Басташић: Сведочанство дечака логораша о заточеништву у логору Јасеновац
Стиже октобар. И мада вријеме лети, он се никада не пришуња, никада ме не изненади. Већ крајем септембра почињу навирати мисли, сјећања на очева свједочења о усташком масакру над Србима Билогоре у то вријеме 1942. године. О чудом избјегнутом стријељању у властитом дворишту. О одвођењу у логоре свих до тада преживјелих.
Са непуних дванаест година, као дјечак сврстан међу мушкарце, отац је отјеран у Јасеновац. Сплетом околности које никако не могу бити случајне, након два мјесеца, оболио од тифуса вратио се кући. Преживио. Једини преживјели јасеновачки логораш са Билогоре.
Почетком октобра 2016. се упокојио. Како тада тако и данас, узимам у руке његову књигу, окрећем обиљежену страну 139, поглавље „Комшија ме води у логор“ и прочитам наглас прву реченицу: Био је сам почетак октобра `42.
И мада знам скоро сваку реченицу напамет, читам даље, несвјесно све тише, до ријечи на које глас утихне:
„.. неколико ноћи прије спавања (мрак у ово доба брзо пада), сједио сам у бараци и плакао питајући се: „Хоћемо ли се икада сви састати за оним нашим кухињским столом”? Сазнања и вријеме увјерили су ме, још прије годину дана, да су ми оца и брата, и све оне који су са њима отјерани, усташе убиле у Јадовну. Но, ја сам претпостављао и њих за тим столом. А за мајку и сестру нисам знао гдје су завршиле.“
И сваки пут на том мјесту у књизи га угледам, без да затворим очи. У полутами, у дну бараке, увукао се у себе, умотан у капутић, дрхти од хладноће и мусавом, прозеблом ручицом брише сузе.
Јадовничка трагедија оца и брат а онда и његова Јасеновачка, оставиле су трага. Не ожиљке него болне незацијељене ране.
Док је био међу нама, свједочио је о заточеништву гласно и без устезања. Бурно би реаговао на извртање истине и на лажи о Јасеновцу, Јадовну, Јастребарском, Сиску. Када је та тема била у питању, за њега нису постојали компромиси.
Замјерали би му да је „осјетљив“ а он би одговарао да је преосјетљив.
Обрадовао се када сам му октобра 2009. предложио да заједно оснујемо удружење Јадовно 1941. Већ слиједеће године смо обновили, до тада два пута рушену спомен плочу Грубишнопољцима код Шаранове јаме на Велебиту. Исте године уредили смо и штампали његову књигу. На седамдесету годишњицу смо заједно били на Јадовну. И положили вијенац у Јасеновцу и у Доњој Градини.
Његов глас је утихнуо али свједочанство дјечака логораша о заточеништву у логору Јасеновац, остаје.
Слиједи дио текста из књиге Билогора и Грубишно Поље 1941-1991. чији је аутор.
Комшија ме води у логор
Био је сам почетак октобра ’42.
Љеса је отворена откако сам јутрос туда изашао из дворишта. Краве пролазе љесу, прелазе велику башчу, па другу љесу и скрећу у шталу. Ја сам некако мало заостао, кад прије него што ћу скренути према шталским вратима да повежем краве, из наше куће изађе Пепа Моћник.
Врата куће су широм отворена. Оба крила. У кући се према свјетлу прозора виде неки људи. То ме уплаши.
Пепа ме својим фрфљавим говором пита: „Гдје си до сада”? „Па видиш гдје сам. Чувао сам краве”, одговорим ја без неког респекта, као што га према њему никад нисам имао – био је кокошокрадица.
„Ајде, узми одијело и иди у логор. Евица и Јованка су већ тамо”, рече ми.
Продужавам у кућу, краве нисам свезао. Прелазим праг. Пепа иде за мном. Ту сједе неки непознати људи. Пију ракију. Насред кухиње је наслагано неколико врећа жита. Пепа ме на неки начин представи и пита их гдје је моје одијело. Нетко рече: „Мати ти је оставила одијело код Трегнера. Овдје нема више ништа твоје”.
Вратим се у гањак и пређем преко пута у Трегнерово двориште па у кућу. Већ је сумрак. Тета Анка ми даје одијело и браон ципеле, које смо својевремено купили јер их њихов син Лојзо није више могао носити. На ципелама су бијеле, вунене чарапе. Не сјећам се што је било са вешом. Кад сам се обукао, она рече своме мужу Славку: „Ево, готов је. ’Оћеш га ти одвести”? Он нешто одговори потврдно (говоре чешки) и рече ми: „Ајмо”.
Одведе мене мој комшија, онај што је прије шест дана сипао усташама ракију из оне зелене пљоске кад смо Јованка и ја престрављено и парализирано гледали у цијеви усташких пушака, а Далматинац Маријан, који нас је познавао пар мјесеци, расправљао се са усташама.
Доведе ме до капије парка-логора, па оде. Парк је пун свијета. Мало је мјеста и за сјести.
Нађем маму и Јованку. Оне су себи направиле лежај уз један од кестенова. Уз њих лежај имају кума Милка и бака Прицина. Мама плаче и грли ме. Причам јој како сам прошао и дошао.
Касније сам размишљао како ме је тај наш комшија могао сакрити, да не идем у смрт. Сазнао је и видио да су многи већ поубијани. Знао је да нас сада тјерају у смрт, међутим, није ме сакрио.
Има у том парку и неколико сијалица.
Одједном кума Милка каже мојој мами: „Ено, кумо, гори Свети Ђурађ (црква)”. Мама се пропиње, гледа, а ова ће опет: „Ма, је л’ не видиш како гори? Гле”! Мама је једва увјери да је то сијалица, па да јој се чини јер је у правцу цркве. Свијет углавном шути или тихо причају. Повремено долазе усташе и одводе мушкарце. Усташе се деру, породице плачу. Чују се пуцњи и јауци из предстојниковог стана. Чујем коментаре: „Туку их и убијају. Кад их све поубијају, доћи ће по друге”. Тако потраја до јутра.
Стално одводе, стално се чују јауци и по који пуцањ. Спавање је неугодно, земља тврда, под нама је само крпара и имамо некакве покривке. И зима нам је иако „спавамо” обучени. Слушам коментаре о томе кад су на уласку у парк одузимали новац, накит, новчанике, прстење, џепне ножеве… Два захода у дворишту иза Соколане стално су заузети. Стално се прича како се нема гдје вршити нужда. Имали смо нешто круха, али сад наста жеђ. Доносе воду из бунара код школе и из судског дворишта, али то није доста. Јадне мајке и баке тјеше, љуљкају малу дјецу. То је све што им могу учинити.
Стално долази неки нови свијет – неке са завежљајима истоварају из кола, неки улазе у логор са цулима, које носе у руци или на рамену. Једна бака препозна усташу који је дотјерао групу жена и дјеце, ослови га именом па плачући упита: „’Еси ли ђе видио мог Илију”? Овај се, као, насмија па вели: „Ено ти га лежи горе крај линије (просјеке) у шуми. Неће никуда, не бој се”. Јадна плаче, остали се око ње згледају.
Парк, логор за Србе Билогоре
Нетко није предао све куне, него их је површно закопао у суху, тврду земљу. Не знам како, углавном, усташе су то нашле. Са балкона Соколане усташа Рици упозорава све да се јави или пронађе онај тко је сакрио новац или ће нас натјерати у Соколану и међу нас бацити пет бомби.
Ускоро нас тјерају унутра. Иста прича, иста пријетња са унутрашњег балкона. Гробна је тишина, а нетко упорно, врло гласно срче неку чорбу. Дере се Риц до лудила, али овај даље срче. Неки га онда обуздаше и узеше му здјелицу. Он је јадан био глух па није чуо нити Рица, нити своје сркање. Пошто се нитко није јавио за куне, Риц нас изгрди неким гадним ријечима и измаршује нас ван из Соколане.
Изађосмо сви онако ознојени и жедни у парк, на отворени зрак, кад наста неко комешање међу свијетом. Неки се купе тамо ближе плоту, огради према горњем крају. Одатле се види 200-300 метара цесте. Неки опет одвраћају свијет да не иде тамо. Укључим се и ја у ту знатижељу и не дам се одвратити.
Дођем готово до самог плота, а онда, већ ту пред Кузловом и Вепшековом кућом, видим – иду двије колоне усташа са пушкама на рамену, а на пушкама бајонете. Обје колоне су подугачке, а међу собом, у истој дужини, носе мртвачке ладице, сандуке. Призор стравичан за нас немоћне сужњеве. Тихо се говорка: „То су усташе што су их партизани отјерали. Значи, они их убили, а ови их нашли. Сад смо надрљали”. Опет неки одмичу од плота, а други наилазе. Већ је свима јасно о чему се ради. Вијест се шири парком у свим правцима, а стравична колона иде полако и приближава се крижању. Кад се колона сави уз предстојников стан у правцу жељезничке станице и цркве, а ту је најближе парку, стаде.
Ми смо већ сви занијемили. Не сјећам се да ли су звона звонила, да ли су имали глазбу, али се сјећам што нам рекоше: „Наша браћа већ смрде, а ви још ходате. Све ћемо вас поклати! Не поубијати, него поклати. Све”! Прије тога било је још неколико пријетећих, безобразних псовки којих се не сјећам. Тад подигоше лијесове и одоше. Недуго затим опет усташе купе по парку мушкарце и одводе их у подрум предстојникова стана. Неке људе, мајке и жене покривају крпама и јастуцима. Те, назовимо рације, стално се понављају, а јауци уз ријетке пуцњеве сад се чују и по дану.
Негдје предвечер, тета Анка Трегнерова донијела је један велики и један мали крух из крушне пећи и печену кокош. Понешто од тога смо одмах јели, али се сјећам да смо стално говорили о води. Додатни страх од оног призора на цести, учестало одвођење мушкараца, плач њихових породица, допирујући јауци и жеђ, тврди лежаји на земљи и већ хладне октобарске ноћи учиниле су стравичном ту ноћ од понедјељка на уторак.
Усташе раздвајају мушкарце од жена и дјеце
Наш све безнадежнији положај и пуна неизвјесност наметали су нам најцрње слутње.
У испрекиданом сну, у тим, у сваком погледу, непримјереним увјетима одагнасмо и ту ноћ неизвјесности. Многи детаљи су остали незапамћени или су остали у сјени најдрастичнијих. Но, у цјеловитом сјећању остао је дио дана који је наступио – са балкона Соколане упозоравају на тишину и саопштавају: „Сви мушкарци старији од десет година, нека изађу у строј. Ако остане нетко иједан дан старији од десет година, бит ће стрељан. И он и мајка”.
Излазе људи на чистину испред Соколане и некадашње школе. Постројавају нас у четири реда, врсте. Строј се протегнуо од цесте до насупрот католичке цркве и цинтора, па лијево, све до куће некадашњег пристава.
Мајка и сестра плачу и гледају ме. Ништа не говоре. Прешутно и оне и ја прихватисмо пријетњу као реалност и ја пођох у строј. Мајка ме зовну и даде ми крпару и неко цулце у које је нешто ставила, а ја био пошао без ичега. Опет ме обје изљубише и ја се изгубим у строју. Ту постајасмо неко вријеме. Надзире нас неколико усташа, ходају тамо-амо испред строја.
Ускоро долази повелик број усташа и они опколише строј са обје стране, узеше пушке у руке и наређују нам да се окренемо у правцу цркве, односно цесте. Окренусмо се и ускоро је колона четверореда или шестерореда кренула у пратњи усташа са обје стране. По изласку из парка, усмјеравају нас десно цестом, а затим лијево у правцу жељезничке станице. Усташа који је ишао упоредо са мојим редом стално је понављао: „Људи, немојте бјежати јер је све опкољено војском”. Био је у цивилу, али је имао усташку капу и пушку на којој је била бајонета. Слушајући то његово упозорење дошли смо и до краја насеља гдје се наставља пут за Велику Барну, а лијево се иде према жељезничкој станици. Ту је колона савила лијево. Наш ред долази до куће Мишчевића одакле видимо да је испред Јемершића виле постављен пушкомитраљез, а иза њега је, стојећи у граби, усташа.
Колона је ишла поред вагона, а онда нас зауставише и наређују да се пењемо у те сточне вагоне. Људи улазе, ускачу, а они почеше да туку пушкама оне који се пропињу у вагон. Чују се јауци, а онда, отуда са чела колоне, долази усташа Жига и виче да се престане са тучом.
У тој гужви нисам могао да се успнем на вагон, а да не добијем батина. Ушао сам напола угуран под вагон. Сад, пошто су готово сви ушли, старији су ми помогли да се попнем у вагон. Још су довели неколико људи па су и њих утјерали у наш вагон, јер, као, ту још има мјеста.
Марвеним вагонима у неизвјесност
Затворише врата. Спустише ону тешку резу. Она је стравично треснула у своје лежиште, врло гласно јер је у вагону владао мук, као да никога нема.
Касније је некако избројано и установише да нас има 81 или 89. Тих октобарских дана владале су велике врућине. Док смо ишли лошом макадамском цестом, дизала се велика прашина. Почеше неки људи да скидају кошуље, а други узимају ручнике па машу, покушавајући да расхладе несносну врућину. Било је то углавном без ефекта, но ситуација се погоршава јер почиње вршење физиолошких нужди. Док смо још стајали на жељезничкој станици, људи су молили усташе да их пусте ван, али одговори су били брутално безобразни, примитивни и пријетећи.
Стајали смо ту дуго. Никако да воз крене. „Онда ће бити хладније”, коментирају људи. Људи препознају неке усташе поред вагона па их моле да им донесу воде. Опет псовке, дерњава и увреде. Без обзира на то што се годинама познају. Сви односи кроз године заједничког живљења, дружења, међусобног помагања, заједничког весеља и туговања не вриједе нити чашу воде.
Ни данас се не могу увјерити да би такав однос могао настати или постојати у замијењеним позицијама, улогама.
Жеђ постаје несносна. Стари Јањић је ступио с памети, бунца, тражи воде и шибице. Не може нигдје да сједне па се навали на људе до себе, а за њих је то неиздрживо па се измичу. Други, опет, приговарају што се измицањем јадни старац наслања на њих. Људи моле воде за њега, опет исти коментари, а један од усташа са пуно злобе у гласу виче: „Напит ће се у Сави”. Тада нетко рече: „Па они ће са нама у Јасеновац. Сава је код Јасеновца, а тамо је велики логор из кога се нитко жив не враћа”.
У неко вријеме вечери воз је кренуо. Мали прорези, решетке на сточним вагонима нису донијели прижељкивано освјежење иако је била ноћ. Још је један од старих људи ступио с памети. Пошто обојица неконтролирано вичу и траже воде, усташе лупају кундаком у ограде вагона и пријете да ће их извести из вагона и поубијати. Ништа није помогло. По један усташа у пратњи воза налазио се између два вагона. Врућина је несносна, људи врте ручницима и кошуљама. Смрад постаје све јачи и несноснији. Вагон је толико пун да се ради нужде готово и не може доћи у онај угао у којем смо, како смо се сви сагласили, вршили нужду. Тешко је, готово немогуће, и чучнути, простора има само за стајање.
