил. И Брана од тада бива опседнут да се одведе екипу РТС у Грчку и да потраже то запуштено и заборављено Српско војничко греобље.Прошао је танталове муке док најзад није добио дозволу да са режисерком Татјаном Феро оде у Драгоманце где су снимили сјајн документарац о том забораљеном гробљу.Премијеру смо направили били у општини Врачар, његовој општини дакле, а потом су уследила тв емитовања. Све то што је Брана урадио можете погледати на Јутјубу.
Пре два месца, ако се сећате, најавили смо историчар Ђорђе Бојанић и ја нашу књигу „СРПКО – РУСКИ БРАТСКИ ОДНОСИ“ у коју смо ставили и два Бранина сјајна текста: један је његов говор од 2.априла 2014.г. када смо у Младеновцу открили спомен – почу чувеном Доктору Русу,на згради Спесијалне болнице за интерне болести, а други је његов говор одржан прошле године, 24.септембра, 2014., на полагању венаца на спомен- плочу руским лекарима и милосрдним сестрама на згради СЛД.И планирало смо, да када изађе ова књига, на јесен, прву промоцију направимо у Српском лекарском друштву.
На крају да наведем и награде које је за живота заслужно добио:
– Награда Дрво живота, Заветине, 2001.
– Златно перо Српског лекарског друштва. 2011.
И на Ђурђедан ове године, 2015., на дан славе СЛД стигала је у његове вредне и неуморне руке и највећа награда коју СЛД додељује
НАГРАДА ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО СРПСКОГ ЛЕКАРСКОГ ДРУШТВА.
Нека му је вечна слава и хвала за све што је урадио за српски народ и за српску медицину!
Једна тужна напомена:
Када је др Брани позлило пре неку ноћ, његова супруга Маша , која је такође лекар, у пензији ( ОРЛ), целу ноћ је звала кола хитне помоћи да дођу , а они су је упућивали у неки дежурни дом здравља. И, наравно дошли су тек ујутру, после не знам колико њених позива. Одвели су га у Ургенти центар, унели у болесничку собу и после десетак минута, лекар који га је примио, изашао је на ходник и изјавио Маши саучешће.
Па се питам куда то иде србско здравство и шта ми обични смртници да очекујемо , кад колеге нису хтеле да дођу да погледају свог колеге и превезу га у болницу у тешком стању?!
Пише – Зорица Пелеш
