Бојанић: Кумановски споразум, тачније капитулација и пораз кроз превару

Да није било јунака (редовних војника) на Кошару и Паштрику лако би ушли Албанци и злочиначка  Нато армада копненим путем на Космет, овако су и они доживели пакао.

Али, обично Срби у рату побеђују а у миру (политички) губе кроз разне наметнуте споразуме који се не поштују, као што је Кумановски споразум, тачније капитулација. Тада је наша јуначка војска морала да напусти Космет (која није дозволила Нато агресору да крочи чизмом на тло Србије), а власт је предата Шиптарима и мировним мисијама. Тим Кумановским споразумом утврђена копнена зона безбедности, али није утврђена као државна граница, пошто је  у складу са Резолуцијом 1244.

Ипак, то је био наш пораз кроз превару миротвораца, никако победа, као што се данас чује!

 Од тада је наша територија Косово и Метохија под окупацијом.

После геноцидног бомбардовања уранијумом 1999. године, српски народ на Космету доживео је невиђено понижење.

Ти који преузеше власт у Србији на крилима Нато ураниумских-бомби… Понизише српске војнике, генерале и отераше их срамно у Хаг (питам се каква је то власт која шаље своје генерале туђину на робију) шта су они радили, бранили су само своју државу од агресора! Све најбоље су пензионисали, војни рок су укинули а оружје истопили. Ваљда по наређењу џелата!

А српски народ то олако прогутао, па је наша војска за пар година поста најслабија у окружењу. Срећом да је данас неупоредиво бољи однос према нашој војсци која је сада најјача у окружењу и најбоље опремљена.

Инвалиде и ратнике из рата (после 1999.год) нису ни гледали (као и после Великог рата, када су као просјаци тумарали улицама Београда), нису ни исплатили ратне дневнице (што им је била обавеза).

И тако у Србији крену ,,процват” те западне културе (легализација геј, ријалити, дечја права, нема више војног рока, приватни факултети по кућама, НВО…).

После Кумановског споразума, ,,мировне мисије” улазе на Космет да успоставе нормалу и ред. И ту, пред њима, се  2004. године  дешава нови Погром и ново протеривање Срба са вековних огњишта (убијају, пале цркве и куће) пред очима миротвораца. А на све то Србија ћути, као да се погром врши народу у Узбекистану. То и не чуди, Срби су ћутали и за Јасеновац… који је био задњи ослобођен, уместо први (док Хрвати нису прикрили све трагове свог зверства).

Увек, после сваког рата за ослобођење Србије и Српства исплива талог, профитери и проценташи… они који би и душу продали за власт (тако беше и 1945. и 2001. године, а и 1918. није било боље, када смо пристали на стварање државе са џелатом који нас је убијао на Церу и Колубари).

Ћутали су Срби и када је Црна Гора одлазила (једино добро је што су нам коначно дали да се држава зове Република Србија- доста смо били тамо неки Југословени: то је период када смо заборавили да смо Срби).

Ни данас нико не спомиње уједињење свих Срба, као да се плашимо да то покренемо. Зар није срамно да нас Србе дели граница са Републиком Српском? Исти народ иста вера… а браћа подељена границом и цариницима. Срамно, зар не?

Али, надам се скором уједињењу са браћом преко Дрине и Србима из ЦГ.

Морамо у будућности бити мало више Срби а и родољуби (доста више са поделама) или ће нас и даље газити, делити и отимати територије.

Надам се да је то време иза нас. Србија сада више није исто што и 2006. године.

Косово и Метохија увек биће Српско.

Ми данас морамо да ходамо по танкој црвеној линији, да преговарамо и никако да се не одричемо и то потпишемо. И Јевреји су вековима чекали и дочекали повратак у Јерусалим.

,,Догодине у Призрену” је порука (крилатица) да своје не дамо!

Срби, по угледу на јеврејски поздрав “Догодине у Јерусалиму”, имају свој, којим упозоравају да се не можемо одрећи свете земље.

ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ, то мора да нас води у овим тешки  временима,  да увек знамо да је Космет наш, био и биће.

Тако да је наш положај  сада потпуно инфериоран, јер Србија и ми Срби треба да доказујемо  да је део наше Свете земље наша вековна територија, а Албанци (шиптари), који немају свој камен на Космету, не морају ништа да доказују, то је трагедија која је смишљено темељена на наше очи, где смо и ми учествовали својом ћутњом без реаговања у моментима када је то било неопходно и кључно, тако да смо сада у врло тешкој ситуацији, чаробног штапића нема. Трагично би било у овом моменту и у оваквим околностима размишљати да Космет вратимо силом, можда у неким бољим околностима и временима.

Тренутно стање је такво какво јесте, окружени смо Нато земљама, ЕУ размишља како размишља, они имају своју стратегију, ту много да утичемо не можемо, да обришемо све око себе не можемо, решење морамо да тражимо али никако кроз признање. Србија се увек враћала на свој праг. То не знају само понављачи из историје.

Косово и Метохија је символ нашег народа, његовог идентитета и континуитета, нећемо га се лако одрећи, у то сам сигуран.

По том питању не сме бити подела, сви морамо бити као један.

Живела Србија и Свето Косово и Метохија.

Живела Србија и Срби и никад више Југославија која нас је по сваком питању разорила,  изобличила и поделила.

ДА СЕ ВРАТИМО У ПРОШЛОСТ ДА БИ БОЉЕ РАЗУМЕЛИ ВЕКОВНИ ПРОБЛЕМ

Српска рана,  Косово и Метохија… да мало сагледамо проблем кроз историју, чињенице и наше комунистичке грешке, које видим да слабо ко помиње. Једно је сигурно,  да нам нико није крив, до нас самих, нисмо били сложни, нисмо сагледали опасност, ми смо га својом ћутњом одавно изгубили (али и враћали), за време док је у Србији 80 посто људи носило књижицу КПЈ, тада као да смо били омађијани (ослепљени Титовим комунизмом).  Али, Космет је наш и биће увек наш (мимо било каквих споразума, споразума је било и биће), пошто је та земља српском крвљу натопљена, сваки камен под земљом је клесан српском руком…  о манстирима не бих… ту је реч Метохија (Метох или Метохија је у средњовековној Србији било земљиште или посед који поседује нека црква или манастир) довољна, и та реч Метохија је некада била избачена из назива (избацили је српски комунисти), па ето, поново враћена.

Ево како су цртане југословенске републичке границе које су постале државне, али на штету Србије… као пример наводим, да би постао делегат, Петар Стамболић припојио Лепосавић КиМ. Тако да је Космет садашњи облик добио  тек 1959. године када је буквално Петар Стамболић померио границу Космета на Копаоник да би победио на изборима у Лепосавићу, проширењем на северу, када су делови општине Рашка насељени искључиво српским живљем изузети из састава Централне Србије и додати области као делови општине Лепосавић.

Да се вратимо мало уназад, пре припајања Лепосавића и околине Космету…  још 1946. год је донета одлука о припајању  14 општина Космету (Витина, Гњилане, Гора, Звечан, Зубин Поток, Косовска Каменица, Косовска Митровица, Ново Брдо, Исток, Пећ, Призрен, Подујево, Лепосавић и Штрпце) те општине припадале су  Старој Србији. Њихова укупна површина је 5.217 квадратних километара са укупно 670 насеља. То данас нажалост многи не знају, као и да је Косово  до 1946. год обухватало 15 садашњих општина. Та земља  је била језгро немањићке Србије, односно Српска светиња. А све је то рађено у комунистичком циљу да се Албанија припоји као седма република… а то буде мамац који ће их привући.

Како и зашто се то десило нико не зна, нити постоји одговарајућа историјска документација, што је и јасно… шта рећи на све то, моје није да судим.