Већ смо двије ноћи проборавили у том тијесном простору, несношљиво врућем и засићеном неподношљивим смрадом од вршења велике и мале нужде, остатака ђубра од раније превожене стоке и зноја нас јадника. Нема више ни разговора шапатом. Чује се само понеко грубље дисање и покоји кашаљ. Повремено настаје, сада прешутно, помјерање, гурање, јер нетко у нужди покушава да чучне. Ваљда је то била посљедица замора, убитачне жеђи, врућине, влажности смрдљивог амбијента и коначно мирење са судбином насилног умирања и путовања у смрт.
Један од виђенијих људи кога сам познавао из виђења, мислим да је радио у паромлину, одједном полугласно каже да ћемо ускоро знати возе ли нас у Њемачку или у Јасеновац. Он то објасни наредним, скорим усмјерењем воза из станице у којој смо стајали цијелу ноћ. Он је свитањем препознао станицу на којој се налазимо.
Воз је у неко вријеме дана кренуо и то на ону страну коју је он означио да је у правцу Јасеновца. Он то још једном потврди: „Возе нас у Јасеновац, а одатле повратка нема”.
Људи се ускомешаше, неки тихо плачу, неки тихо наричу: „Јој, тешко нама”. Неки негирају сада већ јасну смртну слутњу призивањем разума по коме се то не може догодити са толиким бројем невиних људи. Неки то оспоравају наводећи већ почињена масовна крвопролића усташа у Гудовцу, у „Даници” код Копривнице, Јадовну, око Пакраца, у Лици и најсвјежије, на Козари.
Опет је дан несношљиво врућ, људи стоје некако нахерени једни на друге, без снаге, мало их стоји усправно. Нема никога од мојих вршњака. Ни ја не стојим усправно. Како ме са које стране нагурају на другу, у таквом се положају нађем до другог помјерања, сваки отпор је једноставно немогућ.
Нетко се огласи: „Ево, пише Јасеновац. То је жељезничка станица Јасеновац”. Поче комешање, сви настоје да провјере ту злокобну истину.
У логору Јасеновац
Сваки се настоји некако прогурати до оне решетке при врху вагона која једина омогућује некакву измјену зрака извана и ужасног смрада у вагону. Тко то успије, одмах изговара то злослутно име – Јасеновац.
Поче нагуравање вагона, ударање амортизера у низу вагона, а затим воз крене. Иде полако и ускоро стаде. Они крај решетки (постоје двије у вагону) гласно изговарају: „Ено Саве, возе нас према Сави”.
„Ено воде”, гласно говоре други, „О Боже, колико има воде”.
Коначно, некако догураше и мене до решетке на лијевој страни вагона. Осјетим свјежину зрака иако вани сја сунце. Чини ми се – да ме баце у Саву, пливао бих и пио воду. Чују се извана све јачи гласови са пуно псовки. Више гласова људи који стоје поред решетки преноси нам обавијест да се око вагона распоређују усташе и да на пушкама имају бајонете. Тамо негдје десно од нашег вагона чује се јаук и престрављени плач неког човјека праћен псовкама усташа.
Питају усташе оне крај решетки: “’Оћете воде, јесте жедни”? Сви јадници који то чуше вичу: „Јесмо! Дајте нам воде”, па се нагуравају према решеткама. Умјесто воде, усташе, довикујући разне погрде, бацају у решетке суху земљу са шодером и прашином. Јаук са десне стране све је ближе.
Отварају се вагони уз заглушно лупање вратима, вику и псовке усташа. Наређују нам да излазимо из вагона.
Јаук оног несретника не престаје, иде у нашем правцу. Усташе га туку некаквим комадима дрвета. Двојица људи га напросто носе – ставили му руке испод пазуха, а ноге му се вуку по земљи. Пролазе мимо нас. Та дрва, којима туку тога, већ раскрвављеног човјека, мени се учинише као они „цијепци” од таре (стана за ткање) или су баш били тако обликовани и подешени за батинање.
По изласку из вагона, постројавају нас уз вагоне. Вика и махање рукама усташа усмјеравају нас у оном правцу у којем одвукоше јадног постаријег човјека за кога неки рекоше да је Јоцо из Грђевца, чини ми се да рекоше из Великог Грђевца.
Разабирем да усташе вичу: „Гони у раку! Сви у раку”! Пошто се код нас рака зове ископана јама гдје се сахрањује сандук, ладица са покојником, све се пропињем у знатижељи и страху да видим ту раку у коју сви идемо. Колона иде по сухој утабаној и прашњавој земљи, није то никакав пут, па ни стаза. Ускоро скрећемо и идемо помало низбрдо у некакву широку ископану јаму, врло велику. Изгледа ми то као јама од циглане из које се вози земља за прављење цигле. Сад се из непрекидне вике усташа разазнаје да нас настоје раздвојити у два реда (врсте).
Зауставише нас.
Гледам тко је у мојој најближој околини. Мало даље видим Стеву Смиљанића, мог вршњака. Он и ја смо повремено и наизмјенично сисали заједно његову мајку Марију и моју мајку Евицу, овисно какве су послове и обавезе имале на својим имањима или у узвратним мобама. Има ту још мојих вршњака и оних коју годину старијих, али никога не познам. Нешто даље опазим Милана Адамовића. Он је дотјеран са Козаре и био је два, три мјесеца код Јере (Јарослава) Голдштајна (Gottstein), чувао краве и радио остале пољопривредне и домаћинске послове.
Десно од мене је кум Шандор Амиџић, психијатријски болесник, повратник из Америке. Сви су га звали кум. Ставио је обје руке на свој штап испред себе. То је комад грабовине, “пригла” од грабовине, како су га мјештани називали. Сјећам се тога штапа, којег сам виђао приликом повременог доласка кума Шандора у нашу кућу ради хране и да се огрије. Он је имао свој распоред у селу, па није никога посебно оптерећивао својим скромним потребама. Нетко га запита: „Куме, како је”? „Не ваља куме”, одговара Шандор. То ме се некако посебно чудно дојмило јер на такво питање у нашој кући или на улици, кум Шандор је увијек одговарао: „Добро куме”! Ходају усташе између наше двије врсте, па у ону врсту са друге стране преводе из наше старије и дјецу, а отуда у нашу врсту преводе младе људе. Оде преко и кум Шандор. Био је он просјед, али није био толико стар да би спадао међу старце. Ваљда се тако дојмио зато што је био необријан.
Схватим, коначно, из усташких коментара и молби неких људи да иду међу старце, јер нису способни за рад, да сам ја остао међу онима који су способни за рад. Још је и Стево у овој врсти, али, ето, оде и он на ону страну. Кад то видјех, кренем ја сам на ону страну. Види ме усташа, подвикну ми: „Марш натраг! Тко ти је рек’о да прелазиш”. Полугласно коментирам како то да Стево оде тамо, а ја остајем овдје гдје никога од вршњака не познам. Нетко рече: „Он је показао руке да виде како не може са њима радити”. Схватим ја то, али опет кренем преко. Изгрди ме усташа најпогрднијим ријечима, да их не спомињем, те запријети: „Пробај само још једанпут”! Помирим се са судбином и останем ту гдје јесам. Чује се заповијед: „Гони ове, гони натраг у вагоне”. Окрећу се старци и неки вршњаци у врсти гдје је и Стево и одоше натраг у вагоне. Ускоро окренуше и нас, али у другом правцу.
Напуштамо раку и ускоро улазимо у жицу. То је велики простор ограђен жицом, у њему нема никаквих кућа нити барака. Терен је врло нераван, све некакве кврге. Као да је ту ходала стока по блату па остале рупе и кад се осушило, остало је овако. Тек сад сам видио колико нас је пуно дотјерано. Мало касније опет долазе, познајем неке, разговарају они и ови што дођоше са мном. Чујем како закључују да нисмо сви стали у раку па ће их још доћи.
Посједасмо по тој неравној земљи и одједном се створи нека гужва из које долази вијест: „Доносе нам воду”! Сви смо на ногама. Жеђ је досегла кулминацију. Сад видим једног човјека који носи канту, вјеројатно са водом будући да га сви пресрећу са некаквим својим посудама. Он покушава да им удовољи, али више се воде просипа него што се успе у те кантице, здјелице и тањуре које ти жедни људи пружају. Ето још неколико људи са кантама, а гужва се смањује јер неки пресрећу доносиоце воде. Добио сам и ја воде у моју здјелицу. Попијем је и чекам долазак сљедеће канте. Опет су гужве, но ипак добијем још воде. Страх и тортуре које смо преживјели од изласка из вагона, избацили су из наше психе осјећај жеђи. Јачи је био нагон за одржање живота и борба против физичког уништења, чега смо чак и ми дјеца постали свјесни. Стравична слика старца Јоце из Грђевца мора да је код зрелих људи избрисала сваку илузију о опстанку и повратку кући у живот. У мени је несхватљив положај тог јадног старца будио велики страх и осјећај да то могу и мени учинити.
Ту ми се први пут наметнула помисао и створио осјећај да се никада нећу вратити кући. Доживљај у раки, грозна псовка усташе то је још потврдила. Све то осјећај жеђи ставило је негдје изван нас. Тек појавом доноситеља воде, осјећај жеђи добио је сву своју вриједност – постали смо свјесни неподношљивости и измака физичке снаге. Том посљедњом снагом, сви смо на неки начин учествовали у гужви, настојећи доћи до воде. Ваљда је то био посљедњи улог избезумљеног ума у усмјерењу нагона за самоодржање. Одрасли, зрели мушкарци међу собом коментирају о људима који су доносили воду. Говоре како су мршави, како једва носе ону канту са водом, како су изгорјели од сунца, како су гладни, траже круха… Нетко рече: „Онај јадни Јоцо сигурно је завршио у јами”. Јаднога Јоце нигдје нема.
Идем и ја нешто појести из мога завежљаја, цулца (како смо код куће звали такав завежљај). Развежем цулце, а онај комад пилетине смрди ми по ђубрету из вагона, комад круха, исушен и дјелимично издробљен, има исти мирис. Пробам јести, па некако ми не иде. Осјећам сада и глад, али не иде. Сједим крај те моје јадне софре у двојности, дилеми и напрезању између осјећаја глади и неподношљивог, смрдљивог, ђубретарског воња и изазовно лијепог изгледа комада пилећег меса. Ту је ваљда и асоцијација на посљедњи поклон моје брижне мајке који ми је у задњи час угурала у руке, кад ме усташе у грубишнопољском парку утјераше међу одрасле мушкарце.
Док сам сједио са мојом непомичном дилемом, дакле, исто сједећом, наиђе један од доносилаца воде па ме замоли да му дам мало круха. Дадем му цијели комад и кажем да би му дао и месо, али да оно јако заудара на ђубре из вагона. Нисам ни завршио, а он узе оно месо и оде. Кад, ето и другога, пита имам ли још што за јести. Кажем му да немам показујући на моју ланену салвету, а он се сагну, покупи мрве са салвете, а онда је истресе на један длан, преклопи га пред устима и сасу мрве у уста.
Ваљда сам мало задријемао кад нетко виче да се иде на шишање. Говоре да шишају до голе коже, а одрасле шишају и испод пазуха, а и доље. Нетко пронесе глас да је међу брицама и Миле (Милан) Босанац, брицо из Грубишног Поља, који је 26. априла 1941. отјеран у Копривницу међу оних 504 Србина. То је било велико изненађење јер смо ми већ имали увјерљиве податке да су сви ти људи отјерани из Копривнице у Госпић и поубијани у Јадовну и на отоку Пагу.
Идем и ја на шишање и стварно видим кума брицу (тако смо га звали у Грубишном Пољу), јавим му се и он ме препозна, измјенисмо пар ријечи и ја одох јер су други наилазили на шишање, а многи људи жељели су са њим да поразговарају. Вратим се тамо гдје сам малоприје сједио и сложим моју крпару да прилегнем. Размишљам – како то да ту нема никакве зграде у којој бисмо сви спавали, како ћу спавати под ведрим небом, вани, а имам само крпару и плахту што ми је мама дала на одласку из парка у Грубишном?!
Опет поче неко комешање, кретање, разговарање… То се одмах чује јер је иначе тишина, сватко је са својим мислима, сви углавном шуте. Сад кажу да се дијели храна, а многи немају у што да је приме. То је нека чорба. Дијеле је са кутлачом, шефљом. Многи немају ни кашике, неки срчу из тањура па при томе и просипају. Не знам како сам дошао у ситуацију да и ја сркнем из тањура. Окус је био готово одвратан. Ради се о доста бистрој текућини, несланој, а у њој плива по који комадић љуске од крумпира и види се по која мрва крумпира. Један од логораша, који се још ту нашао, тражи да му препустим тај тањур и напросто ми га узе. Ја, без животног искуства, мислим – бит ће сутра нешто боље, нешто друго, па ћу сутра јести. Неки у близини мене коментирају, разговарају о сусрету са брицом Босанцом, па о томе како је у води било и косе, а да ми онако жедни то нисмо видјели. Па онда о храни коју смо добили без круха. Кажу: „Бар да је било круха, ипак би се нешто појело”. Поред раније жеђи, многи људи су били и гладни већ неколико дана јер су пар дана боравили у логору у парку, а били су из села ван Грубишног Поља. Ја сам имао пилетине јер је мама поручила Анки Трегнеровој да оде у наше двориште и да ухвати пиле или кокош и да нам испече. Она нам је то учинила. И крух је испекла и донијела у парк.
Пада помало мрак. Људи лијежу на ону голу суху, тврду и неравну земљу. Никако да се смјестим за спавање, увијек нека кврга жуља, напросто нема нити за корак равне земље. Постаје зима, стављам пола крпаре под себе, а половицом се покријем. Мало задријемам па се опет будим дрхтећи од зиме. Повремено се чује тихи разговор, ништа разумљиво. Пошто не спавам, напрежем се да чујем који разговор, шапутање, али ништа. Неки људи ходају, с вечери их је било неколико, а сада готово сви ходају, неки сједе. Та несана ноћ, хладна, а никаквог рјешења или изгледа на боље нема, улијева неку злу слутњу, осјећај безизлазности, а беспомоћност је већ ту. Људи разговарају о томе како је јучер био врућ дан, ноћ ведра, а ево, пред зору се навуче ова маглуштина пуна влаге. Кажу да се јутрос мање види него ноћас.
У тој маглуштини освану и јутро. Не знају људи ни колико је сати, нитко нема сата. На улазу у логор била су два стола, сваки са једне стране. Наредили су нам да сав новац, оштре предмете, ножеве, шкаре, новчанике, прстење, златнину, оловке и пенкала ставимо на те столове – уз обавезну пријетњу: „Тко нешто не преда, бит ће стрељан”. Људи су све предавали, а неке су и опипавали не би ли штогод нашли.
Неки се запиткују хоће ли бити каквог доручка? Било чега, само да буде топло. Међутим, ништа се не догађа, а поче помало и киша да пада. Она маглуштина поче да се претвара у ситне капи, хладне као солка. Тако, поред хладноће, поче и влага. Не знају људи што ће са собом. Неки су само у кошуљама, а већина само у љетним капутићима јер су тако затечени код куће овог, до јучер врућег октобра. Солка коначно пређе у кишу. Ја сам имао шешир – лијеп, браун, а крпару сам ставио преко рамена. Од доручка нема ништа, а некако почетком кише почеше нас постројавати.
Стојимо у строју, киша пада, чекамо неко вријеме и онда крећемо. Тога јутра држао сам се ближе Пери Амиџићу и његовом очуху чика Тоши. Тако сам се нашао у реду иза њих. (У Грубишном Пољу смо били комшије, пета кућа преко пута). Колона улази међу неке бараке, ту опет стојимо, па мало кренемо и уто чика Тошо извади из џепа невелик комад круха, откину комадић и даде га Пери. Ја гладан, без икаквог срама, рекох: „Чика Тошо, дајте и мени мало”. „Немам, Милане, више од шаке. Морам чувати за Перу”. Изненадих се и зашутим. Сјетим се оног комада круха што га дадох оном јадном доносиоцу воде.
Пред нама је нека шупа – надстрешница, постављена попријеко у односу на наше кретање. Са десне стране на повишеном мјесту, као на некаквој трибини, налази се повећа група усташа. Има њих и са лијеве стране, али овдје нема трибине. Гласно говоре, ваљда коментирају наш долазак, смију се, забављају се…
Одједном Перо гласно рече: „Ено Ђур`ћа”! Довикује: „Ђур`ћ, ево и мене”, и махну руком. Гледамо на ту страну и чика Тошо и ја. Не познам ја Ђур`ћа иако сам га некад, прије пар година, виђао код Пере. Али, видим, један усташа престаде да се смије и одговори Пери: „’Еси дош’о, пичка ти материна српска“! Перо зашути, а чика Тошо му истовремено рече: „Шути Перо”.
То ме је страшно погодило. То је био још један прилог слутњи о безнађу. Киша пада и не пада, хладно је и влажно, а и наши капути су мокри.
Ђур`ћ, Ђурић, Ђуро Крамарић је најмлађи син извјесног Крамарића са Боровца, више Велике Ператовице. Најстарији син му Миле Крамарић, живио је у засеоку Сталовица у Грубишном Пољу. За средњега сина не знам. За Ђурића знам да је послије завршене основне школе био код Пере, ту се хранио, са Пером спавао. Није то било пар дана, нити пар мјесеци, већ више година. Перо је био од мене старији четири године, а Ђурић од њега двије-три године тако да смо се ријетко заједно играли. Зато га сада не бих препознао, особито међу једнако униформираним усташама. Ето захвалности!
Коначно улазимо у ту надстрешницу, која је већ готово пуна, има мало мјеста. Ускоро поче вика иза нас. То усташе вичу и нагоне људе да се гурају и улазе у већ испуњени простор. Ето, ми смо сретни што смо стали под кров. Дрхтим од хладноће, али је све већи проблем стајање. Нема се гдје сјести, а да и има мјеста, доље је земља, а и блато. Не дају нам ништа јести, а ни воде нисмо данас пили. Негдје у ноћи киша поче јаче падати. Стојим и дријемам, сви шуте. Сватко је ваљда био свјестан свога и положаја свих нас.
За моје године то је било нешто тешко, неиздржљиво, страшно. Ни од кога не можеш тражити и очекивати помоћ. За разлику од одраслих, био сам поштеђен размишљања о судбини свих, то ми је било недокучиво, хрвао сам се са својом немоћи. У тој мојој немоћи стојим, дријемам, људи се гурају па ме помјерају, не можеш, а нема ни помисли о томе, да се опиреш, одупиреш. У томе гурању и несвјесном помјерању нађем се на мјесту гдје на мене цури киша са крова надстрешнице. Зло! Сва срећа да имам шешир, али и он се као напунио па то цури по раменима и врату. Не могу да се помакнем. Нитко не би пристао да се замијенимо за мјеста ако му кажем разлог. Но, гурање се ипак настави, јер ваљда то није било једино мјесто гдје је кров цурио па се нетко јачи успио помакнути и тако ту преноћисмо.
Сутра прије подне дадоше нам опет онакве неслане крумпирске чорбе. Посркао сам је из моје здјелице, остале су само љуске. Ипак, топла је и мало ме је окрепила.
Сад ми настаје амнезија све до смјештаја у једну бараку близу кухиње у којој је поред одраслих људи било доста мушке дјеце. Већину бараке заузимали су одрасли, дјеца су спавала и боравила на крају лијеве стране од улаза. Сад ми је најближи био Милан Адамовић, дјечак дотјеран са Козаре, око двије године старији од мене. Моју крпару смо стављали под себе, а капутима смо се покривали стиснути један уз другога. Његов капут је био сиве боје, од војничког сукна. Ја му приговорим да није добро да носи тај капут јер ће га усташе сматрати партизаном. Питам га како то да није понио неки други капут. „Ама, немам другога. Овај сам донио са Козаре јер га нитко други није хтио. Кад су нас Нијемци и усташе опколили, партизани су скидали са себе све војничко, бацали то нама, а они облачили све што су могли обући. И онда је по ноћи било зима, па сам ја узео тај капут и ето, до сада га стално носим. Не знаш брате како је на Козари било страшно”, каже. „Сједи читава фамилија око ручка, а оно удари граната међу њих. Наиђе авион па баца мале бомбе па њима све поубија и израњава. Онда пуца митраљезом, па се враћа, па опет. А онда кад дођоше усташе и муслимани, поклаше јако пуно чељади. Клали су цијелим путем, неке изводили у шуму, а неке одмах ту у јарку, граби”, говори. Рече ми да има брата у партизанима. Не зна да ли је жив. За себе је говорио да је од Приједора, ништа поближе.
Једно јутро видимо – дотјерано доста народа. Мушкараца, жена, дјеце, стараца… Значи, њих нису раздвајали, то су цијеле породице. Сједе у просушеној, повисокој трави, ту, педесетак метара од нас, десно од пумпе гдје се даје вода, и ту је увијек гужва. Тај народ није тамо гдје смо ми били, на оној голој земљи, него са ове стране жицом оплетеног простора.
Милана су одредили да иде правити гајбе од летвица за воће, јабуке и шљиве, па се виђамо тек увечер на спавању. Тако ја одлутам тамо према пумпи, гледам тај свијет за који кажу да је дотјеран из Црквеног Бока и да ће их вратити кући. Помишљам како би било добро кад бих могао до њих, па да и ја изађем из овог пакла. Видим да неки нешто једу и то ме привуче к њима. Кад, ето ти на коњу оног заставника кога зову „101” (Стоједан). Опсова ме издалека, ја потрчим према бараци, а он баци некакву батину за мном. Мислио сам да сам готов, али он на срећу не пође за мном. Прича се по логору да је назив „101” добио по томе што је негдје одједном заклао стотину и једног Србина! Он се ту врло често мотао, најчешће са коњем, тако да смо га брзо упознали.
Они из Црквеног Бока су кроз један или два дана нестали са оног простора.
Наиђе опет по који лијепи дан. Некакви редари почели су, једанпут или двапут дневно, одводити групу дјеце у кухињу да гуле и режу крумпир и слатку репу. Видим једног дана дугачки ред људи од пумпе за воду (ту је и пролаз, врата) па тамо до оног ограђеног простора гдје смо прву ноћ ноћили. Приђем нешто ближе и у реду видим Перу Амиџића. Можда ми се он и јавио из тога реда. Углавном, питао сам га камо иду, а он одговори: „За Њемачку на рад”, и помало се насмијеши. Чика Тошу не видим. Завидим Пери гдје оде из овог зла, а ја остајем. Не видим неколицину других младића из Грубишног Поља које сам видио у парку. То су Ђуро Гашпаревић и Милан Векић, дечки од 16 до 17 година.
Још сам препознао неколико одраслих људи који ’41. нису отјерани у Копривницу – један од Дражића и један кочијаш из паромлина, мислим да се презивао Ковачевић (познавао сам га по имену Милан Кијурина).
Ујутро добивамо чорбу, увијек готово исту како сам је описао. Уз њу добијамо око петнаест дека ’леба. Мали комад, али тежак као цигла. То је за мене био нови термин – проја. Размишљао сам о томе како ћу је кухати ако одавдје изађем. Некад је за вечеру слатка репа (то се код нас звало цуко репа, од ње се правио сируп). Сад сам је први пут пробао као јело – несхватљиво лоша, огавна. Сви је приме као оброк, но унаточ неподношљивој глади, увијек је има у киблама испред кухиње, не поједе се.
Почесмо ми дјеца ићи на рад – чупање предива (лана). Идемо у реду по два, прати нас неколико усташа. Не идемо далеко. Зима је, блато, влага, солика… Зебу руке. Али, руљимо сјеме лана и једемо. Подношљиво је. Пуно боље од цукор репе. Нажалост, добисмо прољеве, тешке прољеве. Неки одрасли редари, који нас понекад воде умјесто усташа, кажу нам да је то од сјемена. Не знам да ли смо их послушали.
Кад нас постројавају за доручак или вечеру (то је уједно и ручак), усташе вичу: „Наступ”! Ту се морамо журити јер буде и батина. Онда обично идемо у реду по два, сваки са својом порцијом. Прије вечере у наступу дају се и понека обавјештења, приопћења. Ту се некад изричу и осуде. Једном приликом наредише наступ, још се види, управо су се вратиле колоне са послова на насипу. Некако пуно вичу: „Наступ, наступ, ајде, трком”! Стрчасмо се. Постројише нас у неколико врста. Људи нешто коментирају: „Ма, зашто они леже? Ма, како то, зашто леже”? Знатижељни запиткују оне напријед: „Шта је, како леже, кол’ко и’ је”? Сад ту испред нас стоји више усташа него обично. Један стоји испред наше групе, а они људи што леже су између њега и нас. Имамо сазнање да људи леже на леђима, да су им руке свезане на леђима. Усташа нам гласно саопћи да су ти људи, док су помагали кухарима у кухињи, покрали и јели крумпир који је био одређен и намијењен за прехрану свих заточеника, тј. нас. За то недозвољено дјело кажњавају се смрћу стријељањем. Издвоји се један усташа и чују се пуцњи. Ми се следили. Послије њега наставише други, убише шеснаест људи.
Вичу: „Одступ! Вечера”! Нахрупише људи према казанима, који су били изнесени иза нас, да што прије добију вечеру. Како је маса нагрнула, причало се да су неки страдали од вруће пуре, опржили руке, главе, упали у казане. Ноћ је била неспокојна – страх, немир. Никако да се заспе, а томе помаже и хладноћа. Зима је и одозго и одоздо. Послије устајања и доручка одредише једну групу дјеце да иду на рад у кухињу.
Некад сакупе доста дјеце, па нам неки учитељи држе наставу. Причају о томе како код нас има пуно воћа, особито јабука, по земљи, а нитко их не купи. Кажу да Нијемци од таквих јабука праве мармеладу, те да би тако требало и код нас радити. За једног учитеља кажу да је Стево Ребровић. Он је млад човјек. Има и један старији. Њега зову „учо”. Он ми је једном пришао и каже ми: „Ти си нови. Одакле си”? Кажем: „Из Грубишног Поља”, а он се заинтересира и постави ми доста питања. Ја му испричам шта се све догађало. Највише пита о партизанима. Кад год би ме видио пригрлио би ме и поставио по још које питање. Једном ме пред једним човјеком питао нешто што ме је већ раније питао, ваљда да и овај то чује. Приликом мојега некаквог мотања око кухиње, тај исти човјек ми приђе и даде ми коријен од купуса, неогуљен, са доста купуса око њега. Халапљиво сам то појео на осами, даље од погледа свих гладних очију. Сјећам се да је био равно подшишан и рекоше да је он шеф кухиње.
Кад се врате они са рада у кухињи, увијек донесу по који крумпир, сиров. Дакле, ни оно стријељање неки дан није била препрека нагону за одржањем, нити код дјеце! Нека дјеца из других крајева дуже су ту од нас са Билогоре. Они стављају те крумпире у џепове, сашију џепове па се крумпири скухају кад одијело иде на парење, раскуживање. Купање и чекање на робу из паре (гдје смо напросто умирали од зиме испред некакве бараке, голи), звали су „дезинфекција”.
Повремено видимо у логору двојицу малих усташа. У црним су униформама, за опасачом им припасан нож. Прича се да они нареде одраслом човјеку да се сагне како би га шамарали.
Послије једног доручка, пробраше између нас приличан број дјеце и кажу да идемо градити “насип”. Постројише нас, вичући на нас да се журимо: „Трк, трк”! Сустигосмо колону одраслих, који су ишли испред нас. Ускоро улазимо у некакав пут, блато, у правом смислу ријечи, до кољена. Усташе иду по насипу и стално нас пожурују: „Трк, трк”. Некима остају ципеле у блату, некима испадне каква торба или порција. Тко покуша да потражи ципелу па се задржи и тако омета друге у кретању, бива пребијен. Одмах усташе силазе са насипа и туку. То је било стравично. Коначно из тога блата, али и из жице, излазимо на прелаз пруге. Ту нас усташе прикупише у краћу колону. Чело колоне је пред прелазом. Наилази влак. Усташе вичу на оне у првом реду да приђу ближе, а неки стављају камење у простор између шина на прелазу. Влак прође, а камен под налетом точкова није излетио и није никога од логораша ударио. Тако су пропали шала и весеље усташа. Нитко, на њихову жалост, од тих јадника није био повријеђен. Послије неког времена дођосмо до „насипа”. То је гомила влажне земље, широка као пут, са неколико метара нагнутим, скоро стрмим странама.
Не види се колико је дугачак. У те нагнуте стране удара се коље, између коља прави се плетер, а онда се то насипа земљом. Логораши возе земљу у тачкама. Има и коња са некаквим колицима у којима се вози земља. Ми дјеца доносимо грање. Усташе стално пожурују на рад. Наложене су и ватре, али не дају да се гријемо. Код једне ватре налети неки усташа на коњу па некаквом батином, колцом растјера два, три човјека што су покушали да се огрију. Један паде, а усташа навраћа поново коња према њему и сваки пут удара гдје стигне. Оста јадник лежати. Ми настављамо посао без застоја. Рекоше касније да је затрпан у насип. Наводно се то чешће догађало.
У предвечерје се враћамо у логор па идемо у строј за вечеру. За вечеру обично пура. У току дана на насипу се даје и кратак одмор. Онда се може сјести на грање, а тко има што за јело, може то пригријати на ватри. Један човјек је имао некакву дугуљасту кутију од бомбона (пиксу), а у њој нешто кукурузног брашна и масти. То је загријао и јео, а цијели насип је замирисао – то ми је остало незаборавно. У вријеме једног таквог одмора, позове ме један усташа и даде ми своје блатне глежњаке да их оруљим и очистим. Били су полусухи. Мучим се ја, јадан, руљим, а руке ми црвене од зиме и руљења. Отирем глежњаке и о своје хлаче, само да буду што изгледнији. Поче он да ме испитује штошта, ја одговарам како би њему боље „пасало” и тако сам некако остао жив – није ме за мој труд наградио ни ножем, ни метком, ни батином. Могао је како је хтио, а ја сам тога био свјестан и стално сам се бојао да ће крај бити такав. Узе глежњеке и вели мени: „Ајде ти сад даље ради”! Влага и магла, солка пада, хладно је.
Опет у повратку: „Трк, трк”! Опет батине, пребијања, јауци, вика и кревељење усташа. Улазимо у жицу, ту је мање блата иако га и ту има доста. Хлаче су ми блатне до кољена, отежале. „Наступ” за вечеру и ручак заједно, па у бараку. Идем према своме лежају. Као и обично, ту нађем Милана. Он је одлучио да ноћас из „заставниковог врта” украде главицу купуса. Тако је и учинио и ми је у тишини цијелу поједосмо, ни мрве трага није остало. Тамо гдје ради, чуо је од неког младића са Козаре да они повремено донесу по неку главицу. Једне од наредних ноћи убили су неког човјека са главицом зеља у руци. Доста се пуцало и сутрадан смо чули шта се десило.
Милан Адамовић предложи да ће од свога пешкира направити обојици торбе, а мој ћемо пешкир преполовити да обојица имамо за брисање. Ја сам то весело прихватио јер је било неспретно везати здјелицу за каиш, а кашику носити у џепу. И са пешкиром је незгодно. Милан то уради на наше велико задовољство, пребацимо упрту преко рамена и дивота. Његова је порција некаква кантица са поклопцем. Послије једног повратка са „насипа” не нађох Милана у бараци. Чекам, мислим доћи ће, негдје се задржао. Прође и вечера, а њега нема. Немам кога питати, нисам никога знао тко је с њим радио. Прођоше тако два, три дана, а њега нема.
Мени су почеле да отичу ноге. Како сам некад чуо, народ каже: „Отекле к’о ступе”. Осјећам притисак као да је на поткољеницама кожа тијесна. То сам примјетио ујутро кад сам растављао блатне ногавице које су се за вријеме спавања слијепиле. Знао сам да има болесне дјеце и да неки не иду на посао. Тако се и ја јавим неком редару, покажем му ноге и он рече да могу остати лежати. Помало шетам око бараке до кухиње и натраг, по неколико пута. Опазим на једном младићу Миланову торбу! Приђем му и упитам: „Откуд ти та торба? Гдје је дечко чија је”? Он се све нећка да одговори, али ја му покажем да је иста као моја и кажем како су направљене. „Њега је заклао један усташа тамо на послу. Неки њему познат, из његовог краја”, одговори дјечак. Сав сам се следио. „А торба је остала, па сам је ја узео”, додаде он. Гледамо се нијемо и ја га замолим да мени даде Миланову кантицу, а да ћу ја њему дати здјелицу. Он пристаде. Кантица је погоднија, има поклопац.
У та два, три дана кад нисам ишао на „насип”, упознам нека два човјека што спавају ту, близу улаза у бараку. Питају ме с ким спавам, па им ја упола испричам што се догодило са Миланом. Питају с чим се покривам. Имам крпару и плахту. Имам и још једне хлаче од овог капута. Предложише ми да ја спавам између њих, да они имају по ћебе и једну „целту” – шаторско крило. Ја одмах пристанем и те ноћи ми није било зима а „целта” се ујутро сва бијелила од мраза, скорила се. Идемо сва тројица најприје на „кибле” да мокримо и сад их ја упитам: „Какви су то мртваци на тој хрпи”? Већ сам то видио неколико јутара. Онда дођу заточеници (зову их гробари) па их по двојица бацају у кола и одвозе. Ако не стану сви одједном у кола, деси се да људи коментирају: „Па, ено, онај је још жив”. Наводно је ту близу болница па су то умрли болесници.
Негдје трећи дан како ја не идем на „насип”, дође Учо и каже ми: „Иди сутра на посао јер ће сва болесна дјеца ићи преко Саве. Свакако иди”! То „преко Саве” је познати, свакодневни термин и сви смо знали да значи: „У Саву!” За Градину сам тамо чуо, али то се везало за рад на пољима у Босни. Нисам имао сазнања да се тамо масовно коље и убија.
Говорило се да највише људи страда на некаквом „Гранику”, који ја себи нисам могао претпоставити. Да се људи масовно убијају, то сам знао.
Чак сам једном приликом чуо слоган, полупјесмицу: „За три дана, тридесет хиљада, наше браће, поклаше усташе”! Чујем једнога дана од старијих: „Ма, какву Њемачку? Нитко није отишао у Њемачку! Све су их поклали! Па јеси ли видио шешир, па јеси ли видио капут…” (од овога или онога, које су јучер или прекјучер, наводно, отпремили за Њемачку).
Одем ја сутрадан, по Учином захтјеву-препоруци, радити на „насип”. Иста тортура, „трк”, „трк”, зима, не смијемо се гријати (пали се ситно грање које не иде у материјал за „насип”). Дадоше нам кратак одмор. Кад – поче пуцњава и вика усташа. Уперише пушке у нас и вичу: „У наступ, у наступ”! Само што не пуцају у нас. Потраја та пуцњава још неко вријеме, све је гушћа, па престаде.
Ми стојимо, а усташе око нас са пушкама, а на њима бајонете. Враћа се понеки усташа. Причају како је неколико заточеника побјегло. Један од ових што пазе нас рече: „Па неће моћи живи преко оне воде. Морат ће стати”. „Ајмо за њима”, неки повикаше и одоше. Рад се прекида, идемо у логор. Опет се чује пуцњава. Из прича усташа неки од нас су сазнали да су ти јадници, који су побјегли, заиста наишли на неку воду, те да су их усташе ту сустигле. Један је скочио у воду и ту га убише. Наводно је то био трговац из Ператовице (Мале?) Стево, којем није упамћено презиме. Остале на мртво пребише и ставише им „букагије”. Људе са „букагијама” сам сретао по логору, у строју за јело. То је било страшно за гледање. Појединци су о тим сужњевима давали коментаре: „Тај сигурно неће одавле жив изаћи”!
Стижемо у логор. Прије „наступа” за вечеру, навратимо у бараку – нема болесне дјеце! Идемо у онај дио бараке гдје спавају дјеца и гдје су лежали болесни. Нађемо једног дјечака, питамо га гдје су остали, шта се догодило, а он каже: „Ја сам спавао, нисам ништа чуо, а нитко ме није звао”. На посљедњем у низу тих дјечијих лежаја нађемо Стојана Дардића из Ператовице, младића од неких 15, 16 година. Питамо њега, а он рече: „Кад су почели викати и изгонити нас напоље, ја сам се затрпао овим покривачима и бојао сам се изаћи. Нисам се јавио”. Одрасли коментирају: „Ма, о’шли су сви преко Саве. Неће да ’ране болесне. Неће да лијече, него убију”. Неки дјечаци, који су лежали међу тим болесницима, а ишли су на насип или радили друге послове, почели су, тко зна зашто, превртати покриваче и узглавља отјераних. Под једним узглављем (гдје сам се и ја нашао јер сам се придружио осталима) нетко открије неколико тањих шнита проје или круха, који смо следовали. Сваки брзо дохвати по једну шниту, очекују да и ја узмем јер сам ту, а ја не узе! Нетко узе оно што ја нисам хтио, и та хрпица, највреднија од свих материјалних „добара” која су нас окруживала, нестаде. Ја нисам узео, нешто ме зауставило, нешто је у моменту било у мени јаче од вишенедјељне глади. Нешто ми није дозволило да узмем тај комадић, ту шнитицу кукурузног круха који је припадао некоме – кога више нема. Гдје га је добио, тко му га је дао, колико га је добио, колико га је дуго чувао – никад се неће сазнати. Једино се зна да га није до краја појео, судбина је одлучила другачије. Даде то круха на радост и снагу другима. Он је свој дио појео.
Стално сам размишљао о тој хрпици кукурузнога круха која је представљала неупоредиву радост и највећу утјеху сваком нагону и уму, избезумљеном од глади у јасеновачком логору новембра 1942. године. Услиједио је „наступ” за вечеру, а онда назад у бараку.
Сутрадан нисмо ишли на „насип”. Нека дјеца ишла су у кухињу, а нека у „економију” на разне послове. Ту се могло наћи које зрно кукуруза на путу, у блату. Нашла се ту једном каврга – тврда кора од мисираче, оголићена са унутарње стране да ни врабац на њој не би нашао залогај. Међутим, како би је који бацио, видећи да на њој заиста нема ништа, други би је одмах узимао и покушавао да на њој нешто нађе. Онда једне вечери дођоше послије вечере оне мале усташе и саопћише: „Дјеца сутра не иду никуда на рад”. Нека остану у бараци. Значи, нешто ће се опет догодити са дјецом, а сигурно не добро. Смјештамо се за спавање. Сви шуте, мук у бараци.
Ујутро устајемо, хладно, све је влажно, „целта” се бијели. Промијеним хлаче – оне блатне у торбу, а оне као капут обучем. „Наступ” за доручак. Прође доручак. Вратим се назад у бараку до мога лежаја. Видим тамо лијево неколико дјечака. Неки су са Билогоре. Раније их нисам познавао, али ту смо се упознали. Били су то Милан Сужњевић из Велике Барне, Никола Пелиновић из Малог Грђевца, раније споменути Стојан Дардић и још неки чијих се имена више не сјећам. Остали су они који су раније дотјерани са Козаре, Кордуна и Баније. Сви смо уплашени јер се прочуло да су болесна дјеца поубијана, поклана. Једни се тјеше да ћемо ићи у Градину, у Босну, купити воће па ћемо се и најести.
О смртном исходу нитко не говори иако је то у свакоме на свој начин присутно. Уз све то, та неизвјесност нас удрвењује. Налазим се у једном посебном стању. Слутим крај, готово сам га свјестан. Растанак са животом… Међутим, страх је одсутан. Ваљда зато што нема никаквог другог излаза. Постоји само смрт. Ето, она треба сваки час да дође у облику усташког позива „у наступ”. И тиме је прва фаза завршена. Слиједи комад пута до Саве или Градине. А сама смрт, чин умирања – то ми није јасно, о томе немам никакве предоџбе. Знам што је смрт, али како она овдје настаје, чиме, што је то – то не знам, немам представе о томе „чину”. Тај „чин” није у мом злослутном размишљању присутан. Пуно, често, готово стално се овдје говори о смрти, о клању, о убијању… Видио сам и стријељање оне шеснаесторице. Видио сам оног јадног старца Јоцу за кога исто рекоше да је завршио у Сави. Видио сам на насипу оног усташу на коњу како је батином убио човјека па су га, кажу, затрпали у насип.
Видио сам како усташа „из вица” тјера оног јадног Адама (Максима?), по манирима и прозванога луђака, „да легне”. Он јадан клечи, плаче и моли: „Јој, немојте, јој, молим вас!” То је у логору за поједине усташе била забава – наредити заточенику да легне и опалити у њега метак, најчешће у главу. То нисам видио, али се о томе често причало. Ето, знао је то и јадни Адам. Кажу да се послије тога негдје сакрио, да су га усташе тражиле „ради забаве”, но нису га нашли док се није сам појавио (извукао се из неких дрва, дасака).
Једном приликом сам видио како један младић (16-17 година) гласно плаче: „Јој, убили су мога тају, убили су мога тају! Јој, шта ћу, убили су мога тају”! Виче јадан и гестикулира, нитко га не покушава тјешити. Приђе ту неки усташа и каже: „Ма, тко ти је то рек’о? Нису га убили, отишао је на рад”. Наставља јадни младић, гласно и стереотипно: „Јој, убили су га, убили су ми мога тају”! У то долази заставник „101” на коњу, стаде и слуша па рече: „Па нису га убили, јебо т’ он. Шта се дереш”? „Јој, јесу, јесу! Убили су га”! „Води га тамо таји”, заповиједи „101”, „покажи му тају”. Усташа га поведе за раме, а нама је било јасно шта ће му се догодити. Јадан младић у томе свом јаду није могао ни претпоставити да ће га усташа или убити или, што се далеко чешће радило, заклати. Ваљда у тим одсутним увјетима нема разума или у тим увјетима нормалан разум не може реално закључивати. Чим сам чуо болно нарицање јадног младића, слутио сам што ће му се догодити. Закључио сам да се није смио тако изложити, да је морао размишљати о томе што би му се могло догодити.
Пред тај догађај, неколико ноћи прије спавања (мрак у ово доба брзо пада), сједио сам у бараци и плакао питајући се: „Хоћемо ли се икада сви састати за оним нашим кухињским столом”? Сазнања и вријеме увјерили су ме, још прије годину дана, да су ми оца и брата, и све оне који су са њима отјерани, усташе убиле у Јадовну. Но, ја сам претпостављао и њих за тим столом. А за мајку и сестру нисам знао гдје су завршиле. То фиксирање кухињског стола мора да је било наметнуто осјећајем глади. Ето, да се сакупимо баш за тим столом.
А и самоћа је ту дала своје. Проживио сам нестанак Пере и чика Тоше, а вијест о томе како је у смрт отишао Милан Адамовић била је још свјежа. Ето, све то није ми „дочарало” један или више начина како ћу ускоро завршити. Тјерају нас у смрт, идемо тамо гдје нас више неће бити живих. То се мора, тамо нас тјерају да нестанемо. То је схватљиво, ето, управо то у злослутњи чекамо. Али, у мени „чина” нестајања нема, то је потпуно одсутно. Идем у смрт, тога сам свјестан, али тај пут у смрт нема завршног „чина”. А у ствари, он, тај „чин” – то је смрт.
„Дјеца у наступ”, чују се гласови усташа. Гласови се не чују испред, већ тамо ниже наше бараке. Брзо излазимо. Мени је далеко тамо до мога лежаја па, будући да не бих хтио да изађем задњи, умјесто моје крпаре, ту са нечијег лежаја узмем некакав јорган. Јер, зима је, хладно, влажно, пада солика, а покривача је остало од болесне дјеце која су поубијана прије дан, два. Постројавају нас ту у блату. Око нас је пет, шест усташа. Заповиједају да станемо у двије врсте, у два реда. Држим онај јорган на рамену, а усташа стаде преда ме и каже: „А што ће ти то”? „Па то је моје. Треба ми”, одговарам. „За пола сата ништа вам неће требати. Свима ће вам се гркљани бијелити. Баци то”! Бацим онај јорган иза леђа у блато и шутим. Ту постојасмо нешто подуже кад наредише „одступ”. Разиђосмо се – неки у бараку, неки ходају око бараке, неки одоше према кухињи. Нетко рече да у кантама испред кухиње има доста слатке репе. Нас неколико пође тамо, вадимо комаде репе. Покушавам јести, облизујем је, али не иде. Бацим натраг и одох у бараку.
Једни леже, други стоје у бараци, неки су вани. Већ смо добро огладнили. Нас неколико опет идемо до канти са репом. Поново пробавамо, али не иде. Враћамо се према бараци. Кад – опет „наступ”. Постројимо се и чекамо. Опет исте усташе. Ходају око нас. Долази још један па га ови питају: „’Е л’ да вежемо”? „Немојте, неће они бити готови још сат, два. Дајте им ’одступ’”. Опет се разиђемо, ходамо, мало прилегнемо. Сви углавном шуте. Оста нејасно оно: „Је л’ да вежемо”? Поче прича око тога да ли се то односи на нас. Слиједи питање: „Зашто би нас везали”, али одговора нема. „Бар да нам даду нешто јести”, коментирају неки, па опет навраћају до канти са слатком репом. Сад расправљамо о томе како то да је репа тако слатка, а не може се јести. Ја размишљам за себе, знам да су (особито Пемци) правили од те репе сируп а ето, за јело не ваља.
Прошло је подоста времена. Магловито је, суморно и сумрачно. Према нама сад иде неколико усташа више, кад са насипа који је ту пет, шест корака иза нас, неки човјек пита: „Који је ту Милан Басташић”? „Ја сам”, одговорим некако суздржљиво, полугласно. „Ајде ’вамо, жури се”, каже он и ја кренем према насипу. Он ме сачека. Иде преда мном, ја за њим. Чујем, усташе се тамо нешто деру око „наступа” и постројавања. Ништа се не односи на мене. Нису нити запитали камо ме овај одведе.
Сви ти детаљи остали су ми дубоко урезани у сјећање. Но, иако свјестан тога да су сви који су остали тада отишли у смрт, о завршном чину њихова стравичног неповратног пута нисам никада размишљао. Све се завршило моментом мога одласка према насипу.
Тек много година касније, пошто сам прочитао књиге др Николе Николића Јасеновачки логор смрти и Козарачка дјеца, у овој другој нашао сам текст који ме је подсјетио на питање усташе који је прилазио строју још док сам ја био у њему: „’Е л’ да вежемо”? Тада, пошто нам је поново дат „одступ”, ми дјеца нисмо могли себи објаснити да се то односи на нас. На питање – зашто би нас везали – нисмо могли наћи одговор. О поступцима према дјеци, која су у строју чекала ликвидацију – клање, и о догађањима у том строју, Николић пише: “Покуњени учитељи повукоше се до умјетне браварије Јурице Пандића и Драгеца Плечка и стадоше из ње вирити, потресени сазнањем што ће се даље догађати с дјецом. Мало затим опколио их је усташки сат и почео им жицом везати руке иза леђа. Тада се збио један од неописивих и најпотреснијих догађаја у логору. Дјеца су почела вриштати, викати, дозивати учитеље, Бога, врага, оца. Кроз ту ужасну вику, плач и вриску чула се исто тако вика и псовке усташа и шамарање избезумљене дјеце. Точно у 17 сати, у сам сумрак 15. листопада 1942. сат је повео дјецу, већ напол мртву од страха, према Сави, на скелу за Градину.
Поворка дјеце свезане жицом прошла је уз ужасну кукњаву, запомагање, проклињање и псовање кроз врата логора, оставивши шест дјечјих лешева пред заповједништвом које су брзо покупили логорашки гробари”.
Др Никола Николић описује овакве сцене у више наврата, са датумима, бројевима и свједоцима. Према тим описима, даде се закључити да је строј дјеце-заточеника (из кога ме избавио Жига) поклан 29. листопада/октобра 1942. године.
Идем ја за Жигом по блатном насипу, па сиђосмо у веће блато. Идемо мимо „Бајер”, гдје су нам некад учитељи причали о мармелади. Сад ту има доста воде. Прођемо ниже циглане, ту је и „муњара”, скренемо лијево и уђемо у неку малу, топлу просторију. Ту сједи један човјек. Овај што ме довео каже: „Ја сам Жига, а ово је Геза. Ти ћеш са нама радити у овој сапунари. Једва смо те нашли. И то у задњи час”. Скинем мој капут и капу, коју сам негдје добио (кожна капа са наушњацима, али без шилта). Шешир ми је остао у бараци гдје сам спавао. У тој просторији је некаква метална пећ, округла, висока можда метар, има као неки поклопац који се скида. Управо сад га они скинуше и један од њих полако диже некакву жицу, извлачи је окомито. На крају жице је некакво проширење, а на њему некакав рахли, ријетки, сав шупљикав грумен угља који се још жари и црвени. Некако ми ставише до знања да је то угаљ од крви, да се употребљава против прољева. Међутим, никад нисам схватио зашто се та просторија звала „сапунара” кад никад нисам видио да се ту производи сапун. Нисам учествовао у било каквој производњи. Моја је брига била да ложим у пећ, да бришем прашину, почистим просторију.
Послије су ми проширили обавезе. Одвели ме у „муњару” и показали неколико стројева и површина са којих требам брисати прашину. У муњари није било топло као у сапунари, али посао ту није пуно трајао. Добро да су ми дали тај посао јер што бих иначе радио цијели дан са њима у оној малој просторији. Стално сам се бојао да ме због неимања посла некамо не премјесте, а у сапунари је било топло.
По каснијем размишљању, то је било око половине новембра, док сам још спавао у бараци. Кад се пробудим од зиме, до јутра се веселим како ћу доћи у топлу сапунару. Кад бих дошао ујутро на посао, већ је било топло. Не сјећам се да сам икада ја ложио ватру. Жига и Геза су ту можда и спавали. Дрва сам доносио са некаквог дрвљаника гдје је увијек било дрва. Више пута у дану сам одлазио и у муњару. Тамо сам „поправљао” брисање прашине, ту се задржавао, па опет одлазио у сапунару, настојећи да не будем беспослен и сувишан. Топла сапунара била је дар божији у овом блату, магли, солки и зими, које нису биле мања опасност од стално присутног смртног страха.
Послије неког времена морао сам се преселити на таван једне зграде економије. Тамо су спавали сви који су радили у радионицама. Ту је било боље него у бараци, било је сухо и затворено. Барака је имала три улаза, али ни на једном није било врата. Подлога за спавање је и овдје била тврда, али је била суха, а на мојој крпари ујутро није било мраза као у бараци. Но, и тај некакав осјећај сигурности за самоодржање није дуго потрајао. У неко доба ноћи поче нека галама, вика… Ето усташа на таван. Тркају нас ципелама, газе по нама и између нас бљеште батеријама и вичу: „Слушај овамо! Кога прозовемо, нека устаје и нека силази доље, без облачења”. Људи устају, нитко ништа не говори, грозна тишина. Доље већ чујемо јауке. Ваљда туку. Затим чујемо заповијед: „Спавај даље”.
То су биле стравичне ноћи, било их је неколико, а сваку вечер сам лијегао очекујући опет такву ноћ. Таван је ипак увијек био пун јер би долазили други заточеници-мајстори. Ствари оних који су прошле ноћи поклани (о томе се увијек говорило) преко дана би увијек биле покупљене. Дешавало се да покупе и ствари живих, па почиње тражња, свађање око ћебади и капута, преосталих од оних који више нису међу живима.
Близу муњаре била је и једна мања бријачница у којој је радио Миле Босанац, наш даљи кум. Можда је он ту и спавао или је долазио повремено па ту бријао. Ја сам то примијетио и јавио му се. Био је задовољан што сам у сапунари. Нисам га никад посјетио, да му не сметам у послу. Кад га видим, поздравим га, он обично нешто упита и то је све. Ту у близини је била и циглана. Кроз њу је пролазио колосијек. Једног дана сам на камионетима видио пресоване чварке у повеликим плочама. За мене изгладњелог то је био велики изазов. Пошао сам према камионету у намјери да откинем комад од те плоче, али се отуда продера неки глас на мене. Видио сам тога човјека и брзо побјегао. По опису који су дали преживјели логораши за инжењера Пићилија, мислим да би тај што се на мене продерао могао бити управо Пићили. У писаним материјалима преживјелих логораша често се наводи да је он био аутор крематорија за масовну ликвидацију заточеника који је био смјештен у циглани.
Невјерица, кажу да идем кући
Негдје око 14 дана послије мог доласка у сапунару, чистио сам прашину у муњари кад ме позва Жига: „Мишо, дођи овамо”. Код њега је био логорски редар Душан Кецо кога сам познавао као редара. Протрнуо сам од страха и закључио: „Вјеројатно су пронашли по некаквом списку да сам остао жив и сада су ме нашли”?! Кецо рече да ја идем кући и да ме мора одвести у бријачницу гдје ме чека један усташа.
Слутња у мој крај се продубила – чека ме усташа! Био сам сав избезумљен. Не сјећам се ни како сам се растао са Жигом и Гезом. (Ту је потпуна амнезија.) Нисам узео ни свој шешир, који је висио на чавлу, лијево од врата. Одох у мојој капи без шилта и са торбицом. Иде Кецо испред мене, газимо по блатњавом насипу. Сусретосмо Милана Босанца, брицу. Упитао ме: „Куда куме”? Одговорио сам: „Изгледа, преко Саве”. „Шта можеш”, рече он, па крену даље. Вријеме је било магловито, влажно и хладно. Уђосмо Кецо и ја у бријачницу. Просторија повелика, има ту три столице за бријање, топло је. Рекао сам: „Добар дан”, а један господин са словом „У” на реверу упита ме: „Јеси ли ти Басташић Милан”? Рекао сам да јесам. Тај усташа ме позва да идем са њим, па изађосмо из бријачнице.
На прозору једне настамбе-зграде, видим Учу. Каже ми: „Идеш кући, ево ти овај ћилим да не озебеш”. Узео сам ћилим и са мојим водичем дошао у некакву канцеларију. Провјеравају ми податке, питају гдје ми је отац? Рекао сам да су брата и оца отјерале усташе. Тек кад сам то рекао, схватио сам шта сам тиме учинио и препао сам се. Да бих се исправио, на питање да ли знам да читам, одговорио сам: „Како да не знам. Био сам ја у усташкој узданици (усташки пионири)”. Дали су ми два папира. Један је био са насловом „Отворена заповјед”, а за други не знам шта је представљао. Датум на папиру је био 30. новембар 1942. године, понедјељак. Потврду је потписао лично Вјекослав Макс Лубурић, заповједник логора. [8]
Схватио сам да могу да се возим возом. У папиру се моле усташке и надзорне власти да ме не дирају и да ми врате сву моју имовину. Упозорили су ме да ће ме вратити у логор ако будем било коме причао шта сам овдје видио и о томе шта се ту ради. Онај усташа у цивилу негдје нестаде, а једном другом усташи наредише: „Води га у магазин да га обуку и доведи га овамо да га видимо”.
Идем ја за њим и ускоро уђосмо у велику просторију у којој је наслагано пуно одјеће. Зимски капути висе на ауфингерима. Под је бетонски. „Скидај се”, рече усташа који ме довео. Присјетим се ја прича старијих људи о тој роби коју су носили у магазин послије клања и убијања. Поново ме ухватио смртни страх да ће и са мном овако голим бити иста ствар и да се они са мном само играју. Осим тога, страшно је хладно. Папире сам оставио на некакву клупу и свлачим се. Човјек који ми бира одјећу даде ми неку лијепу шарену кошуљу са уздужним танким шарама. Пита: „Је ли добра”? „Јест”, одговарам. Сад ми даје шарене хлаче пумперице, некако сивобијеле са уздужним и попречним тамним пругама које праве квадратиће. Пумперице нисам никада носио, виђао сам их на господској дјеци. Са њима сам био некако много задовољан. Брзо сам их обукао тако да нисам нити гаће добио – заборавио онај човјек, а ја га нисам подсјетио.
Кажем му да су ми ципеле добре, а он ми добаци вунене чарапе. Даде ми љетни капут, пита да ли је добар, па ми даде шарену пртену капу са шилтом. Она ми паде на уши и на очи. Пита: „Је ли добра”? Одговарам потврдно иако „ћепицу” нисам никада носио, нити ја нити било тко мој. (Срби су носили шешире или шубаре).
Сад ми се некако појавило увјерење да заиста идем кући, јер – зашто би ме облачили?! Док је магационер нешто преметао око капута, ја сам се обукао. Даде он мени зимски капут, кратки, какав сам и ја некад носио. Обучем, он опет пита: „Је ли добар”? Ја тад кажем, морам признати, за мене нешто необјашњиво. Видим ја тамо на ауфингеру један дугачки капут који би отприлике мени одговарао, па томе човјеку кажем: „А да ли бих ја могао добити онај тамо дугачки капут”? Он врати онај кратки, додаде ми онај други па опет пита: „Је ли добар”? Одговарам потврдно.
Дакле, смртни страх, који сам имао прије пар минута, гол у магазину робе закланих и убијених-голих, замјењује некаква вриједносна жеља. (По причању старијих логораша, а касније и у писаним материјалима преживјелих логораша, клање и убијање логораша је вршено пошто су они свучени. То потврђује и оно одвођење логораша у току ноћи из настамбе гдје сам спавао посљедњих петнаестак дана: „Устај, не облачи се, силази низ степенице”). Прво сам помислио да су ме свукли како би ме заклали, а кад се појавио трачак наде да је мој одлазак кући истина, првобитна помисао се мијења и јавља се нешто, ваљда исконско и нагонско, некаква необјашњива похлепа – ја тражим бољи, вреднији, љепши капут од оног који ми је био понуђен! То је за мене до данас остало необјашњиво.
Замолим тога човјека, магационера, да ми у торби остану још и моје штофане хлаче, кантица и пешкир, те да понесем и ћилим. Не сјећам се којим ријечима или гримасама, али он ми је то одобрио.
Одмах потом огласи се усташа који ме довео: „Ајде, идемо”. Уђосмо поново у просторију гдје сам већ био и добио папире. Ту су присутни понешто рекли, а један затражи оне папире да их још једном погледа. Ја нешто рече па јаукнем. Прекорим себе и брже трчећи одем натраг по папире. Магационер их је држао у руци, но ја му их готово истргнем из руку, говорећи да сам их заборавио. Донесем их у канцеларију, а тамо ме упозорише и прекорише да их више нигдје не смијем оставити. Рекоше да сачекам ручак па да ће ме тај исти усташа отпратити до жељезничке станице.
Изашли смо ван из канцеларије. Стално ходам ту у близини, размишљам како се они неће предомислити ако ме стално имају на оку. Најрадије бих се одрекао „ручка”, само да се што прије одавде макнем. Али како то извести? Наиђоше неки који носе изрезан ’леб за ручак. Замолим усташу да ми даде комадић који ме следује, а да не чекам ручак. Он ми одобри.
Ставим ’леб у торбу и кренемо према изласку из логора. Ту траже папире. Усташа разговара са усташом-стражаром. Кад је видио папире, стражар ми рече: „’Оћеш понијети пушку ћаћи да иде у партизане”? „Немам ја тате. Отјерали су га некакви људи”, опрезно одговарам. Угледам ту човјека у жутом капуту – један од Векића из горњег краја. Заправо сам га и препознао по томе капуту у коме је поред моје куће често ишао у варош. Јавим му се и кажем да идем кући, осталог се не сјећам. Стражар ми даде папире, па ме упозори да их добро чувам.
Усташа иде напријед, ја за њим. Испред нас видимо једног жељезничара како жури на станицу истом стазом. Усташа ми рече да пожурим за оним жељезничаром јер и он иде на станицу. Пожурим ја, али не могу да трчим. Окрећем се према усташи, а он стоји са пушком и гледа у моме правцу. Размишљам: „Ваљда ме неће убити”. Иде и неки воз, дими се из локомотиве. Оде онај жељезничар, не видим га више. Покушавам трчати, немам зрака, помало се журим. Коначно, стижем на станицу.
Изашао сам из тога пакла својим посљедњим снагама. Показаће се да су већ почели први знаци тифуса. Дакако да онда нисам знао колико је те јесени људи, дјечака и старијег свијета, Срба са Билогоре, поред оних које сам познавао и тамо упознао, погубљено. Према подацима Музеја геноцида у Београду, са тог подручја је од 1941. до 1945. године у Јасеновцу заклано, тврдим предметима ударцем у главу усмрћено или убијено 1.071 заточеник (именом и презименом).
[8] Занимљива је „судбина“ ове потврде, која је за мене уистину представљала пропусницу за живот. У септембру 1943. године мама је предала молбу за мој одлазак у Даруварску бању на опоравак. Уз молбу је приложила моју отпусницу из логора, надајући се да ће на тај начин мој пријем у бању бити осигуран. Преварила се. Молба је одбијена, а за плаћање трошкова мог боравка у бањи мама је обезбиједила новац продајом краве. Драгоцјена потврда о отпусту из логора никад нам није враћена. Пуно касније, покушао сам доћи до потврде, али, нажалост, безуспјешно. Можда негдје, у неком од архива, моја потврда још увијек постоји.
У влаку за Загреб
Ту је много свијета. Највише је жена, али има и пуно дјеце. Хладно је и пропадива некаква солка – киша, као и претходних дана. Нитко није вани. Нетко ми је објаснио да у оној канцеларији питам који влак иде за Загреб. Пропитао сам се када и на коју страну иде влак за Загреб. Стојим ту негдје да видим кад влакови долазе и са које стране.
Неки дјечачић, од неких шест, седам година, са фесом на глави, једе кукурузни крух. Одмах и ја извадим свој комадић (150 г) ’леба (изгледом и тврдоћом цигле) и једем. Мали ми постаје интересантан јер држи у рукама повелик комад кукурузног круха. Једна жена ме запита да ли бих продао ћилим. „Хоћу госпођо. Колико би ми дали”, питам ја. „Сто куна”, одговори она и ја јој дадох ћилим. Ваљда је било јефтино, па друга жена упита имам ли још што. „Имам кантицу”, одмах је извадим из торбице и продам је за десет куна.
Купио бих нешто за јести, али ту нема ништа купити. Упорно гледам у дјечака са кукурузом, коју он баш са мераком једе. Извучем оне моје хлаче из торбе. Све су слијепљене од блата, мало су подеране на десном кољену, али иначе су нове. Понудим их дјечаку, а он позва маму. Објасним ја да су мало подеране и мало блатне, али су штофене и нове. Жена рече да нема баш новаца а ја их брже понудим у замјену за кукурузу. „Немам баш ни кукурузе пуно”, рече она. „Па откините ми комад. Колико можете”, кажем. Извади она крушчић курузе, више налик на погачу, и откине ми лијеп комад. Још се испричава како не може више откинути. Ја се одмах запослим око те курузе која је била управо слатка у односу на крух – моје посљедње јасеновачко следовање.
Коначно долази влак који иде за Загреб. Провјерим то код неколико путника који се исто спремају према излазу да би ушли у влак за Загреб. Била је гужва, али сам успио ући у један вагон у којем је било мјеста за стајање у ходнику. Воз је кренуо. Гледам логор кроз прозор, он нестаје, а воз прелази преко пута којим смо ишли на рад на насип. Навиру сјећања на пожуривање од усташа: „Трк, трк”, блато дубоко, спадају ципеле, тко остане тражити ципелу, остане без главе – дотуку га кундацима. Коначно из воза видим онај димњак у који сам толико пута гледао и послије више дана сазнао да је то димњак циглане у Новској.
Послије неког времена дође кондуктер и тражи возне карте. Дајем му моје добро чуване папире. Гледа папире па гледа мене. Пита: „Одакле идеш”? „Ту пише”, одговорим му. „Па што си тамо радио”, наставља он. „Био сам код родбине”, кажем и тако ме остави на миру. Није прошло дуго, кад поново дође кондуктер. Рече ми да идем са њим, да има мјеста за сјести. Пристајем без ријечи. Идем за њим између људи који стоје у ходнику. Провлачим се за њим јер је ту и пуно ствари, пртљаге на поду ходника. Отвори врата, ту сједе људи са обје стране, показују ми нешто мјеста са десне стране крај једног господина. Сједох.
Сједим, шутим, гледам доље, негдје у крило. Тај мој комшија са десне стране извади дуњу, пререже је ножем и половину пружи мени. Узмем је сав сретан и рекох „хвала”. Више је једу очи него зуби. Брзо и лакомо, халапљиво сам то појео, а тај човјек ме упита да ли сам гладан. Климнем потврдно главом без ријечи. Ускоро се опет врати кондуктер и нађе мјесто, сједе преко пута мога дароватеља. Тражи поново моје папире, даје их човјеку поред мене и рече: „Каже да иде од родбине”. „Како је било код родбине”, пита ме овај. Кажем: „Добро”, а он опет: „Колико си био”? Шутим. За то вријеме даје ми шаку чварака. Подметнем моју прегршт (састављене дланове окренуте на горе). Једем из прегршти директно устима јер је чварака било доста. Он се некако изговара да нема круха, а ја се нисам ни сјетио круха. Главно је да се једе, није важно шта и са чиме или без чега. Прича са кондуктером да ће ме бољети стомак, да не ваља без круха. Схватам то као претњу да ће ми одузети чварке и само једем. Нетко тада пружи кексе, сложише се да неће бити добри као крух, али ми их дадоше у десну шаку која је већ била слободна од чварака.
Опет ме запиткује. Коначно им кажем да не смијем ништа причати док не дођем кући, да су тако рекли они који су ми дали папире. Тада схватам да су папири још увијек код кондуктера, а он ми их уто пружи и рече да их чувам. Ваљда сам тада заспао. Не сјећам се никаквих детаља док ме није пробудила некаква граја, гужва, устајање у тој просторији гдје смо сједили (нисам тада знао да се то зове купе). Да ли нетко други, или ми је тај господин или кондуктер рекао, углавном, схватам да је то Загреб и да ту морам изаћи. Знам да је Загреб велик град, највећи у Хрватској, али тамо никад нисам био.
Пуно је свијета, велика гужва пред вагонима (да не кажем – на перону, јер ја тај израз никад прије нисам чуо). Гурам се кроз ту масу, идем према тој великој згради са пуно освјетљених прозора. Надам се да је унутра топло јер већ ми је хладно иако сам тек изашао из вагона. Видим да у тој гужви стоји неки „рођо” – носи испред себе саламу, кобасице и шните круха. Заокупио је моју пажњу јер сам се сјетио да имам 110 куна. Дођем до њега. Купио сам кобасицу и круха, једем и провлачим се према вратима – улазу у ту велику станицу. Унутра је већа гужва него вани. Пуно је жена и дјеце, сједе на разним цулима, врећама, пуним кошарама, неки спавају. Нигдје мјеста ни простора да се сједне. Да се и нађе мало мјеста на бетону, ја немам на шта сјести осим на моју, од пешкира направљену торбу. Убрзо сам ожеднио па одем тамо гдје на шанку продају пиће. Купим некакав напитак у флашици. Није химбер, али је бољи од соде.
На више мјеста сам се интересирао кад иде влак за Бјеловар. Провлачим се између мноштва тих жена, дјеце и пртљаге. Зима је, а немаш се гдје згријати. Ћилим сам продао још на станици у Јасеновцу. Има још који сат до поласка влака. Лијепо сам сит, попио сам и бочицу пића, али ипак само гледам, тражим и уочавам гдје се продаје нешто за јело. Очи би појеле све. И, ето незгоде. У току те моје шетње између жена и дјеце за које сазнам да су углавном из Херцеговине и Босне, те да бјеже испред четника и партизана, нешто ме зашарафи у трбуху, па, зачас, опет. Крчи ми трбух, шарафи, морам брзо у заход, а ту нигдје не видјех врата од захода. Нигдје ништа не пише. Мислим, ваљда је негдје вани. Кренем према вратима за излаз из зграде, али у тој брзини већ полугласно питам свакога гдје је заход, нужник. Нетко рече да идем низ басамаке, а ја не знам шта су басамаке. Још ми понеко допуни информацију о мом проблему и ја у трку низ басамаке стигнем на вријеме. Радост и олакшање (за касније животно искуство).
Некако дознам да влак за Бјеловар иде у два сата послије пола ноћи. То је још дуго, а све је хладније. Надам се да ће у вагонима бити топлије. Већ једва стојим, зима ми је, нема мјеста за сједење. Нећу нигдје да се стишћем да бих сјео јер сва пртљага тога свијета, па и сам тај свијет, некако ми дјелују неуредно, замазано. Дјеца су била свакако убундана да им не буде зима, а жене су имале мараме на глави, другачије завезане него наше жене. Нису завезане ни као рубац ни као шамија, него су некако забрађене – крај рупца иде преко браде. Повремено се та маса свијета заталаса, једни иду на влак, други долазе и покушавају да се некако смјесте са својом пртљагом. Слиједи опет некакав заморни мир.
Влак за Бјеловар креће у два
Опет поче комешање, провлачим се према вратима и добивам потврдне одговоре на питање да ли се улази у влак за Бјеловар. Зима ми је, дрхтим, цвокоћем. Имам добар капут, али испод њега је само капутић и танка кошуља. Питам лијево и десно да ли иду у влак за Бјеловар. Одговарају потврдно. Група је повелика, излазимо ван зграде. Пада киша и снијег – сусњежица. Дрхтим од хладноће. Напола ходам, напола ме гурају и носе. Сви они, које сам питао да ли иду у влак за Бјеловар и који су ми дали потврдан одговор, покренули су се. Једни иду десно, други лијево и гурају се на улазу у вагоне.
Вагон пред којим стојим у недоумици налази се између два вагона у које се свијет озбиљно гура да уђе. Поново питам у тој гужви да ли и они иду за Бјеловар, одговарају потврдно и они с лијеве и они с десне стране. Значи, иде и овај између та два вагона. Не могу да се гурам, изгледи да уђем у вагон лијево или десно су готово никакви. Пењем се на степенице слободног вагона. Покушавам отворити врата – отварају се. Уђем у ходник и станем одмах код врата јер се бојим да не би тај вагон на крају ипак оставили. Не знам ни ја како би то урадили, али бојим се. Још увијек траје граја, а и гужва око улаза у сусједне вагоне.
У мој вагон улазе домобрански официри и једна жена. Одмакнем се даље од врата, а они улазе у прву просторију. Уто дође кондуктер и пита ме шта ту радим – зар не видим да је то резервирано. Доста грубо тјера ме ван, а ја се не дам. Показујем му моје папире и кажем да ме нитко не смије дирати, да тако ту пише. Он прегледа оба папира, али и даље инзистира да морам ићи у други вагон. Кажем му да се не могу гурати, да сам слаб и да ћу ту стајати да не сметам никоме. Врата просторије у коју су се смјестили официри и она жена отворена су, па један од њих запита кондуктера о чему се ради, зашто ме тјера. Овај му одговори нека буде без бриге и да ће ме он одвести у други вагон. Ја се опирем ријечима да ме нитко не смије дирати, да тако пише у папирима и да се ја не могу гурати са људима у другом вагону. Опет онај официр нешто упита, кондуктер рече да идем из логора и да му стално гурам под нос папире које сам тамо добио.
Ваљда су то чули и остали, па један рече: „Остави јадно дијете, не смета никоме”! Ја сав сретан (иако сам мрзио и усташе и домобране). Тако остадох у том вагону, а ускоро ме позваше и у купе. Нећкам се, увјеравам их да ми је и у ходнику добро, међутим наговорише ме, те ми дадоше и мјесто да сједнем. Ту је и топло. Један старији официр, ословљавају га са „допуковник”, пита: „Какве то папире има”, мислећи на мене. Онај што се заузимао за мене код кондуктера рече ми да му дадем папире, што ја послушно учиним и он их пружи допуковнику. Овај гласно рече: „Он је из Јасеновца”! Почеше да ме питају одакле сам, кога имам од фамилије, тко ме извадио из логора, имам ли кућу… Одговарам да су ми 1941. оца и брата од 18 година отјерале усташе, да су мајку, сестру и мене отјерали из куће у логор, парк у Грубишном Пољу, а онда мене одвојили међу мушкарце и отјерали у Јасеновац. За мајку и сестру не знам гдје су. Тко ме извадио из логора, такођер не знам. Причам да су у нашу кућу одмах уселили неки други људи. Што ме чека код куће, остаде нејасно и њима и мени.
Жена ме није ништа питала. Шутећи ми пружи јабуку коју сам одмах почео јести. Кад сам је појео пружи ми другу и ја одмах наставим јести. Коментирају нешто о мојој глади. Ја шутим. Влак одједном стаде, стоји већ подуго. Они спомињу Крижевце – као, ту се чека неки други влак. Питам их да ли овај наш иде даље за Бјеловар. Кажу да иде. Гледам кроз прозор, а ту поред нашег вагона стоје отворени теретни вагони пуни репе. Испред прозора је вагон са тужином (жута репа). Ваљда сам се узнемирио пред тим призором: вагони репе, вагони тужина, ту на домак руке. Нитко га не чува, а ја не могу до њега. Нетко од њих упита шта то гледам, а ја брже одговорим да гледам репу. Питају да ли бих хтио једну. „Бих, ова жута је јако добра за јести”, одговарам ја, а очи већ једу репу. Онај најстарији официр рече једном од осталих да оде по репу. Брзо се вратио и донесе велику репу – бијелу, водњаћку, како је Пемци зову. Нисам задовољан и то им ставим до знања јер сам желио тужин.
Уто и влак крене. Даље гледам вагоне са репом и размишљам како да начнем репу. Репа је у торби, али начин како да је начнем и почнем јести, стално ме копка. Коначно је вадим из торбе и палцем десне руке покушавам да је начнем и почнем јести. Присутни то примјете па питају што то радим. „Ма, начео бих је па да једем, али немам ножа”, одговарам ја. „Ма, немој. Појео си двије јабуке. Неће ти бити добро. Остави репу за касније”, говоре. Тешка срца послушам и вратим водњаћку у торбу.
Пита ме допуковник колико имам година. „Дванаест”, одговарам и осјећам како ми је вруће, раскопчавам капут. „Ако немаш никога код куће, ’ајде ти са мном па ћу те ја лијепо обући и бит ћеш мој пратилац”, каже допуковник. „Па морам најприје видјети гдје су ми мама и сестра. Морам ићи у Грубишно Поље”, одговорим. „Добро. Иди па се врати у Бјеловар и само питај за допуковника са великим брковима”, каже ми он. Они навјешћују скори долазак влака у Бјеловар. „Ево, видиш како је Бјеловар лијеп, како има пуно свјетла. Ти само дођи како сам ти рекао”, каже ми опет допуковник. „Добро”, одговорим. Они изађоше па и ја за њима.
Они одоше, а ја стојим пред зградом. Гледам камо ћу. Сусњежица пада. Већ ми је опет зима. Врата у згради су затворена, сви су ушли унутра. Кренем према улазу, кад отуда изађе Стево, Циганин из Грубишног Поља. Сретосмо се и ја га ословим именом, а он стао и гледа ме. Коначно са чуђењем рече: „Милане, јеси ли то ти, откуда идеш”? „Из логора. Пустили су ме кући”, кажем. „Мама и Јованка су већ дошле”, рече Стево као да ми саопћава уобичајену, свакодневну вијест. „Кад су дошле”, грозничаво питам. „Још прије петнаест, двадесет дана”, одговара ми Стево. Пун сам радости и сав нестрпљив. Питам га кад иде влак за Грубишно, а он рече да полази негдје за два или више сати.
Пита ме у коме логору сам био. „У Јасеновцу”, одговарам, а он настави: „Па ја идем у Јасеновац. Дали су ми потврду да могу отићи по жену. Ти знаш да су је отјерали још љетос, а код куће имамо мало дијете”. Одмах вичем: „Јој, Стево, не иди тамо, нећеш се вратити, видиш како ја изгледам”. Питам га да ли има нож да огулимо репу. Извади он нож и ја му дадох репу. „Штета што није тужин”, вели Стево. Испричам му како сам је добио и саопћим да више нитко од Грубишнопољаца, који су отјерани у Јасеновац, није жив. Поједосмо нешто од оне велике репе, ја уђем у зграду, а Стево се негдје изгуби. У станици је прилично топло. Нашао сам и неко мјесто да сједнем. Има доста столова за којима сједе домобрани, понеки усташа, људи и понека жена.
За једним столом препознајем шнајдера Мајна. Сједи у домобранској униформи и разговора са још неколико њих за столом. Нешто једу, видим да имају кукурузни крух. Очи једу куружњак премда нисам гладан јер сам појео доста репе. Ипак, послије неког времена приђем њиховом столу и зажелим мајстору добро јутро. Он пита тко сам, односно чији сам. „Луке Басташића”, велим ја и он ме пригрли, представи ме да сам комшија, да му је мој отац био муштерија. Мајн је шио одијела од „Тиводара”, његових штофова и цајга (то је касније „Вартекс”). Пита ме шта ту радим, откуда идем… Нуди ме кукурузним крухом. Кажем да идем из логора и да сам чуо да су мама и Јованка већ код куће. „Онда си сигурно гладан, а видиш да и војска једе кукурузни крух”. Узмем ја комадић круха са стола, али један од домобрана изусти: „Је л’ он Србин, је ли”, па погледа у мене. Шутим. „Он је дијете, а што се тебе тиче шта је”, одговори му Мајн. Овај опет нешто лоше настави, а ја се одмакнем од стола. Мајн ме привуче натраг столу: „Не иди ти никуда! А ти више ништа не питај”.
Стојим ја, глођем онај куружњак. Закључим да ми је најбоље стајати уз Мајна, јер будем ли отишао даље, онај ми може свашта учинити. Пита мајстор тко је још био са мном, кога су још пустили… Одговарам опрезно: „Не сјећам се, не знам”, и све тако. Сад они причају своје приче, пију ракију и псују рат, страдања итд. „Е, ’ајдемо сада у влак, већ је постављен. Идемо заузети мјеста”, довикују једни другима. Иду они сви у тај влак, ја се држим најближе Мајну и кајем се што сам му се јавио, па је онај гад сазнао шта сам и тко сам.
Има мјеста у влаку, они посједаше, а оста мјеста и за мене. Опет ми је зима, не грију вагон. Дријемам, а они разговарају. Онај лоши човјек опет почео нешто о Србима и четницима. Мајн га прекиде са пар ријечи, упозорен је да о томе неће расправљати и да је најбоље да оде негдје другдје сјести. Мајн се добро устобочио против њега и он зашути. Ја се правим да спавам. Влак је кренуо. Чујем гдје му каже: „Шта је дијете криво, како би да је твоје”? Сад се већ осјећам заштићеним. Хладно ми је, но ускоро почеше и гријати.
Свањива, види се како снијег пролијеће. Неки из мајсторовог друштва су отишли. Отишао је и онај гад. Остао је Мајн, још један човјек и ја. Виде да не спавам па ми кажу: „Још мало па смо у Грубишном”. Чујем како жељезничар виче: „Зденци”! Мајн ме пита како је било у Јасеновцу, колико дуго сам био, тко је још био са мном… Каже да сам мршав… Понешто одговарам, опрезно. За понешто кажем да не знам. Сад, преда мном и тим још једним човјеком, псује онога гада. Он га назива „гадом”. Псује рат и прича о страдању.
Ето нас у Грубишном Пољу! Влак стаде, пада више киша, него снијег. Добро цури.
Поново у Грубишном Пољу
На глави ми капа коју сам добио у логору. Сјела је на уши, а шилт велик па ме штити од кише. Кад сам одавдје отјеран, прије два мјесеца, био је лијеп, сунчан дан. Топло, прашина, кестени пуни зеленога лишћа… Сада је све мокро. На плочнику мокро, труло лишће, гране голе, грабе зарасле високом, иструлом и мокром травом. Мајн је отишао, жури ради кише, а ја идем некако спорије. Стеву такођер не видим. Пролазим мимо католичког цинтора, мимо старе школе. С лијеве стране се наставља високи дебели зид “предстојниковог стана”. На зиду је више мањих рупа-пушкарница и једна велика кроз коју вири некаква цијев, а остали дио оружја покривен је целтом, церадом. Присјећам се оних крикова и јаука, пуцњева из подрума… У том здању су мучили, клали и убијали људе које су одводили из парка у коме смо сви били затворени.
Парк исто изгледа изобличен у односу на ону слику када смо ту првих дана октобра били затворени, спавали на тврдој сухој земљи. Све је суморно, некако тамно од те влаге по земљи и дрвећу коју још замагљује мјешавина снијега и кише који не престају. Све дјелује некако уморно, беживотно. Никога од људи не срећем, никога не видим у цијелом видокругу крижања на коме се налазим. Разлог је ваљда хладно јутро. Рано је, а и те сталне падавине… Улазим у нашу улицу коју, послије вароша, зовемо „горњи крај“. Моја кућа је на броју 43. Рушевине Бркића куће, катнице коју су запалили партизани приликом напада на Грубишно крајем септембра, дјелују некако застрашујуће.
Идем тако сам, нигдје никога, а већ је лијепо свануло. Врата цинтора православне цркве Св. Ђурђа су отворена, отворена су и црквена врата. На фарофу још је онај натпис „ЖАП”, који сам упознао негдје у зиму 1940. године. Бартлов сокак је јако разлокан и блатњав. Са страна, висока поцрњела трава. Ето и куће кројача Мајна са којим сам био у Бјеловару и у влаку. Висока капија затворена, врата радње исто затворена. Амиџића сокак је готово исти као Бартлов. Још мало хода па ћу видјети моју кућу са њезиних пет двокрилних прозора који су офарбани свијетло зеленом бојом. Тај видик пуца од Шегића куће, од липе која се налази на самом рубу тротоара. У ту кућу су 1941. године усељени Словенци из Трбовља – професор Станко Пониквар, његова жена Анка, учитељица, и троје дјеце.
Гледам моју кућу и мислим како ћу их изненадити. Утом се појави нетко на кухињском прозору. Не распознајем одмах тко је. Још неколико корака и видим да је то Ранка Бобића, наша кума која је побјегла са мјеста групног стријељања и том приликом била рањена. Мајка и млађи брат Ранко ту су јој убијени. Њезин отац и старији брат отјерани су априла 1941. године и убијени у Јадовну. Она сада нема никога.
Махнем јој руком, али она не одмахује. Ускоро се на прозору појави и моја Јованка. Сада ми је срце пуно, машем им руком. Оне не одмахују, а онда одједном нестадоше са прозора. Покушавам да се журим, али ми некако не иде, уморан сам.
Ето, сада из дворишта изађе мама и трчи према мени, а за њом изађоше Јованка и Ранка. Сретосмо се пред Сингеровом кућом, љубимо се и сви плачемо.
Упућују ми пуно свакаквих питања и воде ме кући. Кажу да су видјеле гдје машем, ал’ ме нису препознале. Њима је рекао Стево Циганин да ја долазим па су ме очекивале, али ме нису препознале. Стево се од мене изгубио још у Бјеловару (ваљда ради оних домобрана) и више га нисам видио. Он је млад и снажан и дошао је пуно прије мене. Ипак ме је послушао и није продужио за Јасеновац. Погинуо је у партизанима 1944. године.
Мама, Јованка и Ранка нису ме препознале када сам махао од Шегића куће јер сам им остао у другачијој успомени. Никад нисам имао “дугачки” капут. Не знам да ли га је итко имао у горњем крају. Имали су Словенци, па су ваљда мислиле да је то нетко од словенске дјеце. Исто тако, дошао сам у хлачама “пумперицама”, свијетло шаренима, а капу са шилтом, коју смо звали “ћепица”, носила су понека дјеца комшија Чеха, а од Срба нитко. Ваљда сам и другачије ходао, онако слаб и већ болестан.
Касније ми је мама причала: „Када си дошао, имао си само главу и кољена. Тако си био мршав”.
Улазимо у двориште, врата од штале су затворена. Мислим да ли су Цеда, Маленка, Милова и Голуба унутра. У кухињи је топло, лијево је некаква сећија која ту није била, десно је зидани шпорет, а под прозорима је наш кухињски сто. Плоча је од двије крушкове, дебеле планке, на челима повезане са гвожђем у облику латиничног слова „С”. Лијево од стола је кухињски креденац, али без крила, отворен. Прозори су застакљени, али она дебела стакла у доњем дијелу, бијеле и зелене боје, заљепљена су јер су попуцала, али нису испала из лежишта. Највише гледам у стол јер њега сам пуно пута у Јасеновцу оплакао и питао се да ли ћемо се икада поново сакупити око њега.
Извадим остатак репе из торбе, а оне се смију и чуде се откуда ми репа. Причам им. Нуде ме јелом, али ми некако не иде. Боли ме глава и опет ми је зима иако се ложи. Дајем мами папире које сам добио у логору. Она их чита и каже да сутра морамо отићи у усташки логор да се пријавим и да им покажемо папире. Слаб сам, извалио сам се на ону сећију, а мама каже да ћу ја ту спавати. „Ту је топло, а ти кажеш да ти је зима”, рекла ми је.
Мама ми ујутро прича да сам немирно спавао, да сам викао и да је она долазила. Ја се не сјећам. Ујутро глава даље боли, час зима, час вруће, а морамо ићи у усташки логор. Идем са мамом, а једва ходам, глава ме страшно боли. Комшије нас срећу, понешто питају, мама одговара и каже им да сам слаб и да ме јако боли глава. Показали смо папире, питају ме како ми је било, колико сам био у логору… Одговарам да је било добро, да сам био два мјесеца. Јадна мама говори им да ме јако боли глава, да изгледа имам ватру. Идемо кући, као, журимо се кући, а ја се једва држим на ногама. Једва сам чекао да легнем на ону сећију. Мама ме изула и нечим ме покрила. Глава боли па не могу заспати. Нуде ме храном – не једе ми се, наговоре ме – пробам, опет не иде. Нема више оне похлепе за храном кад сам очима јео све што се јести могло. Констатирају да имам ватру, па грозницу која ме тресе, и кажу да ће мама ићи по доктора.
Има неки доктор Словенац кога су исто дотјерали негдје од Марибора. Нуде ми млијеко, па ја запитах да ли се Голуба доји. То је била јака и лијепа јуница, бијела са блиједим браунастим пјегама. „Ма, јој, не питај. Све је отјерано, све – и благо, и све свиње. Ни кокоши нисам нашла”, рече јадна мама. „Овај стол сам нашла више штагља у снијегу. Тамо сам нашла и онај лонац, ’жељезњачић’, у коме смо кухали жганце. Кум Лојзо Рингл нам је дао ону своју Маленку са једним рогом (стара крава), па, ето, бар млијека имамо. Он нам је довезао и лонац масти. Молила сам га да нам пооре ограду да нешто посијем. Дошао је, поор’о и својим житом посијао, већ је био снијег. Послије тога, одмах сам ишла тебе тражити”, прича мама.
Тај кум Лојзо Рингл, Шваба, богат газда, био је нама кум код покрштавања (негдје у јулу мјесецу). Имао је два млађа брата. Један је био у домобранству, други у гестаповцима. Онај најмлађи, у гестаповцима, је погинуо. Наводно, у покушају да пребјегне партизанима (Лојзина верзија).
У кухињи се ложи, али мени је стално зима. Сутрадан је дошао доктор и рекао мами да смијем јести само гриз и чај од камилице . „Чај па камилцо”, тако рече доктор. Повремено је долазио и храбрио нас да ћу оздравити јер да сам раније имао добар мираз. Чујем из разговора маме, Јованке, Тине и куме Милке, њезине маме, да имам тифус. Кажу да само гриз и чај од камилице могу сачувати моја цријева. Дају ми тај гриз и камилицу, а ја не могу више ни да зинем. Почеше да ме боле зуби, вријеђа ме и гриз. Нос ми је пун краста, зуби почињу да се љуљају. Мама ме наговара да мућкам камилицу у устима, а кад то покушам, кажем јој да ме боли све у устима. Нетко је однекуда донио стипсе, да њоме испирам уста да се зуби не би љуљали. Кад је мама испричала доктору да испирем уста са стипсом, он се наљутио, псовао је и забранио тај поступак.
Из разговора чујем да по ноћи бунцам, да вриштим. Долазе неке жене да питају за своје синове – дјечаке који су са мном остали у Јасеновцу. Молим маму да их отјера из куће јер ја не смијем ништа причати о логору. Рекли су ми код отпуштања да не причам како ми је било у логору. У супротном, вратит ће ме у логор. Плачу те жене, плаче и мама, али их некако одстрани из куће. Онда ме она пита у повјерењу да ли је са мном био мали Пелиновић, Пелинковић, Сужњевић… Каже да су то њихове маме. Одговарам јој да су били. Нису више долазиле у кућу, а мама им је пренијела моју потврду (причала ми послије рата). Тако су те јадне мајке остале у нади до краја рата иако су ти дечки завршили своје животе у оном строју из кога ме извео Жига или Геза, непосредно прије везања.
Не могу ни да устанем, једино смогнем снаге да окренем главу када ми мама доноси гриз или камилицу. Сав себи смрдим од камилице и гриза. Не могу више да поднесем мирис камилице нити окус гриза, али присиле ме да мало узмем „јер ми то чува цријева”. Причају да снијег пада већ неколико дана. Не видим снијег јер сам тако смјештен на лежају. Чујем и дјецу како се играју на снијегу, а гласна су и кад иду из школе. Једно јутро дође мајстор, зидар Кишосондји, да нам презида кухињу. Ради моје зимогрозности мама га је замолила да набави цигле и президом изолира дио кухиње са пећи. Тако је настало предсобље које је имало троја врата, а овај топли дио имао је само једна врата. Он је то завршио у једном дану. Поставио је и шток, али не и крило врата (док се све мало не просуши). Снијег је пуно нападао, зима је оштра, прозори се леде, а ми чекамо да се зид просуши па да се постави крило врата.
У мој јеловник је унесен мед у млијеку, али гриз и камилица и даље имају предност. Почињем осјећати глад. Глава ме не боли. Сједим, помало, на кревету, видим и колики је снијег преко пута – не види се Трегнеров плот. „А од нашег се виде само врхови ’штекета’”, додаје мама. Кад пролазе дјеца, некима се виде само главе, а неки су као у тунелу. Путем пројуре по које саонице, на некима се ухватила дјеца. Стоје на кривама, а држе се за лотру. Присјећам се, прије коју годину дана тако сам се и ја сањкао, па ме госпођа Божица Орлушић казнила лупањем мојом руком о стол. Озлиједила ми палац.
Тада још нисам знао да ме управо она „извадила” из логора.
Мама и Јованка пуштене су из логора на Свету Петку, дакле 27. октобра 1942. године. По повратку у Грубишно, у нашој кући су нашле новопостављене газде. Кад су се некако њих ријешиле, средиле то мало остатака имања па посијале и нешто жита (уз помоћ ратног кума Рингла), мајка је пошла да ме тражи.
Отишла је код логорника Луке Пејашиновића, иначе доброг пријатеља њезиног брата и куће Ђукића. Редовно је долазио на крсну славу, а међусобно су се обилазили и на Божић и Ускрс (иако тај Лука Стеву Ђукића, брата моје мајке, и његовог сина 1941. године није спасио од тјерања у Копривницу). Била је недјеља послије подне, мама је отишла код њега у стан, у којем је био и његов уред, и замолила га да јој да некакву потврду на основу које би она могла ићи тражити мене из Јасеновца. Он јој је одговорио: „Евице, ја ти то не могу никако дати, особито ако је он у Јасеновцу. А онда, знаш, ако је стварно остао тамо…“. А она, сироче, потврђује: „Да, да, да, јесте“. „Вјеројатно ти није више ни жив“, наставио је Лука. „Па знам“, вели она, „али ја те ето, молим. Ја бих вољела ићи видјети…“.
Пејашиновић је, међутим, био неумољив. Некако ју је напросто упутио према вратима и измарширао ван иако је она ту и додала: „Па знаш, Лука, да ми је са мојим Луком нестао и старији син, па сад да ми је бар овог млађег извадити“.
Изашла је ван, ни сама не знајући камо ићи – да ли кући или камо другдје. Утом се сјети коме би се могла појадати. Оде госпођи Божици Орлушић, респектној учитељици, која је одгојила генерације ђака, укључујући ту и мога ујака, и моју мајку, и мога оца, и мога брата и сестру, па чак је учила и мене. (Добро се сјећам како ми је једном приликом разбила длан – нешто ме је казнила ради неког санкања, а имала је обичај да нам за казну лупа шаком по столу). Отишла је код ње кући и пожалила се: да је, ето, била код Луке, да јој је овај млађи син остао у Јасеновцу, да је Луку молила за пропусницу, да јој је рекао да он то не смије, да не може дати, да је питање да ли јој је млађи син и жив…
Мама је то испричала, а госпођа Орлушић је одмах устала (како мама вели: „Она је одмах устала, ја још нисам ни сјела“), обукла капут и рекла: „Ајмо“. И вратише се натраг до Луке Пејашиновића. Поздравише тамо са „добра вечер“ (већ је падао мрак), а Орлушићка одмах с врата рече: „Лука, што ти ниси Евици дао ту потврду, ту пропусницу за малог“? „Ма, знате, госпођо Орлушић, ми то не смијемо давати, посебно не за Јасеновац, а Евица каже да је он остао у Јасеновцу. И да вам кажем – питање је да ли је и жив пошто је остао у Јасеновцу“. „Лука, немој о томе је ли жив. Ти своје направи – дај јој ту потврду“, неумољива је била госпођа Орлушић.
Овај стао, гледа… Да поновим, госпођа Орлушић је била респектна учитељица, које се и Лука Пејашиновић и у том часу прибојавао као њен бивши ђак. То је респект. И – Лука сједе, написа цедуљу, удари некакав жиг и пропусницу пружи мами. А могао је обје те жене – ту стару Орлушићку, учитељицу, и моју маму – затворити, наредити некоме да их затвори.
Такођер, да и то овдје споменем, мени није никада касније било јасно, а нисам ни питао како је могуће било да госпођа Орлушић са својом кћерком Иванком није отјерена ‘42. у логор? Додуше, нисам ни сигуран да није била у логору. Божица Орлушић била је кћерка православног попа, проте Јована Марковића. Имала је двије сестре – Милицу и Лепосаву.
Парадокс и контраст! Дакле, мене је у ствари из логора извадила кћерка православног попа, којег су ‘41. за браду одвели из фарофа, ставили га у влак и отјерали га у логор Цапраг код Сиска, а из Цапрага у Србију. (Послије рата се вратио из Србије).
Кад су Божица и моја мама са пропусницом изашле од Луке, мајка је отишла равно кући и на брзину спремила у своју кошару то што је мислила понијети да има јести успут. Влак из Грубишног Поља за Загреб ишао је ујутро, негдје у четири сата.
У влаку је срела Никицу Цвикића, нашег Грубишнопољца који је прије Другог свјетског рата био пилот Краљевине Југославије, а сада је био у њемачком ваздухопловству. Цвикић је био на кратком одсуству, у посјети родитељима у Грубишном Пољу. Мама му је испричала којим се послом запутила у Загреб, а он је почео да плаче (били су сами у купеу). Почели су да разговарају и о томе како су ти наши страдали у Копривници, а тамо је отјеран и његов млађи брат Гојко.
Мама каже: „Сва униформа му је на прсима била мокра од суза“. „Ево, видите, кумо, мој Гојко је завршио у Копривници, а ја“, вели он, „носим ову униформу и срамим се“. Растали су се доласком у Загреб.
Након растанка са Цвикићем, мама је отишла пред Усташку надзорну службу, која се налазила на тргу (касније Трг жртава фашизма) на којем се тада налазила џамија. Међутим, понедјељак није био уредовни дан и усташа, који се налазио на улазу, глатко јој је одбрусио: „Одби’“. И на њене замолбе, било је само: „Одби’“. Неће он да разговара. Она, сироче, стаде тамо код неког кестена, плаче, не зна шта ће.
Кад, послије неког времена, излази из тог усташког стожера нека жена. Види маму како плаче код оног кестења (од врата надзорне службе до тог мјеста гдје је мама уплакана стајала има неких 15, 20 метара). И пита та жена: „Ћерце, што ти плачеш“? Ова одговара: „Ма, знате…“, и исприча јој сав тај свој јад укратко. Жена вели: „Добро, ‘ајде са мном“. И одведе она моју маму у свој стан, који се налазио у близини. Упозна је са својом дјецом (два дечка, гимназијалца) и рече јој да буде у стану док се она не врати: „Ту сједи, топло ти је, док ја не дођем са посла“. Мама ју је послушала. Занимљиве су биле реакције дјечака кад им је, на њихова питања, испричала своју муку. Дечки почеше да псују и Хитлера и Павелића. Она се тад, сироче, чуди – како то Хрвати, па псују Павелића, псују Хитлера? То се код никога код нас у Грубишном Пољу није догађало. Извадила је она и јело из кошаре, почастила их. Једу, дечки гладни – Загреб, конац ‘42.
Коначно се она жена вратила кући по маму и повела је да ме траже. Ишле су у Завод за глухонијеме, у Завод светог Јеролима и у још неке институције. Узалуд. Гледају они тамо спискове, а мама упорно говори: „Није он нестао, он је у Јасеновцу ост’о. Одвојен је још у Грубишном Пољу, ост’о је међу мушкарцима, а дјеца су остала с нама. Ту дјецу су касније отјерали и она су можда по тим домовима, али он није. Он је у Јасеновцу“.
Већ пада и мрак. Иду натраг. Она жена каже мојој мами: „Слушај ме, иди ти натраг у Грубишно Поље. Ако је жив, доћи ће“. И ова јадна, шта ће, послуша је. То јој је једино и преостало. Испратила ју је на влак. Влак је у то вријеме ишао негдје око два сата иза поноћи из Загреба. Тим сам се и ја касније вратио у Грубишно.
Мама је, дакле, отишла на влак. Био је уторак кад је дошла кући. Ја сам дошао у четвртак. Касније ми је причала: „Кад си дошао, имао си само главу и кољена“.
Послије рата ни ја ни мама, нажалост, никад нисмо покушали успоставити контакт са том женом која јој је помогла. Тек негдје седамдесет и неке, осамдесете, питао сам тадашњег министра здравља Зорића, мислим да му је Иво било име, да ли можда зна извјесну госпођу Даницу Зорић, која је становала ту у Загребу, у близини. Испричао сам му да ме је она спасила.
Несхватљива је та некаква небрига, тај неки заборав који је код нас наступио. Не знам како бих то назвао? Да ли је иза свега тога настала некаква амнезија о свим тим догађањима прије мога изласка? Како је могуће да ја никад ту жену нисам потражио? А мати ми је рекла и име и презиме. Ни она није никада, ни кад је долазила код мене у Загреб, изразила жељу да је потражимо.
Мама је од некога сазнала да су на одсуство дошли Ђурић Крамарић и неки из Пемије – Новачић (?), усташе из Јасеновца. Чула је да говоре како су сазнали да сам дошао из Јасеновца па ће и до нас навратити. Сав сам уплашен. Ишчекивању „посјете” никад краја. Стално о томе причамо. Ваљда ме неће одвести натраг. Бојим се, а немам камо побјећи. „Ако те буду питали како ти је било у логору, ти реци: ’Добро, само сам био гладан’”, савјетује ми мама. „И ништа друго немој говорити”, каже. Радије пијем млијеко са медом, него камилицу и гриз. Међутим, мама не прескаче гриз и камилицу, они чувају цријева.
Ту је већ и једно жалосно искуство: Ката Гашпаревића нашла је свог млађег сина (пет, шест година старог) негдје код Дугог Села. Дала му јести колико је хтио, па је за пар дана умро. Катин старији син Ђуро отјеран је, када и ја, у Јасеновац. Не знам када је тамо нестао. Њезин муж Стеван отјеран је у Копривницу. Тамо је предлагао нашим људима да бјеже, а да ће он усташи отети пушкомитраљез (био је митраљезац у војсци). Сви су то одбили бојећи се за фамилије.
У кухињи је лијепо топло – то је и дневна тема кад наиђе Тина или њезина мама, кума Милка. Ложи се мање дрва, а топлије је. Врата на преградном зиду су постављена. Она су, како кажу, склепана од дасака међу којима има доста зазора па су ти међупростори попуњени крпама. Прије су се, говоре, „отворизала“ троја врата, а из сваких полије ледени зрак кад се отворе.
Маријан не станује код нас. Нашао је стан негдје у вароши. У његовој собици се не ложи, па можда дође на прољеће, кад отопли. Уз помоћ Јованке и маме дођем до прозора и ту сједим – гледам како се дјеца играју, познате људе које нисам дуго видио… Нека дјеца ми машу кад пролазе. Нитко од њих не долази јер ја имам заразну болест тифус. На штоку прозора, доље, положене су крпе да отуда не пири, а кад се топи лед на стаклима, да купе воду. Све више осјећам глад, тражим млијеко и мед. Доктор долази рјеђе. Рекао је да могу јести свјежи сир, а помало и пилећу јухицу. Каже да не морам јести гриз, али чај од камилице морам, и да са камилицом испирам уста. Зуби се још љуљају, осјетљиви су, али су ми красте носа и око уста нестале.
Једно јутро кажем мами да пита доктора смијем ли јести мало печенога меса. То му је рекла приликом сљедеће посјете. Одобрио је телетину, али ситно нарезану и мало. Мучио сам се док сам јео јер су ме зуби бољели. Доктор је рекао да би требало узимати лимуна, али тога нема. Каже доктор да могу пити расола, по неколико гутљаја прије подне, па опет послије подне. Чим се ујутро пробудим тражим хладну печену телетину. Послије ми је мама причала да је код људи који су клали телце и продавали месо молила да јој даду, одвагну, телетине (није имала новаца), а да ће им она вратити кад буде клала теле или кад набави новаца. Дакако, увијек је рекла да треба за мене, а сви су углавном знали како сам прошао.
Доручковао сам и даље у кревету – пола сједећи, пола лежећи. Ујутро је хладно, али за ручак би се топлије огрнуо и сједио би за столом. Кума Милка и мама често причају како су помагале Ранки у вагону кад су вожене у логор. Ранка је била рањена кад је побјегла са групног стријељања. Тамо су јој убијени мајка и млађи брат Ранко. Отац Петар и старији брат Милан, како рекосмо, отјерани су у Копривницу и убијени у Јадовну. Ето, да поновим њену јадну судбину.
Ојачао сам и све чешће сам код прозора. Час сједим код прозора, час код стола. Не пијем хладну воду, него млаку, охлађену камилицу. Сад ми се не гади. Расол ми исто годи, али мама га посуђује од Трегнера. Тета Анка некад сама донесе пехар, па опет имам пар дана. Ишао бих и напоље, има доста снијега, али и сунца, али не пуштају ме, боје се да ћу се прехладити. Тијесна ми је кухиња и углавном сам на прозору.
Готово редовито, уз доручак који тражим рано, мама каже: „Опет си нешто бунц’о и викао у сну”. Припитивала ме што сам сањао.
Обично сам у сну бјежао од усташа, а кад би ме ухватили или кад бих се сударио с њима, тада се пробудим. Некад сањам познати амбијент у логору и констатирам како се никако не може изаћи или побјећи. Усташе сам сањао у њиховој униформи, са пушком о рамену, никад нисам сањао њихово лице.
Никад нисам сањао лица са којима сам био у логору: брицу Босанца, Милана Адамовића, Учу, Жигу или Гезу, никад. Некад сам и касније сањао типичан логорски амбијент, али не онај који сам познавао, у коме сам био.
То су тешки снови, пуни безнађа, страха од непосредне смрти.
Понекад у тешком сну, пун страха, у безизлазној животној опасности, сам бих себи рекао: „То није стварност”, па бих се пробудио. Таквих снова било је и педесетак година касније. Сада их већ нема.
Али, сјећања се намећу, сама од себе или на било који, и најмањи, подстицај, утисак или податак.
Из књиге: Милан Басташић, Билогора и Грубишно Поље 1941-1991.