И ово требамо знати, у исто време док су у Србији формиране аутономне области као државе у држави, Милован Ђилас одбија захтев далматинских комуниста да и српска Далмација  добије аутономију. Они су то образлагали чињеницом да она никад у историји није била под влашћу Загреба, а Ђилас је одговорио да је Далмација најхрватскији део Хрватске.

Сву ову љигавштину Срби нису видели ни разумели, а у њој су учествовали, као да нису били свесни шта чине, зарад тренутне верне оданости, моћи и раскалашности.

Априла 1963. године АКМО је уздигнута на ниво покрајине, поставши Аутономна Покрајина Косово и Метохија. Новембра 1968. године име покрајине је промењено у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, чиме је Метохија уклоњена из назива. Према уставу Србије из 1974. године, Косово је имало веома широку аутономију.

Све то је рађено у српско комунистичком стилу са одређеним циљем и задатком, што нам је данас јасно а тај циљ је видљив данас.

Чињеница је и да су идеју Велике Албаније подржали и Американци још на Мировној конференцији у Паризу 1946. године.

Албански председник  Енвер Хоџа је увек истицао да му је маршал Тито крајем јуна 1946. године “лично обећао” да ће Косово бити у саставу Албаније, као и други крајеви где су Албанци већина, јер их је волео. Ипак, овим изјавама се није баш придавало на важности, срби ни то нису разумели, као да није имао ко да спозна истину… а ни данас не разумемо дело Тита, због братства и јединств ми суштину трагедије нисмо спознали као да смо били омађијани, ни два Велика рата нисмо разумели а са њима ни жртве, логоре, разарања и поклану српску децу смо у трену преболели и заборавили зарад наметнутог “братства и јединства”… и ту да тражимо кривца?

План се наставља после 1961. год, 103.000 Срба и Црногораца напушта Косово и Метохију, углавном због притисака албанских власти и популације, све уз прећутну дозволу властодржаца.  А касније се забрањује њихов повратак. Овај податак је врло занимљив за време Другог светског рата на окупираној територији Косова албанци уз дозволу италијана су убили више од 10.000 и етнички очистила 100.000 Срба, док је у исто време насељено  100.000 Албанаца из Албаније. Свим Србима, који су насељени после 1912. године и повратка Косова и Метохије под власт Србије, је забрањен повратак после Другог светског рата од стране комуниста. Да ли је и  то тада чудило Србе, нико није реаговао са Српске стране, као да је то било нормално.

Новим Уставом СФР Југославије из 1963. године, АКМО је уздигнута на степен покрајине, поставши Аутономна Покрајина Косово и Метохија. Тада је и први Статут АПКМ усвојен. Покрајина је добила шира овлашћења у области судства, привреде и социјалне политике. Иако је тиме био остварен виши степен аутономије, албанци делом нису били задовољани новим уставним решењима, што је дошло до пуног изражаја непосредно након Брионског пленума ЦК СКЈ (1966) и пада Александра Ранковића. Такоће је и  покрајинско рукуоводство у АП Војводини тежило ка проширењу аутономије.

Касније следе сепаратистичке демонстрације из 1968. које изнуђују Устав из 1974. године, чиме је Србија правно разбијена, тада је све било јасно, куда све ово иде и шта је циљ. Касније су уследиле демонстрације  1981. и ту су уздрмани темељи тадашње “вештачке творевине” Титове Југославије… тада је циљ је био остварив и јасан. А Срби као ни тада да нису разумели шта се дешава око њих.

После смрти творца Југославије 1980. год,  следи  ново страдање Срба, распад, ратови  деведесете, Нато агресија…

Тада је уследило и право разграничење између Србије и Космета  после злочиначког, геноцидног НАТО бомбардовања, када је Кумановским споразумом утврђена копнена зона безбедности, али није утврђена као државна граница, пошто је  у складу са Резолуцијом 1244.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја